Aleksandar Novaković: RUSKI MEDVED I EVROPSKI ORLOVI I LAVOVI

0
89

Opsesija zapadnih sila Rusijom nije novog datuma. Uvod u ovu priču počinje s neuspešnim pohodima tevtonskih vitezova koji su pokušavali da okupiraju ruske kneževine na severozapadu zemlje u 13.veku da bi bili poraženi od strane vojske Aleksandra Nevskog u bici na Čudskom jezeru (Pejpus na estonskom) 1242. godine.

Piše Aleksandar Novaković, Foto: Privatna arhiva

Motivi za ove ratove su, pored pljačke imali i drugu,versku dimenziju: trebalo je na silu pokrstiti Ruse. Problem je bio u činjenici da su Rusi već odavno bili pokršteni ali-nisu bili katolici. Naravno, to nije smetalo tevtonskim vitezovima da pravoslavnu Rusiju i susednu, pretežno pagansku Litvaniju proglase za divljačke zemlje protiv kojih treba voditi krstaške ratove.

Pojam „Ruskog Medveda“ je još bio daleko ali će dolazak Petra Velikog na vlast, 1682. godine, promeniti dotadašnju percepciju Rusije kao daleke, divlje zemlje koja ima samo par bitnijih luka koje su ionako veći deo godine okovane ledom. Petar Veliki je želeo da stvori imperiju po uzoru na zapadne a za to mu je trebala snažna armija i mornarica po uzoru na britansku i nizozemsku, kako zbog rata tako i zbog trgovine. U seriji ratova protiv Švedske, tada značajne vojne sile i Poljske i Turske, Rusija, a to je proces koji je započeo Petar Veliki, izbija sa svojim armijama modelovanim po uzoru na zapadnoevropske na dva mora – Baltik i Crno more. Istovremeno, Rusija se sve rapidnije širi u Sibiru, što je proces koji je započet još u vreme Ivana Groznog u 16.veku.

Petar Veliki, Foto: Wikipedia/ Autor: Paul Delaroche

Rezultat? Rusija može da otme Carigrad od Turske i dokopa se Mediterana gde se nalaze značajne britanske i francuske vojne baze. Iz Sibira, a preko Afganistana, Rusija može da ugrozi britanski dragulj u kruni- Indiju. Ono što je delovalo kao daleka mogućnost se promenilo u trenutku kad Rusija lomi kičmu Napoleonovoj armiji 1812. godine da bi, tri godine docnije, pijani ruski husari sedeli u svakoj krčmi u Parizu. I, tu nastaje storija o Ruskom Medvedu koji, mada trom kad je u pitanju brzina organizacije i mobilizacije, postaje nezaustavljiv kad oslobodi svoju snagu. Ovo carstvo je postalo impresivna vojna sila, zaštitnica balkanskih hrišćana pod Osmanlijama, izbilo na Pacifik. Resursi kojima je, bar u potencijalu, Rusija raspolagala bili su u očima štampe 19. veka, nesagledivi. Rusa je bilo previše i imali su previše.

KRIMSKI RAT-PRVA KLAPA

Krimski rat (1853-1856) je bio prilika za oslobađanje najnižih strasti kroz propagandu. Koalicija Brtanije, Francuske, Turske i malog Pijemonta je uspela da porazi Rusiju i namentne joj odricanje od ambicija u pravcu Istambula i Sredozemlja te odricanje od pozicije zaštitinice balkanskih hrišćana a sve u ime „odbrane Evrope od tatarske najezde sa Istoka“. U okupljanju trupa za rat, u Velikoj Britaniji, korišćen je takav vokabular na domaćem terenu ali – u Škotskoj, naročito u Hajlendzima, odziv nije bi ona visokom nivou. Razlog? Lokalno stanovništvo nije videlo suštinsku razliku između imaginarne ruske okupacije i realnog, brutalnog tretmana od strane Londona. Francuska vlast (od 1852.godine carska) je bila, s druge strane, opsednuta idejom osvete Napoleona i njegovih, „progresivnih“ ideja, koja se može ostvariti samo pobedom u ratu. Rusija će ponovo ući u rat 1877. godine, ovaj put samo protiv Turske, a njene će se trupe zaustaviti u predgrađu Istambula. Mir u San Stefanu neće doneti Rusiji mnogo ali će Austrougarska dobiti Bosnu i Hercegovinu a Velika Britanija Kipar. Pohodi u Avganistan će mnogo koštati i Rusiju i Britaniju koja je prošla još gore izgubivši celu armiju u jednoj bici protiv lokalnih plemena 1842. godine.

Da Vas podsetimo:  „Sećam se – kilo paradajza – kilo para“
Krimski rat, Autor: Malakhov, Foto: Wikipedia

Početak 20. veka Rusija dočekuje prilično neslavno: sa porazom od strane japanske vojske na pacifičkom frontu 1905. godine. Rezultat? Revolucija koja će se izboriti za skromne ustupke koji neće zadovoljiti revolucionare a povrediti ergo cara Nikolaja Drugog koji je čvrsto verovao u to da je njegova vlast od Boga.

Formiranje Dume, ruskog Parlamenta, nije oduševilo ni socijaliste ni „umerene“ reformiste-liberale. Rusija je, kao članica Antante, vođena od nesposobnog cara naglavačke uletela u Veliki Rat 1914. godine. Nakon par početnih uspeha, ruska vojska je pretrpela ozbiljne poraze od nemačkih trupa i, pogodili ste, opet se govorilo o „šizmatičkoj, neukoj zemlji“, „poluljudima sa Istoka“, „Tatarima“, „Orijentalcima“, „zaštiti civilizacije“ što je nemačkim i austrougarskim vojnicima trebalo da bude alibi za pljačku, paljevinu i zločine protiv civila. Nešto slično kao austrijske karikature srpskih vašljivih vladara i pozivi na zatiranje celog naroda: „Serbien muss sterbien!“ (Srbija mora crći). Doprinos ruskih intelektualaca evropskoj kulturi i nauci, te činjenica da su po svemu deo Evrope, neće u toj krvavoj raboti, baš kao ni danas, igrati nikakvu ulogu.

Wikiipedia

Posle crvenog oktobra stvari su bile jasne: ponovo je trebalo braniti „evropske vrednosti“ a protiv „bauka komunizma“ pa je sklepana koalicija država Antante (i Srbija je bila u njoj) okrenuta gušenju revolucije. Američke, francuske,britanske, srpske trupe (skromnih 800 vojnika), japanska vojska, češka legija, poljske armije kao i novouspostavljene vojske baltičkih republika, svi su imali jedan cilj- uništavanje Sovjetskog Saveza uz pomoć carističkih „belih“ armija Kolčaka i Denikina. Rezultat znamo: krvavo izvojevana pobeda Sovjeta.

SSSR će ostati „crveni đavo“, „Imperija Zla“ sve do njegovog raspada 1991. godine. Zanemarivaće se bilo kakav društveni, privredni, politički progres ove zemlje pa čak i njen ogroman doprinos u borbi protiv nacizma u Drugom svetskom ratu. Sukob na fonu „evropske vrednosti“ protiv „orijentalne despotije“ će postati „odbrana demokratije“ od „crvene opasnosti“. Zemlje Varšavskog pakta jesu faktički bile sateliti SSSR-a i činjenica je da se retko ko iz zemalja nekadašnjih članica seća sovjetskog prisustva s nostalgijom (s pravom, dodao bih – jugoslovensko ne 1948. godine govori u prilog ovoj tezi) ali promena kojoj su se nadali 1991. godine je bila trampa lanaca i ništa više od toga. Umesto aparatčika sad je glavnu reč vodio šef borda korporacije koja je kupila pola vaše zemlje.

Da Vas podsetimo:  POSTIZBORNA RECIKLAŽA: „Kasandra ostala bez ‘leba zbog glasačkih listića“
MERA OPASNOSTI

Ono što su evropske sile, i docnije SAD zamerale carskoj Rusiji je bilo odraz njihovih zala. Gledajući Rusiju oni nisu prihvatili da je u tom istočnom ogledalu bio njihov odraz. Rusija se vekovima širila, baš kao i Nemačka, Engleska ili Francuska na račun lokalnih naroda. Ona je učestvovala u tri podele Poljske ali u tome nije bila sama jer su joj „društvo“ pravile Austrija i Pruska. U odnosu prema balkanskim narodima, ruske su vlasti pokazivale onu istu bahatost kao Britanci prema dalekim narodima koje su okretali jedne protiv drugih. Ne zaboravimo: Bugarska je dugo bila favorit Carstva (sve do 1912. godine) jer je preko nje trebalo doći do toplih mora pa, ako je to na štetu Srbije-vsjotaki (svejedno). Bio je to ledeni interes a ne neko razmimoilaženje između nas i „daleke slovenske braće“. Pohod Rusije na Sibir nije bio ni najmanje blag ili prosvetiteljski u odnosu na lokalna plemena i narode ali se nije mogao meriti s američkim zatiranjem indijanskih plemena. Rusija je bila zaostala, feudalna zemlja koja je svoje polurobove, kmetove, oslobodila tek 1861. godine ali je seljaštvo do 1917. godine ostalo u manje-više istom položaju. Isto se može reći i za američke Crnce posle 1865. godine kad su formalno oslobođeni a u suštini bili podvrgnuti prerušenom robovlasničkom sistemu do Drugog svetskog rata.

Antisemitizam je bio, maltene, sveprisutan u svim evropskim državama (slučaj Drajfus u Francuskoj) ali su pogromi jevrejskih naselja bili vezivani prevashodno za carsku Rusiju dočim je do zaokreta i industrijskog zatiranja Jevreja došlo s pojavom izvesnog austrijskog soboslikara na političkoj sceni najpismenije od velikih evropskih zemalja, Nemačke. U Rusiji su opozicionari bili slani na „katorgu“, u Sibir i Gruziju u vreme kad su na groblju Per La Šez streljani pariski komunari. Rusija, ne zbog velike blagosti njenih careva, već zbog praktičnih ciljeva njihovih politika nikad nije imala, kao Belgija svoj Kongo sa više od 6 miliona ljudi pobijenih samo zbog toga što su druge boje kože a njena politika asimilacije je oscilirala od potpunog zabranjivanja korišćenja lokalnih jezika u kulturi i obrazovanju do dozvoljavanja osnivanja škola na tim jezicima. S druge strane, Engleska i Francuska su sistematičnim državnim politikama, stotinama godina uništavali velški, irski, škotski gelik, baskijski, bretonski, korzikanski jezik. Ruskog mužika je satirala knuta njegovog gospodara baš kao što je engleskog „slobodnog“ radnika ubijao 12-časovni rad i mizeran život u slamovima industrijskog Šefilda.

Da Vas podsetimo:  INTERESI
CAREVINA 2.0
Foto: Printscreen YouTube, Pixabay

Očito je da je ruska politika, posle „Pizza Hut“ Gorbačova i intoksiranog Jeljcina ušla, s početkom 21. veka u novu fazu. Samodržavlje cara danas je postalo samodržavlje Putina, sa svim tranzicionim modifikacijama: tajkunski kapitalizam „batuški“ (srpski: braćala) je legao na rudu i dao zeleno svetlo za totalni rat protiv tajkunskog kapitalizma „baćki“ (isto to, samo ukrajinski) , nuklearna pretnja deluje jezivija od one Hruščovljeve, sa sve udaranjem cipelom po govornici u zgradi Ujedinjenih nacija, ambicije evroazijske prirode, politička hapšenja i slanja na katorgu put egozitčnih lokacija kao Marijska Republika, trovanja političkih protivnika… Sve deluje kao kombinacija carskog samodržavlja, KGB operacija i „stabilokratskih“ metoda sa merom stare dobre paranoje usmaljenih ljudi na vrhu vlasti. U igri su ponovo i topla mora i Baltik (ovaj put zlosrećni gasovod) i oživljavanje starog Carstva. Ali, da li je to sve?

Ilustracija Koreni, Foto: Pixabay, Printscreen

Zapadne sile su krenule ponovo u odbranu „demokratskih vrednosti“ gledajući, gde drugde, nego u istočno ogledalo. Samopreispitivanje sad ne dolazi u obzir a nije ga, iskreno, bilo mnogo ni ranije. Opet se spominje istočna despotija, tatarska invazija, anticivilizacija. Sve što je rusko izbacuje se iz kurikuluma nastave ili bilo kakve javne upotrebe, osim u pogrdnom smislu. Slušamo i ludačke ideje iz Letonije: zabraniti upotrebu ruskog jezika, čak i u privatnoj konverzaciji. A zbog čega? Vekovima gajeni strah od napasti s Istoka blokira ne toliko onima koji vladaju koliko onima kojima se vlada da razmisle racionalno o celoj situaciji i izađu iz ratnohuškačkog kampa i okrenu mirnom rešenju.

U ovom sukobu, znamo, nema pobednika. Može biti pregovora i primirja ali će potencijalna opasnost sukoba ostati i za to postoji dosta argumenata protiv obe strane. Prosto naprosto: Rus vam nije neprijatelj. Nije ni Amerikanac kao takav, ni Nemac, ni Kinez. Jedini neprijatelj protiv kojeg se danas valja boriti je imperijalističko zlo na obe strane, kapitalizam koji nas, ako ne nuklearnim Armagedonom već i ekološkom katastrofom koju proizvodi, vodi u bezdan. Protiv tog zla se valja boriti internacionalno, povezivanjem radnih ljudi celog sveta. Sve borbe se moraju sliti u jednu da bi za čovečanstvo bilo ikakve budućnosti. Deluje nedostižno? Do juče se, istorijski gledano, takvim činilo i oslobađanje od ropstva, emancipacija žena, dekriminalizacija homoseksualnosti ili opšte pravo glasa. Istorija nije stala, baš kao što nije stao ni razvoj misli, ideja. Ljudi su tu-vreme je sad.

Autor je diplomirani istoričar i dramaturg, doktor nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime