Mada živimo u 21. veku mnoge neostvarene ideje iz prošlosti, zamisli, po mnogima čak suludi pokušaji danas izgleda da postaju stvarnost. Ono što su razni kvazi naučnici, zanesenjaci, avanturisti, uzaludno pokušavali stolećima da realizuju i da ulepšaju najpre svoj život, a potom i život svojih mecena, ljudi koji su finansirali takve poduhvate, vekovima kasnije postaje stvarnost. I to nigde drugde do u Srbiji! Biće zabeleženo u istoriji; prvi put uopšte, a ostvareno u Srbiji! Malo li je?
Da pojasnimo. U pitanju je alhemija. Nastala iz filozofije, alhemija kao pseudonauka najčešće se vezuje za Evropu i Srednji vek, premda su joj počeci u staroj Kini, Indiji, Mesopotamiji, Egiptu… Ipak, srednjovekovna Evropa je kroz delatnost mnogobrojnih alhemičara pokušavala da veštački stvori zlato i srebro od raznih drugih metala, najčešće olova, kao i da napravi eliksir života. Eliksirom života postigla bi se dugovečnost, to jest, besmrtnost duše. Čovek bi živeo beskonačno!
No, vratimo se mi Srbiji. Kakve sličnosti imaju alhemičari Srednjeg veka i današnja Srbija? Velike su sličnosti, i to treba rastrubiti na sav glas. Ceo svet da čuje i sazna. Nisu samo Tesla, Pupin, Milanković velikani. Ima novih genija. Doduše, ovi sadašnji nisu pronašli električnu struju. Zašto bi je pronalazili kad struja odavno postoji? Ali su pronašli novi način za proizvodnju električne energije. Struju nećemo više dobijati samo iz hidroelektrana, od sunčeve svetlosti, iz vetra, iz urana, pogotovu ne iz uglja koji zagađuje prirodu, već iz blata i kamenja! Atomske centrale su skupe i opasne. Hidrocentrale menjaju prirodu, drvo i ugalj zagađuju okolinu. Zato su blato i kamenje rešenje za budućnost Srbije u proizvodnji električne energije. U blatu, smeću, a ni u kamenju ne oskudevamo. Samo treba napuniti deponije velikih termocentrala ovom sirovinom, i struja će poteći. Možda ne odmah. Treba se strpeti. Trpljen-spasen. Ali jednog dana struja će poteći iz blata. Blato je naša budućnost!
Moderni srpski alhemičari nisu veštački stvorili zlato. Za tim i nema velike potrebe. Srbija ima pravo zlato. Samo mi ne umemo da vadimo zlato i srebro iz zemlje. Kada mi to radimo rudnik je nerentabilan. Rudnik zlata stvara gubitke. Stoga smo rudnik zlata, srebra i bakra prodali Kinezima. Daj da rade oni koji to umeju. I znaju, brate, Kinezi s plamenitim i ostalim metalima. Ali, zlata ima još u Srbiji. Ima i litijuma, bora, nekih retkih metala. Pa, kako naš narod ne ume da vadi te retke metale iz zemlje, daćemo koncesiju, čitaj zemlju, proverenim belosvetskim rudarima. Neka kopaju ljudi do mile volje po plodnoj srpskoj oranici. I tako kilogram litijuma vredi kao tone pšenice ili kukuruza. Ako je to za budućnost dece rođene i one koja će tek ugledati svetlost dana nekada, onda se ne treba premišljati. Rudarstvo je naša svetla budućnost. Milenijumima kasnije iz bakarnog, gvozdenog i bronzanog doba doći ćemo do poslednjeg doba!
Moderna alhemija nije, doduše, našla rešenje za eliksir života. Za dugovečnost. Međutim, makar srpski političari našli su trajno rešenje za dugovečnost na vlasti. Verovatno neće živeti beskonačno, ali će sigurno do kraja života biti vlast u Srbiji. Dok su živi, a kako imaju lagodan i ispunjen život, živeće dugo, dugo, narod ne treba da brine. Poznata, proverena lica vodiće ga i dalje u svetlu budućnost. Preko tranzicije, privatizacije, demokratizacije, obnove i izgradnje, svetla budućnost se nazire. Ovog puta ne dolazi na belom konju, već u blindiranim automobilima. Donose je stari, provereni kadrovi. Više od tri decenije usrećuju ovaj narod. Pa imamo upravo ovo što imamo. I s ponosom možemo da pevamo. „Srbin ima što niko ne imade“. U Evropi nečeg sličnog sigurno nema. Pa kome je još do pesme, nek zapeva iz bijela grla!
autor:Miodrag Tasić
