Ambasador bilo koje države, kao izaslanik njenog predsednika, rukovodstva i politike, morao bi biti oličenje svoje zemlje u zemlji u kojoj je primljen i u kojoj je dobio agreman. Moranje za srpske ambasadore, kako izgleda, ne znači da oni i stvarno moraju biti njeno oličenje. Ili možda baš jesu?
Da vidimo zašto!
Ako država i njena vlada ne stvaraju povoljnu sliku o Srbiji i Srbima u svetu, zašto bi to morao činiti njen izaslanik? Ako država ne štiti svoje građane u Srbiji i van Srbije, zašto bi to morao činiti njen ambasador? Ako država ne poštuje Ustav, zašto bi ga on poštovao?
Tako posmatrano, današnji ambasador Srbije u Sloveniji je oličenje svoje države. Njegovo (ne) postupanje je u skladu sa državnom politikom Srbije, pa je čak u nečem i napredniji od aktuelne srpske napredne vlasti.
Ukazom bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, Aleksandar Radovanović je 09.12.2011 godine postavljen na mesto koje i danas obavlja, uz napomenu, da je od 2009. bio savetnik za spoljnu politiku tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Mirka Cvetkovića. Stupivši na dužnost, novi ambasador zatiče u srpskoj ambasadi u Ljubljani Aleksandru Stanković, kadar Demokratske stranke, sa završenom srednjom školom, koja je pod sumnjivim okolnostima doktorirala a zatim postavljena na mesto više savetnice za politička pitanja. Upozoren od Srbina koji živi u Sloveniji da je Stankovićeva ogrezla u korupciju, Aleksandar Radovanović ne reaguje, već je i štiti. Stankovićeva koristi naklonost svog šefa, angažuje SOVU – (Slovenska obveščevalno-varnostna agencija), koja na zahtev ambasade, 20. aprila 2012 godine, u 9 časova, posećuje Srbina u njegovom slovenačkom stanu i započinje nad njim torturu istražnih radnji. Epilog nemilog događaja je pravosnažna presuda, a bez ročišta, dokaznog gradiva i prava žalbe, kojom je Srbin osuđen na kaznu zatvora do 30. dana i to zbog otkrivanja sumnjivog konflikta interesa u kojem se našla Aleksandra Stanković.
Takvim postupanjem, ambasador Radovanović je drsko pregazio Ustav Republike Srbije, član 13, u kome se kaže, da Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu. Čija je prava štitio ambasador u konkretnom slučaju?
Ali, to nije jedini greh ambasadora Radovanovića. Polovinom oktobra 2012, u emisiji slovenačke televizije „Intervju i tačka“, na pitanje voditeljke: „Da li govori slovenački“, on odgovara da ne, ali da govori regionalnim jezikom, i ispravlja voditeljku ne dozvoljavajući joj da srpski jezik naziva srpskim, već kaže da je to regionalni. Priznaje, da postoje bosanski, hrvatski i taj kako ga je voditeljka nazvala srpski jezik, mada po njemu nije loš izraz regionalni esperanto jezik. „Sa slovenačkim kolegama govorim regionalnim jezikom, izjavio je srpski ambasador u Sloveniji. (Pogledati od 17:44 min – do 19:00 min)
Ovakvom izjavom i odnosom do srpskog jezika, ambasador Radovanović je po drugi put, na najgrublji način prekršio Ustav Republike Srbije, član 10, u kome doslovno piše: U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.
Ako se pritom izvrši uvid u zvanični portal ambasade još jednom će se potvrditi da se zaista Ustav ne poštuje, i da im je portal ispisan, kako ambasador reče, regionalnim esperanto jezikom.
Kako se ne bi čitaoci doveli u zabludu da „kadar“ Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića ništa ne radi, vredno je spomenuti da je srpska ambasada iz Ljubljane, kao naručilac, 14.11.2014. godine sklopila ugovor o operativnom lizingu sa firmom Porsche Leasing SLO d.o.o. za nabavku službenog vozila za potrebe ambasade, a vrednost ugovora o nabavci je 26.319,45 evra sa porezom, i periodom važenja ugovora na 48 meseci. S obzirom da se u sklopljenom ugovoru za nabavku automobila radi o operativnom lizingu, treba znati da je to praktično iznajmljivanje auta od vlasnika – lizing kuće, i da automobil nije niti će biti vlasništvo srpske ambasade odnosno R. Srbije, s tim da korisnik po isteku dogovorenog perioda ima mogućnost da vozilo otkupi. Zanimljivo bi bilo saznati šta se dogodilo sa automobilom koji je srpska ambasada upotrebljavala za vreme mandata bivšeg ambasadora Predraga Filipova, kao i šta će se dogoditi sa ovim automobilom po isteku perioda od četrdeset osam meseci? Da li je to srpska praksa, i da li je pametno da se toliki novac baci u vetar za nešto što neće biti vlasništvo Srbije. Nije li postojalo neko drugo jeftinije, a praktičnije i trajnije rešenje?
A samo par dana pre toga, 27.10.2014. ista ambasada je sklopila i ugovor o zameni itisona u stanu domara za 2.189,30 evra kao i u sekretarijatu ambasade za 2.193,74 evra.
Da li će u ovom teškom trenutku za Srbiju i njene građane poreski obveznici biti ti koji će izneti na svojim leđima i ovo, još jedno u nizu rasipništva srpske ambasade? Da li su dužni mirno i ćuteći tolerisati bahatost kada službenici te ambasade, početkom marta ove godine, odbijaju pružiti pomoć grupi maltretiranih srpskih turista iz Beograda uz reči: „Niste prvi koji se javljate i žalite zbog problema na carini. Mi se ne želimo mešati i zamerati Slovencima sa kojima smo u dobrim odnosima. Žalite se slovenačkoj ambasadi u Beogradu“.
Po rečima ovih „diplomata“ izgleda je slovenačka ambasada u Beogradu, a nikako srpska u Ljubljani, dužna štititi srpske državljane u ovoj podalpskoj zemlji. A da li je to baš tako?
Da li se rad i poslovanje ambasade Republike Srbije u Sloveniji, po ugledu na državu Srbiju odslikava u Aristotelovoj tvrdnji: „Istinsko bogatstvo nije u vlasništvu nad imovinom, već u pravu da se ona koristi“.
Ako je tako, na osnovu primera srpske ambasade u Sloveniji, a izgleda da jeste, nije čudo što smo kao zemlja u ogromnom dužničkom ropstvu, kada ambasadi ne smeta da bespotrebno zaduže Srbiju za dodatnih 30.000 evra, a da pritom Srbija ne postaje vlasnik ničega. Ili, možda će neko i biti vlasnik? Ko je taj neko? Nije li vreme da se politici stida od sopstvenog jezika i politici takvih diplomata po svetu, naročito u Sloveniji, kaže: Dosta je bilo, jer od vas nema koristi ni Srbija, ni Srbi u Sloveniji!
Pa ko onda ima koristi od takvih?
Radovan B. Milić
Srpski kulturni klub
