U istoriji jednog naroda postoje trenuci kada tišina postaje saučesništvo, a govor istine najteži krst koji pojedinac može poneti. Pre tačno 22 godine, u Crnoj Gori se odigrao upravo takav trenutak dostojan antičkih tragedija i biblijskih podviga. Tada je 27 profesora — 26 iz Nikšića i jedan iz Herceg Novog — stupilo na pozornicu časti, odbijajući da prihvate politički dekret kojim se ime srpskog jezika nasilno menjalo u obrazovnom sistemu.
Njihova beskompromisna borba za srpski jezik bila je borba za pravo na sopstveno ime, a cena koju su platili bila je najveća moguća: svi su dobili otkaze, žrtvujući svoju egzistenciju radi odbrane jezičkog i narodnog dostojanstva. Njihovo „ne“ nije bio samo lingvistički stav, već etički grom koji je potvrdio besmrtnu Njegoševu maksimu: „Šta je čovjek, a mora bit’ čovjek!“ Ovaj čin otpora bio je izraz najdublje ljudske potrebe da se sačuva lični i kolektivni integritet u vremenima kada su sve vrednosti bile na prodaju.
Filozofska dimenzija ovog podviga počinje od same suštine reči i njenog svetog porekla. Sveto Pismo nas uči: „U početku beše Reč (Logos), i Reč beše u Boga, i Reč beše Bog“ (Jn 1,1). Za ove vitezove prosvete, srpski jezik nije bio samo tehničko sredstvo sporazumevanja, već sam Logos — duhovna domovina i čuvar bića. Kada su odbili da preimenuju svoj jezik i zbog toga ostali bez posla, oni su branili istinu o svom poreklu.
Jer, ako je jezik kuća bića, onda je njegovo nasilno preimenovanje pokušaj rušenja doma iz samih temelja. Oni su duboko osećali da se istina ne može administrativno urediti niti politički prekrojiti, jer kao što Jevanđelje kaže: „Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“ (Jn 8,32).Njihova sloboda počela je u trenutku kada su prihvatili stradanje i gubitak službe kao cenu istine.
Cena njihove doslednosti bila je surova i neposredna. Otkazi koji su usledili nisu bili samo gubitak radnog mesta, već svesno prihvatanje egzistencijalne neizvesnosti zarad odbrane srpskog jezika. U materijalističkom svetu koji često meri čoveka samo po njegovom imetku, oni su svojim primerom vaskrsli hrišćansku pouku: „Ne živi čovek samo o hlebu“ (Mt 4,4). Žrtvovati sigurnost sopstvene porodice zbog imena jezika čin je koji nadilazi običnu građansku hrabrost; to je podvižništvo koje dokazuje da je duh jači od materije. Njihov karakter se pokazao kao onaj Njegošev „tvrd orah“ koji je „voćka čudnovata“, polomivši zube tadašnjim moćnicima.Izbačeni iz učionica, oni su svojim životom održali najvažniju lekciju svojim đacima — lekciju o tome da je profesor samo onaj ko je spreman da strada za ono što predaje.
Danas imena ovih ljudi svetle kao večni putokaz u magli zaborava, podsećajući nas na to ko smo i šta moramo ostati. To su bili Marija Lalatović, Svetozar Ćiraković, Veselin Matović i ostali njihovi saborci čija se časna imena i lica nalaze na slici ispod ovog teksta. Oni su znali da je privremena nemaština ništa spram večne sramote, vodeći se Njegoševom mišlju: „Blago tome ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi“.
Onaj ko je spreman da žrtvuje svoj hleb zbog imena jezika, taj pokazuje spremnost na najveću žrtvu za svoj narod, jer je jezik krvotok nacije; ako se on preseče, narod gubi pamćenje i nestaje. Ova 27-orica profesora su svojim otkazima potpisali najvažniju povelju našeg vremena: povelju o neraskidivoj vezi između srpskog jezika, slobode i časti. Kao njihov nekadašnji učenik, a danas profesor filozofije i logike, ja, Aleksandar Vujović, ispisujem ove redove sećajući se onih burnih dana kada smo moji drugovi, drugarice i ja stajali uz njih, svim srcem braneći naš srpski jezik i naše voljene profesore.
Ovim tekstom želim da njihov podvig sačuvamo od zaborava i da on zaista ostane večni svetionik budućim generacijama. Oni nas opominju da se u presudnim vremenima čovek ne meri platom koju prima, već istinom koju ne da za prodaju, ostajući večiti čuvari srpske reči i potvrđujući da je istina jedini dom iz kojeg nas nikakva sila ne može iseliti.
www.in4s.net
