Ana Brnabić u ulozi državnika, što bi funkcija koja joj je povrena trebala da podrazumeva

Ovih dana je objavljena vest da su SAD uvele sankcije prema 16 pojedinaca iz nekoliko zemalja Evrope i “zapadne hemisphere”. Sankcije podrazumevaju blokiranje imovine i zabranu američkim državljanima da sarađuju sa njima.
Na listi su se našli i i Milan Radoičić, biznismeni sa Kosova. Ovaj poslednji je i potpredsednik Srpske liste koju podržava aktuelna srpska vlast u svim dosadašnjim izborima na Kosovu, uključujući tu i tesnu saradnju u svim značajnijima stvarima koje se tamo dešavaju. Povezuju ga i sa ubistvom Olivera Ivanovića. Prema nekim vestima prema njemu je tim povodom raspisana i međunarodna poternica, pa je to valjda i razlog što je Milan Radoičić odmah posle tog atentata došao u Srbiju, prošao poligraf – time, kako naša vlast saopštava, dokazao i svoju nevinost, i sad u ulozi uvaženog građanina sedi u prvom redu na svim državnim dešavanjima, što je još od vremena komunizma dokaz da pripada prvoj ekipi vlasti.

Već to, samo po sebi, trebalo bi da bude ozbiljno shvaćeno od strane naših vlasti, međutim mi tome ne pridajemo nikakav značaj, iako su izrečene sankcije, kako se sa američke strane saopštava, povezane sa američkom strategijom za borbu protiv korupcije, objavljenoj 6. decembra, u kojoj se ističe “da je odgovor na spregu korupcije, kriminala i drugih ilegalnih aktivnosti – prioritet za nacionalnu bezbednost”, a sve to povezano je i sa samitom demokratije koji novoizabrani američki predsednik Bajden organizuje sa predsednicima i premijerima – dakle na najvišem nivou, 100 pozvanih država sveta “u kojima je prihvatanje demokratskih načela u upravljanju unutrašnjim poslovima države prihvaćeno – makar i samo deklarativno, kao vladajući princip”. U prvom odabiru Srbija nije ušla u pomenutih 100, da bi naknadno ipak bila pozvana, tako da nas sve naptred rečeno i obavezuje.

Povodom objavljivanja vesti o sankcijama koje su uvedene prema Zvonku Veselinoviću i Milanu Radoičiću, novinar istraživač, Dru Saliven, jedan od osnivača međunarodnog projekta za istraživanje o organizovanom kriminalu i korupciji, koji je učestvovao i u otkrivanju Pndorinih papira, je u intervjuu za Nova.rs rekao “da veruje da će spisak sankcionisanih biti proširen, te da će se na njemu naći i bliski ljudi Aleksandra Vučića – Nikola Petrović i Andrej Vučić”.

To je bio razlog da na konferenciji za štampu reporter tv N1 postavi pitanje premijerki Ani Brnabić kako ona komentariše tu izjavu.

Premijerka je najpre složila blesavu facu koja je valjda trebala da pretstavlja njenu reakiju iznenađenja “na tu glupost” a onda je to pitanje ocenila i kao neodgovorno, jer ne mogu se takva neproverena pitanja javno postavljati, da bi potom i zapitala i ko je taj Dru Saliven za koga ona nije ni čula, pa pošto joj je reporter to objasnio ona je u svom već dobro poznatom stilu izjavila:

„Mislim da je malo neprofesionalno samo tako prenositi bilo koga da kaže bilo šta o bilo kome, bez ikakvih dokaza ili pitanja daje na tu temu od tih izvora. Da vidimo šta će biti sa tim, sigurna sam da se Andrej Vučić prepao, da zaista ne zna šta će od sebe. Možda mu zaplene svu onu nepostojeću zemlju u Vojvodini ili Win Win, koji je njegov ili možda ipak nije njegov, ili Franš, koji je njegov ili možda ipak nije njegov… pa će možda sve to zapleniti ti isti koji sad kažu da će mu blokirati sve račune ili šta već, ne znam zaista šta čovek od svega toga ima“

Meni, kao čoveku koji se više od 50 godina bavi pravom, uz to i kao advokatu, ne pada na pamet da se uključujem u ekipe koje prebrojavaju bilo čiju imovinu, pa time ni imovinu Andreja Vučića, bez obzira što mislim da on nije običan slepac u imovinskom smislu te reči – pravni termini za to su osnovana ili neosnovana sumnja, sve dok oni koji su za to pozvani ne utvrde, a tu prema svemu onome kako je gore opisan spada i Dru Saliven, istraživač u timu jednog u te svrhe osnovanog međunarodnog projekta, jer tako to u svetu kome i mi pripadamo funkcioniše.

Uz to, kao dugogodišnji advokat, dakle i profesionalni branilac, mogu da kažem da ovakva izjava naše nam premijerke Ane Brnabić, može da posluži samo za domaću upotrebu – tako mi sa njima, ali da istovremeno može da bude i jako štetna za branjenike na koje se odnosi, jer može dodatno da isprovocira i ubrza kako istraživače, tako i one koji izriču sankcije u poslu koji rade.

Dru Saliven je ozbiljan čovek i ozbiljan istraživač na čiji rad koliko je poznato nije bilo takvih primedbi – do ovog Aninog, a malo je verovatno i da bi administracija SAD-a, na osnovu nalaza istraživača kakvim ga je Ana pretstavila, izricala sankcije tako velikom broju ljudi iz različitih zemalja. Čini se da Dru Saliven zna i više nego što je rekao, ali i da u samom izricanju sankcija od strane onih koji ih izriču – ovog puta Ministarstvo finansija SAD, ima politike, jer nije sve jedno izreči sankcije prema običnom biznismenu i bratu predsednika jedne države koja može da im bude značajna u ostvarenju nekih drugih za njih važnijih pitanja – na primer kosovskog pitanja, tako da bi ovako glupa izjava Ane Brnabić tom benefitu mogla samo da naškodi. U svakom slučaju to nije rečnik, a ne bi smeo da bude ni manir premijera jedne zemlje koja pretenduje da bude ozbiljno shvaćena i podseća me na svojevremeno insistiranje Šešelja, početkom devedesetih godina prošlog veka, za proterivanje američkog ambasadora, što je ovoga razume se jako potreslo, nažalost nas daleko više nedugo zatim, ali je zauzvrat izmamilo komemtare domaćih sledbenika kojima je sve to i bilo namenjeno – Jesi li čuo šta mu je Šeki rekao, takav njima treba.

Nije ovo prvi put da Ana Brnabić istupa neodgovorno povodom ovih stvari. Isto je bilo i početkom oktobra kada su objavljeni tzv. Pandorini papiri kojima je dokazano da Siniša Mali jeste vlasnik 24 stana na bugarskoj rivijeri, suprotno onome što je naše tužilaštvo dokazalo 2017 hodine, prihvatajući kao validan dokaz nalaz privatno angažovanog grafologa koji je našaao da je potpis Siniše Malog kao vlasnika na tim dokumentima falsifikat. No, bez obzira na te nove okolnosti i Ana Brnabić – u brojnim javnim nastupima, i naše tužilaštvo su se povodom tog slučaja pozivali na pomenuti dokaz iz 2017. godine kao presuđenu stvar (vidi o tome više u tekstu Opančar “agencija* javlja – Mali Siniša, “mladi neiskusni tužilac” i prateća ekipa (opancar.com)

Nažalost, Ana Brnabić je uzela na sebe i ulogu jednog od dežurnih komentatora, ne samo naše aktuelne politike, već i najboljeg poznavaoca svega onoga što se ovde dešavalo pre njenog dolaska na ove prostore. U tu svrhu ona ima i svoj uprošćeni (čitaj – prost) narativ. Sve aktere iz tih perioda ona deli na pravodobne – to je naravno ova vlast i svi oni koji je prate i nepravodobne ili “žute” kako generalno sve one druge naziva. Pritom iz “žutih” su abolirani oni koji bi na to imali i najmanje prava – na primer, Siniša Mali, glavni akter svih spornih privatizacija u to vreme, Mlađan Dinkić, čovek bez koga nije mogao da se zamisli ni jedan značajan projekat privrednog, ekonomskog ili bankarskog karaktera – primera radi navodim samo projekat gašenja svih značajnijih srpskih banaka, kako je tada saopšteno u cilju osnivanja Nacionalne štedionice, što se kasnije ispostavilo kao prevara, jer “Nacionalna štedionica”, koja je nasledila i kadrove i infrastrukturu ugašenih domaćih banaka, nije postalla domaća, već inostrana banka. Dugo pratim ta zbivanja i po meni je to najveća prevara iz oblasti privredno-ekonomske, uključujući i bankarsko-finansijsku oblast, u novijoj srpskoj istoriji. Da pomenem tu i Zoranu Mihajlović, danas nezamenljivu osobu u oblasti građevinarstva, saobraćaja, rudarstva i infrastructure – za koje po onome što pokazuje nije kvalifikovana, koja je u ono vreme bila pratilac Mlađana Dinnkića još od pokreta G17. Uz to valja reći da su “žuti” (zbog boja na zastavi) nili samo Demokratska stranka – DS), koji su na vlast došli tek 2008 godine, a da su se svi gore pomenuti projekti dešavali u godinama pre toga – DSS, Vojislava Koštunice i G17 – G17+ – URS Mlađana Dinkića. Naravno zna se i zašto je to postao vladajući narativ – Siniša Mali, Mlađan Dinkić, Zirana Mihajlović i njhovi brojni sledbenici iz tog vremena su danas promenili stranu i postali pravodobni dok su na drugoj strani svi ostali svrstani u nepravodobne ili jednim imenom “Žute”, pri čemu su glavni eksponenti “žutih” – Đilas, koji je u vreme Tadiča (što je danas Vučić) bio gradonačelnik Beograda (što je danas Vesić) i Šolak, koji nekako ide u paru sa Đilasom iako, koliko se sećam, on ovde nikad nije ni obavljao neku političku funkciju. A zna se i zašto – oni se ovde jedino Đilas i plaše.

*U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

autor:Dragiša Čolić