Albanski dron i srpski odron

1
1110

srbija,-albanija,-zastava-1

Život u virtuelnoj stvarnosti obavezno završava ružnim, teškim buđenjem, i sudarom sa realnošću. Prenebregavajući istorijsku istinu da je čitav 20. vek u srpsko-albanskim odnosima bio vek sukoba što oružanih, što političkih, što diplomatskih, što obaveštajnih, što ekonomskih… naše vlasti tokom čitavog tog veka, a evo to se prenosi i na 21. vek, uporno pokušavaju da tu istinu predstave daleko romantičnijom, čineći je po Srbe i Srbiju daleko pogubnijom.

Bilo je tu „ljubavi“ i sa kraljem Zoguom, o Enver Hodži i bratskoj pomoći albanskom narodu u žitu i kukuruzu otetim od srpskog seljaka u „prinudnom otkupu“ da ne govorimo, pa je i to bilo malo pa smo naselili desetine hiljada albanskih porodica u Metohiju, istovremeno zabranjujući povratak Srbima; pa je i to bio malo pa smo Albaniju institucionalizovali na delu Srbije Ustavom 1974; pa je i to bilo malo za bratsku „ljubav“ pa smo dozvolili da taj odmetnuti deo uspostavi diplomatsku aktivnost sa zapadnim silama, pa smo na taj način došli do katastrofe 1998-99. u ratu u kome nismo imali šanse jer se srljanje u „bratski“ zagrljaj pretvorilo u davljenje naše države od strane namoćnijih svetskih sila.

velika-albanija

Stoga su i nedavne izjave naših zvaničnika da „Srbija nikad više neće ratovati“, da je Srbija „svačiji prijatelj“, „lider Balkana“, delovale krajnje infantilno za sve one koji nisu želeli da stvarnost zamene virtuelnom stvarnošću. Štaviše, u poslednje 2-3 godine politika prema Kosovu i Metohiji se nije mogla ni definisati, jer je nije bilo. Ona se zasnivala samo na ispunjavanja diktata, u formi EU šargarepe, od koje je ostao samo ogrizak.

Anglo-saksonsko-germanski projekat Velike Albanije iz 1912, koji je ključ albansko-srpskih odnosa u 20, a evo sada se vidi i u 21. veku, nikada nije ozbiljno uziman u obzir. Taj se projekat nesmetano realizovao pre svega od strane njegovih autora, uz vešto podmetanje teze o nekakvoj velikosrpskoj hegemoniji, i uopšte o nekakvom „velikosrbijanstvu“ koga nikada nije ni bilo.

Projekat Velike Albanije je za ove 102 godine koliko se realizuje odneo na stotine hiljada srpskih života, izazvao značajne teritorijalne ustupke Srbije prema Albaniji, izazvao devastaciju srpskog etničkog prostora u njegovoj kolevci, izazvao progon stanovništva, crkve… Od 1945. do danas preko 600.000 Srba je proterano sa područja zacrtanog kao Velika Albanija, a samo u progonu 1999. preko 250.000. Jednom rečju, projekat Velike Albanije je sračunat i krajnje genocidan projekat prema Srbima, i ugrožava same temelje postojanja srpske države. Stoga već jednom moramo biti svesni te činjenice, ako uopšte želimo spasiti nešto što se još uvek spasiti može.

Fudbalske utakmice i druga javna okupljanja su vrlo često predstavljala pogodne terene za promovisanje Velike Albanije i mobilizaciju svega albanskog u ostvarenju tog cilja. Lično sam prisustvovao mnogim takvim događajima. Ali nikada se nije desio skandal tako velikih razmera, kao što se desio sinoć, u Beogradu na stadionu Partizana, za vreme odigravanja utakmice Srbija-Albanija, prve u istoriji.

Šta se zapravo tehnički dogodilo sigurno svi znamo. A suštinski, dogodio se teroristički napad, i to ne od strane terorističkih grupa, već klasičan državni teroristički napad od strane Albanije. E to je suština.

Da Vas podsetimo:  PRIPOVIJETKA ŠUTA – Istorija i albanski plagijat

Naime, brat premijera Albanije Edija Rame, Olsi Rama, i pored protivljenja naših organa bezbednosti obreo se na stadionu Partizana. Kako? Tako što su četiri ambasadora iz zemalja EU izvršila pritisak na naše vlasti da mu se to mora omogućiti. Koja četiri ambasadora? To se ne kaže, ali pretpostavljam da se ne radi o ambasadorima Estonije ili Slovačke, već o malo više moćnim figurama, „prijateljima Sandžaka“, na primer.

Olsi Rama dolazi na stadion sa albanskim diplomatskim pasošem. Dakle skandal je i diplomatski. Kao diplomatu, niko ga ne pretresa i on nesmetano dolazi u VIP ložu u neposrednu blizinu predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Sa sobom osim štosa raznih pasoša, između ostalim i pasoša SAD, unosi i jedan daljinski upravljač velikog dometa, koji se u modernim terorističkim aktima za svašta može iskoristiti.

Utakmica proglašena od strane UEFA utakmicom visokog rizika (mada nije jasno zašto se takve utakmice uopšte organizuju) počinje. Albanski igrači pomalo simuliraju i provociraju, što i nije preterano neobično. Međutim pred kraj poluvremena, Oljsi Rama daljinskim upravljačem navodi napravu, popularno zvanu dron (drone), za koju je privezana stilizovana zastava sa konturama Velike Albanije, uz portrete Ismailj Ćemajljija (osobe koja je donela zastavu velike Albanije 28.11.1912, i podigla je po prvi put u Valoni), i Ise Boljetinca, kačaka i kasnijeg saradnika srpskih obaveštajnih službi.

Ovom gestu bi bio analogan čin kada bi se za vreme utakmice Izrael-Nemačka u Tel Avivu, neko „našalio“ da „prošeta svastiku“ iznad glava hiljada jevrejske omladine, i iznad glave predsednika ili premijera jevrejske države. Možemo li to da zamislimo? Koji bi od četiri ambasadora imao herca da naredi Mosadu da dozvoli teroristi ulazak na stadion? Nijedan. A šta se dogodilo kod nas?

tirana1

I taj zakačeni pamflet za dron je strašan akt, ali za dron je moglo biti zakačeno i mnogo toga drugog što bi letelo iznad glava srpske omladine, i iznad glave srpskog predsednika (i ne samo srpskog). Prema pisanju štampe u Prištini, samo na Kosovu je registrovano oko 200 pripadnika ISIL. Vodi li ko računa u Srbiji o tome? Možemo li u dogledno vreme očekivati nekakve drugačije sadržaje iznad naših glava koje velikoalbanski dronovi mogu nositi?

Konačno, Olsi Rama želi da spusti dron na centar stadiona, i na taj način „veličanstveno“ završi predstavu. Naši reprezentativci (umesto da to pod hitno uradi SAJ) hvataju dron, zbog čega bivaju napadnuti od strane albanskih reprezentativaca koji žele da uklone dokaze, a što svedoči o orkestriranosti ovog akta albanskog državnog terorizma. Utakmica se prekida, na ulice Tirane izlazi rulja koja se upućuje ka ambasadi Srbije, a na ulice mnogih gradova „Velike Albanije“ izlazi rulja da pokaže svoje oduševljenje uspešno izvedenom terorističkom aktu, što svedoči o opštoj orkestriranosti velikoalbanskog terorističkog akta.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili o uzurpaciji srpske imovine

E sad, da vidimo šta se dešava sa naše strane. Za vreme komentara događaja u direktnom prenosu, u kadar uskače naš navijač i rezignirano urliče: “Vučiću, pederu!“ Radi se o izbeglici iz Kline, kome su šiptarski teroristi 1999 ubili dva člana porodice. Naravno da je gest neprimeren, i da je vređanje premijera Srbije na taj način nedopustiv čin, ali mogu zamisliti o čemu razmišlja čovek kome nad glavom leti dron sa Velikom Albanijom, a kome su Šiptari oduzeli svu imovinu i pobili članove porodice. Uostalom, to je bilo neko pojedinačno afektiranje, za osudu ali ipak pojedinačno. Jedini koji se zaista uplašio od tog navijača je novinar Strajnić, ne zato što je ovaj bio agresivan, nego što mu se iz očiju moglo pročitati: „Kuku, majko, izgubiću posao“!

Vređanje premijera nastavljeno je na tribinama, već je poprimilo ozbiljnije razmere. Horsko skandiranje: „Vučiću pederu, izdao si Srbiju“, iz hiljada grla bi moglo da zabrine, pre svega premijera i njegove savetnike, jer bi moglo naglo da mu uruši rejting. Ipak je to svojevrstan vox populi, koji ne mora mnogo da znači, ali i može. I tu se radilo o afektu nesumnjivo, ali ipak nečime izazvanim. Ne verujem da još poneko gostovanje u „Teškoj reči“, može da ublaži nezadovoljstvo iskazano ovim, svakako neprimerenim skandiranjem.

Istovremeno sa zgražavanjem srpske javnosti ovim događajem, veliki broj veb portala informativnog karaktera (između ostalog i naš) postaje nedostupan, iz nejasnih razloga.

Sledi saopštenje da je brat albanskog premijera izveo taj teroristički akt, da je priveden (brzo, ali prekasno), ali da je odmah izjavio da kao državljaninu SAD mogu da mu „pljunu pod prozor“. I pljunuše. Privedoše i pustiše, i zadržaše dronov daljinac, za uspomenu. Poniženje za našu državu.

Ovih nekoliko momenata poslužili su čitavog dana kao šlagvort za neka naša unutrašnja razračunavanja, koja su svakome iz svog ugla trebalo da posluže za ličnu afirmaciju, ili u najmanju ruku dodvoravanju predsedniku vlade.

Još od sabajle, dežurni čuvar lika i dela, Dragomir Anđelković Draža je ubeđivao novinarku i javnost da je najgore što nam se sinoć dogodilo skandiranje „Vučiću, pederu“ od strane jednog neobuzdanog navijača. Pomenut je i dron, kao kolateralna šteta.

U vestima je izveštaj sa ovog događaja obavezno praćen vešću da je tužilaštvo preuzelo slučaj prebijanja brata premijera Vučića, zbog čega sedmorici pripadnika MUP preti zatvor u trajanju od 10 godina. Ovo je vrlo interesantno. Da li su u slučaju ovog terorističkog akta pripadnici MUP i BIA mogli efikasnije da reaguju, da nije bilo ovog slučaja sa niškom žandarmerijom? Nije li se podsvesno svako od njih „samocenzurisao“ da se ne treba zaletati, i da je zbog toga i došlo do propusta sa upadom navijača na teren, zbog čega FSS može biti drastično kažnjen.

Iz policije je procurelo nekakvo saopštenje da Olljsi Rama nije mogao biti zadržan, zamislite zbog štrajka advokata, pa nikako nisu mogli da zakonski sprovedu postupak. Neka mi bude oprošteno, ali ja u to ne mogu da poverujem. Imam barem 20 prijatelja advokata, i odričem se svakog od njih ako je odbio da se odazove u ovom slučaju, i da je zbog toga Rama pušten da se kao heroj vrati u Tiranu. Ne, u to ne mogu da poverujem.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili opstajanje u doba korone

Ministar unutrašnjih poslova Stefanović je slično Draži Anđelkoviću kao najvažniji trenutak u ovom terorističkom aktu potcrtao neprimereno skandiranje premijeru Vučiću. Pa dobro. Ako je po Stefanoviću sve drugo bilo u redu, utoliko bolje. On je prvi policajac, pa valjda najbolje zna.

I konačno epilog. Šta će UEFA odlučiti je manje bitno od skandiranja „Vučiću, pederu“. Može da nas diskvalifikuje, i u redu. Može da diskvalifikuje i Albaniju, i to je u redu. Može da organizuje novi susret fudbalera pred praznim tribinama, i to nije u redu. Ali može. Šteta je napravljena. Velika šteta. Uostalom šta god UEFA odlučila, to ne sme pomutiti značaj i poništiti utisak ovog terorističkog akta. Loptanje je ipak samo loptanje, a terorizam je nešto sasvim ozbiljno.

Da li će BIA ili MUP objaviti imena četiri ambasadora koji su vršili pritisak da se terorista pusti na stadion? Ne verujem. Da li će tim ambasadorima biti uskraćeno gostoprimstvo u Srbiji? Ne verujem na kvadrat. Da li će Majkl Kirbi objasniti otkud terorista sa američkim pasošem na tribinama? Ne verujem na kub. Da li će naš ambasador iz Tirane biti povučen „na konsultacije“? Jok.

I najzanimljivije pitanje: za 22. oktobar planirana je poseta albanskog premijera Edija Rame Beogradu, u cilju daljeg unapređenja… itd. Baš me intersuje kako će izgledati taj susret dva premijera koji bi po svakoj logici morao biti otkazan? Premijer1: „Kako Vam je bata?“ Premijer 2: „Ma pusti, igra se nekim automobilčićima, i avionima. Nikad da odraste!“ Premijer 1: „A ovog mog nešto bole leđa. Šta ćeš, braća su nam. Nego da gledamo mi od čega se živi“.

Sumorno, sumorno. Nego setih se reči svetog vladike Nikolaja: „Neprijatelji nisu neprijatelji, no surovi prijatelji“… Naravno, ako se iz njihovog neprijateljstva izvuče pravilna pouka.

Ako bi mi bilo dozvoljeno da budem malo zlurad, izvukao bih neku korist iz ovog opisanog skandala. Nekako mi je i drago što se ovo desilo Beogradu i europejskim beograđanima. Prečesto sam slušao njihove pouke tipa: „Ma pusti Kosovo, daleko je to“. E sad vam je „Kosovo“ letelo dronom iznad glava. Gde još treba da vam dođe da biste shvatili da Kosovo nije daleko. Da je Kosovo uvek tu, dokle god ima Srbije. Da Srbije bez Kosova nema, kao što nema ni Kosova bez Srbije.

Nestankom jednog nestaju oba.

Aleksandar B. Đikić

NSPM

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime