Aleksandar B. Đikić: Kosovo – Culpa Nostra?

Neprijatelju je posao da nas uništi i ako tako sagledavamo nemamo mi potrebe da neprijatelju nešto zameramo. On radi svoj posao. Ali, da li je za sve kriv neprijatelj? 

Niko nama ne uze Kosovo,
No mi više nismo za Kosovo.
M. Komnenić

„Dogodine u Prizrenu“ je pozdrav koji povremeno možemo čuti među Srbima a koji je naravno inspirisan jevrejskim: „Dogodine u Jerusalimu“, pozdravom kojim su se Jevreji širom sveta pozdravljali za vreme gotovo devetnaestovekovnog progonstva, dok se napokon nisu vratili u domovinu nakon Drugog svetskog rata. Sanjali su povratak, radili sve što su u datim okolnostima mogli, žrtvovali se i konačno vratili u postojbinu.

Kosovo jeste srpski Jerusalim. To nije prosta fraza i mitska fantazija, to je centralno mesto našeg identiteta. To je mesto na kome smo se kao narod zavetovali Bogu, ne nekakvoj zemaljskoj sili, vojnom savezu ili organizaciji, nego Bogu lično. Stoga je Kosovo ugaoni kamen srpskog postojanja. Svaka izdaja Kosova je izdaja Boga i zato se srpski narod ne može odreći Kosova a da ostane srpski narod. To je nemoguće. Srpski narod bez Boga ne postoji, a upravo je Kosovo ta organska veza koja nas povezuje.

Svaki je neprijatelj to znao, i svaki je pokušavao da nam oduzme taj, najvažniji deo nacionalnog bića. I uspevali su fizički da nam ga oduzimaju, ali nikada suštinski. Zato smo se uvek i vraćali Kosovu i Metohiji, makar i nakon viševekovnog odsustva.

Neprijatelju je posao da nas uništi i ako tako sagledavamo nemamo mi potrebe da neprijatelju nešto zameramo. On radi svoj posao. Ali, da li je za sve kriv neprijatelj? Da li tu ima i naše krivice? Jesmo li i sami kroz različite periode, a naročito u poslednjih sedamdesetak godina i sami kumovali svojoj nesreći? Da li stalnim optužbama da je za sve kriv neko drugi, zamagljujemo suštinu, i umanjujemo sopstvenu snagu kojom treba da se branimo?

Dolaskom komunista na vlast 1945. godine, Kosovo i Metohija počinju da se rešavaju po zaključcima IV Kongresa KPJ u Drezdenu održanog sedamnaest godina ranije. Albanski komunisti u to vreme nisu bili toliko moćni, ali su im zato pritekli obilato u pomoć komunisti koji su nosili srpska imena. Imena Dušana Mugoše ili Miladina Popovića na primer, zaslužuju da se nađu među velikanima projekta Velike Albanije.

Vladavina komunizma je institucionalizovala taj projekat decenijama. Komunističke „jagnjeće brigade“ su se napajale „lukrativnom municijom“ prodajući suverenitet, što je kulminiralo amandmanima na Ustav 1971. a napose Ustavom iz 1974, godine kada Srbija definitivno prestaje da institucionalno postoji, i kada postaje kolonija svojih pokrajina koje dobijaju sve prerogative država, i ne samo to, nego koje kontrolišu onaj ostatak Srbije, ono što se zove „uža Srbija“ ili čak u međunarodnoj diplomatskoj terminologiji „Serbia proper” (Proper: engleska reč za podesna, prihvatljiva, propisna…). I tu su se isticali prvoborci sa srpskim imenima: Stambolić, Vidić, Marković…. Od njihovog bratstva-jedinstva još uvek nas boli kičma.

A onda dolazimo i do tračka svetlosti i početka vladavine Slobodana Miloševića, koji uspeva da ispravi zločin Ustava 1974, ali koji se utapa u glib jugoslovenstva, na taj način poništava svoju izuzetnu početnu poziciju. Oslanjajući se pre svega na ideju jugoslovenstva, ali i na kadrove i partiju, koji funkcionišu po ustaljenom komunističkom modelu drugova i drugarica na kraju 20. veka, dovodi sebe i nas u bezizlaz.

Ulazimo u rat bez ratnog cilja, bez nacionalnog konsenzusa, bez saveznika i sa ogromnim žrtvama. Naravno, pri ovome se ne misli da je Milošević izazvao rat, ali je potpuno sigurno da se ideologijama verskog i nacionalnog fanatizma, nije smeo suprotstavljati idejom jugoslovenstva. Restauracija Jugoslavije se pokazala kao oživljavanje jugoslovenskog leša, a to je bio dominantni vektor njegove nacionalne politike.

Prvoborci te njegove politike su i danas na vlasti. Njih su puni novinski stupci i televizijski ekrani. Pojam „tajkun“ nije ovde nastao u 21. nego krajem 20. veka. Zato u Srbiji nema opozicije. Politika opozicije je TA ista (anti)nacionalna politika. Na krilima te politike: anacionalne, internacionalističke (pa sad, da li Jugoslavija ili Zapadni Balkan bez Kosova – svejedno), Srbija se odriče Kosova i neometano putuje u nestajanje. A u tom začaranom krugu se kreću i politika vlasti i politika opozicije, ma koliko nam u estetskoj ravni delovale različito.

Ono što daje nadu je da i vlast i opozicija svoje podrške crpe silom i novcem koji se generiše iz inostranstva. Većina Srba, siguran sam, jednostavno nije svesna da pred sobom gleda igrače istog tima. Većina funkcioniše po inerciji, na žalost komunističke praćke. A osvestiće se, kad – tad.

Do tada, budimo svesni da nismo dostojni pozdrava „Dogodine u Prizrenu“, jer ne činimo ništa suštinski da nam se Prizren ostvari. Jevreji se jesu pozdravljali sa „Dogodine u Jerusalimu“, i to 19 vekova, i za sve to vreme radili i žrtvovali za taj nacionalni cilj. A nama je dovoljno da se pojavi i jedan Miroslav Lajčak ili Jelko Kacin, pa da zaboravimo i na Prizren, i na Srbiju.

Ako zaboravimo na komunizam (a možemo ga zvati i globalizmom, i euroentuzijazmom, internacionalizmom…) i njegove tekovine – što će se pre svega očitovati u povratku ćirilici, Kosovu i veri – imaćemo pravo da se uzdignuta čela pozdravljamo sa „Dogodine u Prizrenu“.

Ukoliko smo mlitavi po pitanjima temeljnih nacionalnih vrednosti, pominjanjem Prizrena gordosti i jalovog prkosa radi, kako bismo „oprali usta“, još više ćemo se udaljiti od nacionalnog cilja, a naš glavni nacionalni cilj je u ovom trenutku opstanak. Opstati bez Kosova, bez vere i bez ćirilice, ne možemo. Barem ne kao Srbi.

Izvor: Stanje Stvari