Aleksandre Vučiću, nisu Srbi „iracionalni“

Aleksandar Vučić, naravno, greši (mada bi se možda mogao naći i neki bolji izraz) kada kaže kako su građani odbacili njegov predlog o razgraničenju sa Albancima. („Svoj plan za rešenje KiM sam izneo u Briselu, moje ideje tamo nisu odbijene, ali nisu naišle na podršku u Srbiji; Građani Srbije misle da je bolje da budemo ni na nebu, ni na zemlji“.) Pre svega, ne može se odbaciti predlog koji nije ni predložen i za koji se uopšte ne zna šta sadrži. I drugo, za razliku od potpunog priznanja, podela Kosova uopšte nije tako nepopularna među tzv. običnim građanima.

Prema našim nalazima iz jula i oktobra – a siguran sam da i ostali istraživači imaju slične rezultate i da su oni dobro poznati i Vučiću – nešto manje od četrdeset odsto punoletnih građana Srbije sklono je da podrži neku vrstu podele Kosova i Metohije na srpski albanski deo, dok je tek nešto malo više od toga i dalje uvereno da bi za Srbiju bilo pametnije da sačeka neki povoljniji trenutak i da se konačno rešenje prolongira. Imajući na umu mehanizme koji mu stoje na raspolaganju i koje obilato koristi i (zlo)upotrebljava kada treba obezbediti pobedu za SNS od mesne zajednice do republičkog nivoa, više je nego očito da Vučiću ne bi bio preveliki problem da za opciju podele namakne potrebnu većinu na nekom referendumu, ukoliko bi se za njega opredelio. Pa, u čemu je onda problem?

Nezavisno od ustavnih formulacija i političkih opredeljenja, mnogo građana Srbije po pitanju Kosova danas nije daleko od stava „daj šta daš“ – ali pod uslovom da to „nešto“, ne uključuje baš puno priznanje kosovske nezavisnosti i stolicu za „Kosovo“ u ujedinjenim nacijama. A upravo o tome se ovde sve vreme radi i upravo to je ono što se od Vučića i Srbije očekuje.

Nije, dakle, Vučiću glavni problem srpsko javno mnjenje, već i dalje prilično tvrd i nepopustljiv stav Nemačke po pitanju podele, odnosno promene granica „nezavisnog Kosova“. No, čak i da se, sa ili bez Angele Merkel, nemački stav u međuvremenu i promeni, Vučiću ostaje problem da građanima Srbije i javnom mnjenju „proda“ ne samu ideju podele (jer ona, zapravo, kao što rekoh, većini i nije toliko sporna), koliko njene detalje, kao i činjenicu da se tu ne radi toliko o podeli, koliko o jednoj prilično ponižavajućoj „trampi“.

Ono što se aktuelnoj vlasti (čitaj, Vučiću) mora priznati jeste svakako veština sa kojom po ko zna koji put zamenjuje teze i lansira lažne teme i dileme, sa željom da prikrije ono što stvarno radi i namerava.

Sve u svemu, ne radi se, dakle, o podeli („razgraničenju“, „korekciji granice“ itd.) koju, avaj, Srbi zaljubljeni u prošlost i svoje poraze neće da shvate i prihvate kao „najracionalnije“ rešenje. Radi se o tome da velika većina građana Srbije – još uvek – nije sklona da razmenu „svog za svoje“ (jug Srbije za sever KiM), uz priznanje nezavisnosti ostatka, smatra uspehom i pobedom – ma koliko ih u to ubeđivala aktuelna vlast i kontrolisani mediji. 

Drugim rečima, Srbija i Srbi jesu već dovoljno demoralisani i sluđeni da prihvate neke teritorijalne mrvice KiM kao koliko-toliko „častan izlaz“ iz onog što se tendenciozno naziva „kosovskim čvorom“. Ali još uvek nisu baš toliko lobotomisani da misle da te mrvice treba još dodatno da plaćaju novim delovima teritorije Srbije – i priznanjem nezavisnosti onoga (tačnije, svega) što od Kosova preostaje. A upravo to se očekuje i traži (a možda je nekome negde i obećano). I zato je „Gospodar Vučić“ nervozan.

A šta za to vreme rade Albanci? O, i oni se međusobno bore, polemišu i sukobljavaju. Ali, obratite pažnju samo na poslednje izjave Tačija, Haradinaja, Veseljija… Tači oprezno i biranim rečima nagoveštava mogućnost „korekcije granice sa Srbijom“ – uz obavezno isticanje kako bi to povlačilo priključenje „matici“ Preševa, Bujanovca i Medveđe. S druge strane, njegovi politički rivali ga optužuju da je „mek“ i da ne dolazi u obzir nikakvo dovođenje u pitanje kosovskog „teritorijalnog integriteta“. Istovremeno, za sve pomenute i nepomenute prištinske lidere neupitni i podrazumevani uslov bilo kakvog sporazuma sa „Beogradom“ jeste priznanje nezavisnosti, odnosno prihvatanje stolice u Ujedinjenim nacijama za „Kosovo“ od strane Beograda. Kao i to da ona famozna „Zajednica srpskih opština“, ako i kada se jednom uopšte formira, „ne može imati nikakva izvršna ovlašćenja“.

Dakle, dok se albanski prvaci međusobno takmiče u PODIZANjU lestvice svojih zahteva, srpska vlast (čitaj, Vučić), dobar deo opozicije i većina medija rade upravo suprotno – neprestano spuštaju ulog, smanjuju aspiracije i pogoršavaju ionako ne naročito povoljnu pregovaračku poziciju Srbije  („sve smo izgubili“, „nemamo ništa“, „biće uspeh ako dobijemo bilo šta“). A sve to sa prevashodnom namerom i ciljem da šta god da se na kraju dobije, odnosno potpiše, može-mora da bude proglašeno za „veliki uspeh“ i „pobedu“ našeg premudrog rukovodstva. 

I šta onda mislite, čak i nezavisno od spoljnog faktora i njegovog uticaja, kada dve strane na ovako različit način ulaze u pregovore – čijem stavu i poziciji će biti bliže to, eventualno, „srednje“ i „kompromisno rešenje“?  

Đorđa Vukadinovića
(narodni poslanik i glavni urednik NSPM)
Izvor: nspm.rs