Alone in the dark, hello!!!

0
832
Foto: printscreen

Petak, tmurno kišno popodne. Gledam kroz prozor spustili se oblaci, sipi kiša ona dosadna. Sivo, vlažno, mrtvilo… Stojim, gledam ko zna koliko dugo. Osećam težinu, obamrlost kao da su me priklještili ti sivi, tmurni oblaci. U realnost me vraća Kosta koji bezbrižno trčkara u žaru igre koja se rasplamsava.

Shvatam da plačem. Suze mi se slivaju niz obraze. To je onaj svima znani plač iz duše kada vam se sve sakupi i prelije. Kada suze izdajnički bez najave grunu i nezaustavljivo klize bez nekog posebnog razloga, povoda. ILI?

Možda plačem očima roditelja onog dečaka koji je nedavno pretučen, ostavljen na zemlji, bez pomoći. Koji se zadesio tu eto…

Možda plačem jer me je pogodila zluradost komentara nekih neljudi, koji su dali sebi za pravo da bez razmišljanja izgovore, pametuju, osuđuju ili se jednostavno ograde od tog nemilog događaja.

Možda plačem jer me je pogodila hladnoća majki Srbije kojima nije bitno svako dete koje je ugroženo, pa i TO DETE. Svojim činom su podbacile, ali i pobacile ljudskost u sebi, jer danas je to dete, a sutra možda njihovo dete, unuče. Što poseješ to i požnješ.

Neću govoriti o savesti jer sa istom će svako od nas živeti i to do kraja svog života. Ostaće dovoljno dugo sa neizgovorenim pitanjem dok ne nauči, baš kao i Sizif.

Možda plačem zbog obezvređene žrtve predaka, koji nisu stremeli nedostižnim idealima već su hrabro branili žene, decu, rodnu grudu. I sada kada zatvorim oči mogu da osetim treperenje srca kada sam opisivala provedeni raspust u maminom rodnom Igrištu. Kako su mi se grudi nadimale od ponosa zbog žrtve koju su dali. Od dvadeset i jednog stasalog mladića poginulo ih je 17, i svi odreda u Gvozdenom puku. Plače nebo, a sa njim i ja…

Da Vas podsetimo:  Ako ne pomilovanje, bar razumevanje...

Možda plačem jer sam u nedavnim događajima prepoznala neke nove buduće heroje. Koji poput klasja mladog žita polako se uzdižu, stasavaju, odoljevaju tmurnom mrtvilu, sivilu. Stoje gordo i neustašivo.

Na mladima svet ostaje.

Naši mladi studenti su pokrenuli inicijativu, sakupljaju potpise. Rešili su da se bore protiv neznanja, da daju podršku ugroženima, da ih osnaže jer su struka. Pokrenuli su inicijativu na svom FASPERU, ali poziv su uputili i drugim srodnim humanističkim fakultetima, koji se i sami rado priključuju.

Želim im od srca da uspeju, da njihov aktivizam ne usahne, jer mi to daje nadu da će možda pokrenuti i roditelje da se osnaže, združe i pokrenu u borbi ZA SVU NAŠU DECU. Da zajedno uplovimo u neka bolja vremena, jer posle kiše uvek dođe sunce.

Radunka Lazić
Izvor: kolumnista.com 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime