Republika Srpska – Samo postojanje pozicije Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu dvadeset i šest godina nakon okončanja vojnih dejstava predstavlja negaciju demokratije i otežava uspostavljanje odnosa uzajamnog poštovanja među tri konstitutivna naroda u BiH. Ova funkcija je od samog početka korišćena protiv Republike Srpske i isključivo je protežirala Sarajevo. Međunacionalni odnosi u Bosni tako ne mogu biti relaksirani, kada jedna strana dobija sve, a druga sve gubi, u toj dinamici nema podsticaja za kompromis od strane Sarajeva;
Republika Srpska predstavlja političku tvorevinu srpskog naroda na gegrafsko-istorijskom prostoru Bosne i Hercegovine, koja za taj narod predstavlja istorijsku teritoriju. Kao takva, Republika Srpska ima prava na postojanje bez obzira na narativ o navodnom genocidu u Srebrenici i bilo koju drugu optužbu. Kako bi Bosna i Hercegovina postala funkcionalna država potrebno je ispuniti samo jedan uslov – ne dovoditi u pitanje postojanje niti nadležnost Republike Srpske;
Republiku Srpsku je moguće ukinuti spolja, nametnutom i nedemokratskom intervencijom, ali bi takav potez zapadnih centara moći imao nesagledive posledice. To je i razlog zašto su dosad ingerencije Republike Srpske smanjivane ciljano i postepeno. Shodno tome, Republiku Srpsku je moguće erodirati jedino saradnjom njene političke elite, to jest iznutra. Ovaj najpoželjniji proces po zapadne centre moći bazira se na principu samoukidanja Republike Srpske;
Bilo koji politički sistem u okvirima evropske civilizacije mora sadržati princip smene vlasti kako bi bio prihvatljiv za građane. Bez obzira na istinsku (ne)demokratičnost takvih promena, suština je u makar prividu smenjivosti vlasti i stabilizujućem efektu koji on prozivodi. Moguće je konstruisati takav politički sistem u kome smena političkih aktera, smena vlasti, ne podrazumeva pad ili smenu samog političkog sistema. Sistemska opozicija je ona opozicija koja ne dovodi u pitanje postojanje i funkcionisanje sistema iako nastoji da smeni vlast, vansistemska opozicija ne teži samo dolasku na vlast, već i zameni datog sistema;
Kada jedan politički aparat podržan konkretnom vlašću suzbija vansistemsku opoziciju to je prirodan potez koji omogućuje dalje funkcionisanje sistema. Kada isti aparat nastoji u potpunosti da suzbije sistemsku opoziciju, bilo direktnim korišćenjem sile ili indirektnim pritiscima, on prelazi granicu između samoodržanja sistema i autokratije. U Republici Srpskoj, Milorad Dodik je poistovetio opstanak Republike Srpske, njenog političkog sistema, njenih nadležnosti i funkcija, sa opstankom njegovog SNSD-a na vlasti. To je dugoročno opasna pozicija, koja može dovesti do osvajanja vlasti u Republici Srpskoj od strane vansistemske opozicije;
Trenutno je u Republici Srpskoj postignut konsenzus vlasti i sistemske opozicije po pitanju otpora nametnutoj odluci odlazećeg Visokog predstavnika, Valentina Incka. Kako bi Republika Srpska bila stabilnija u budućnosti poželjno je da se u Banjoj Luci sprovede sistemska smena vlasti u cilju povratka legitimiteta dejstvujućeg političkog sistema. Ukoliko bi takav scenario bio ostvaren, građani Republike Srpske bi povratili poverenje u sopstvene institucije i mogli bi da pruže snažniji otpor svakom pritisku spolja. Ovaj scenario ne podrazumeva eliminaciju SNSD-a iz političkih procesa u Republici Srpskoj, jer bi ova partija u tom slučaju postala sistemska opozicija i mogla bi da teži povratku na vlast;
Dalji opstanak na vlasti jedne te iste opcije, slabi samu Republiku Srpsku i stvara uslove pojavljivanja, ili pak osnaživanja već postojećih vansistemskih partija i pokreta, koji uz prećutnu podršku zapadnih centara moći mogu osvojiti vlast i započeti proces erodiranja Republike Srpske. Ne treba čekati da ugrožavajuća kombinacija spoljnih ucena i smena generacija dovede na vlast u Banjoj Luci „neka nova mlada lica spremna za kompromis“, već vlast kao resurs treba podeliti među sistemskim igračima.
Jedinstvo ne znači monopolizaciju vlasti u rukama jednog političkog lidera, jer takva situacija predstavlja generator političke nestabilnosti, što protivreči nacionalnim interesima. Jedinstvo predstavlja saradnju sistemskih političkih lidera koji uvažavaju jednaka pravila igre, ne pokušavaju da eliminišu jedan drugog sa scene koristeći se represivnim i mafijaškim metodama, ne pokušavaju da pretvore vlast u izvor nelegalnih prihoda pa je zato ne smeju napustiti, i, u slučaju Republike Srpske, nastupaju sa jedinstvene pozicije snažne RS sa najširim mogućim nadležnostima i autonomijom.
Teorijski posmatrano, uz ovakav konsenzus i rotaciju vlasti, Republika Srpska postaje neoboriva i u dobrom položaju da dočeka preseljenje globalnog centra sa Zapada na Daleki istok koji će uslediti u predstojećim decenijama. Ukoliko racionalizujemo problem i shvatimo da nijedan režim na Balkanu ne može opstati do krupnih promena na svetskoj sceni, ne preostaje ništa drugo do izgradnja funkcionalnog političkog sistema, maksimalno demokratičnog izgleda, koji će biti dovoljno stabilan da izdrži sve potrese do iščekvanog trenutka. Ako pak pokušamo da se oslonimo na jedan režim, privlačni narativ o korupciji će mnogo brže nadvladati autoritarne balkanske lidere nego što će Kina prestići SAD i trka će biti izgubljena, a „nove mlade snage spremne za kompromis“ na vlasti. Tada ćemo moći slobodno da kažemo: „Kasno Kina na Kosovo stiže“.
Autor: Aleksandar Đokić
IZVOR: Pokreni
