Amerika, Amerika, zemlja velika?! Tamo, ako si „snalažljiv“, možeš da glumiš imperiju, da vrtiš firme kao čarape, da promeniš ime kad ti se nakupi 15.000 prekršaja i nastaviš da radiš kao da ništa nije bilo. Ali ima jedan problem, tamo novac ima memoriju. I ne prašta.
Pričamo o „Super Ego Holding“ mreži firmi koja je, po svedočenjima stotina vozača i istragama američkih medija, pravila sistem u kom čovek vozi po 18 sati, vraća se kući u minusu, a neko drugi računa bonuse na osnovu toga koliko mu je uzeo. Klasika, samo što nije u nekoj zabačenoj zoni, recimo Srbiji, nego usred Amerike i to Srbin!
I sad dolazimo do najzanimljivijeg dela.
Kod nas? Kod nas je sve normalno. Kod nas su devedesete prošle kao da je neko ugasio svetlo i rekao „ajde sad da se pravimo da se ništa nije desilo“. Milijarde nestale, završile po Kipru, ofšor računima, ko zna gde i nikom ništa. Danas? Iste priče, samo veći brojevi. Milijarde i milijarde odlaze, a mi gledamo kao da to nisu naše pare. Kao da neko odnosi svoju dedovinu, a ne novac svih nas.
I onda dođe Amerika.
I seti se Al Capone. Čovek koji je držao pola podzemlja, nije pao na ubistvima, nije pao na kriminalu. Pao je na porezu. Na papiru. Na novcu.
E, tu je razlika.
Zato ova priča sa „Super Ego“ nije samo priča o nekim kamionima i vozačima. Ovo je sudar dva sistema:
– jedan gde možeš sve, ako si dovoljno „blizu“
– i drugi gde te čekaju dok ne napraviš jednu grešku sa novcem
Pominju se i razne spekulacije o vezama sa vrhom vlasti, uključujući i Aleksandra Vučića. Zar je moguće?! Ali da budemo precizni: za to nema zvaničnih dokaza. Za sada. Ali sama činjenica da se te priče uopšte vrte, govori dovoljno o tome kakvu reputaciju smo izgradili.
Kamion firme „Super-Ego“ – Foto: Snimak ekrana/YouTube
I sad dolazi onaj deo koji boli.
Mi smo društvo koje prašta sve. Baš sve.
Kradu? Pa dobro.
Iznose novac? Pa dobro.
Prave sisteme za isisavanje? Pa dobro.
Samo da nije „naš“.
E pa jeste naš.
Svaki dinar koji ode, naš je.
Svaka šema koja se navuče preko ljudi , naša je.
I zato, za razliku od nas, tamo gde novac znači zakon, nema praštanja.
I zato će, ako je sve ovo tačno, da padnu.
Ne zbog morala.
Ne zbog pravde.
Nego zbog novca.
Jer u ozbiljnim državama, novac nije „snalažljivost“.
Novac je trag do “snalažljivosti”.
A trag, kad-tad, dovede do vrata.
Stoga upadajmo, nema kucanja, već je odškrinuto.
Izvor: Aleksinački vesnik
