Ana Radmilović: Moje Kosovo

Lepota vanrednog stanja će spasiti svet

Ana Radmilović je jedna od onih ličnosti koje se rode poznate. Kada nosite teret poznatog prezimena ljudi misle da znaju nešto o vama. I Anin život svjedoči da je to i čast ali i breme s kojim se treba znati nositi. Kaže da joj je u glumi očevo ime bilo otežavajuća okolnost, a u novinarstvu olakšica („Pusti, to je ona Zoranova mala.”).

Gluma ili novinarstvo? U čemu se Ana više pronalazi? Pa i jedno i drugo, a i treće. Ana je, možda bi to mogli izvojiti kao najvažnije, prije svega pisac. I to vrlo ozbiljan. Nije teško uočiti nesvakidašnji talenat autora, za čiji roman Siniša Kovačević (ističući pri tome da to teško i veoma rijetko govori) rekao da ga treba apsolutno i obavezno pročitati. Kovačevićevu ocijenu nemoguće je ograničiti samo na roman. Anine kolumne i novinarski tekstovi prožeti su elokvencijom širokog spektra i, ma koliko se trudila da se drži dnevnopolitičkih tema, u njima ćemo uvijek pronaći bistre analize, zdrave kritike i nenametljive lične filozofije koje nepristrasnog čitaoca mogu samo obradovati. Spontananost Aninog talenta je ono od čega ne možemo pobjeći. Ili kako je to Ana u jednom svom tekstu odlično primijetila, stvar je više ontološka. Ko je taj koji može da kaže da je sam birao svoj put? Zaista, put često izabere nas. I, ako smo dovoljno sretni da se na tom putu prepoznamo, onda često postanemo grad koji se ne može sakriti kad na gori stoji. To se desilo Ani Radmilović.

Nakon nedavno održane promocije romana Kad je svet imao brkove, Tezge, pumpe u brdima, manastiri i knjige, zapisa, pjesama, dnevničkih odlomaka i intervijua svoga oca Zorana Radmilovića Zalažem se za laž, Ana nas je provela kroz svoj svijet u kojem se prepliću gluma, novinarstvo, književnost, predjeli obilježeni “vandrednim stanjem” i jedno Markesovsko a ipak tako surovo realno i nama nevidljivo Kosovo, koje Ana u svojim tekstovima „ponovo otkriva” vraćajući mu zapravo stvarni život koji mu je površnim i stereotipnim novinarstvom (sa ovim ili onim političkim predznakom) bio oduzet. Radmilovićeva kroz svoj boravak na Kosovu donosi interesantna zapažanja o životu koji u jednom takvom okruženju dobija na intezitetu i neke potisnute istine čini vidljivijim.

PUTEVI: Kako je glumica postala novinarka?

RADMILOVIĆ: Završila sam glumu u Novom Sadu, misleći “to ću ja lako, to su ovi moji”. Odmah sam shvatila da nema “mojih” i da neću lako, nego naprotiv, da bi me taj posao uništio zbog stalnog poređenja sa Zoranom i zapravo osećala sam tu svoju vidljivost kao jednu užasno neprijatnu okolnost. Što zbog imena što valjda i zbog mene – kao, takva, vidljiva, htela sam da budem što dalje od scene i sve mi je bilo zabavnije. Život zapravo, a to su kafedžije, to su razni ljudi, to su one nesrećne devedesete godine u Novom Sadu. Mnogo se burno živelo, mnogo se ljudi vraćalo s ratišta, mnogo svega – e to “sve” bilo mi je zanimljivije od svih zajedno studenata umetničkih fakulteta koje sam namrzla kao samoljubive, dosadne, sobom opterećene ljude koji ne znaju ništa o “pravom životu”, šta god to značilo. Valjda su me ta radoznalost za “pravi život” i “ono što se zaista dešava” povukli u novinare, što takođe nije ni malo dostojanstvena profesija, manje je cenjena i od glume ali je meni življa. Srećeš ljude. Prave.

Gdje si prvo počela da pišeš?

— U Pravdi, relativno kasno i zaista slučajno – iako, sada znam, ne bih tu slučajnost menjala ni za šta na svetu. Počela sam kao kolumnista Pravde, kada sam se po povratku iz Novog Sada našla u jednoj vrlo lošoj materijalnoj situaciji, a kako kao završena glumica, naravno, nisam znala ništa pošteno da radim, setila sam se ‘aj bar umeš da pišeš. Onda sam veoma brzo otišla na Kosovo da izveštavam za Pečat, počela i da učim taj posao, odmah u vatru onako, a i da shvatim da se od njega može živeti. Ako ga radiš bez šale.

Prije nego što stignemo do Kosova, glumica si i kći poznatog glumca. Umjetnost neminovno igra važnu ulogu u tvom životu. Da li je umjetnička crta suvišna u novinarstvu ili je ti vidiš kao dobrodošlu?

— Gluma, to jest ono što se uči ako studiraš glumu može da bude od pomoći u novinarstvu. Recimo razmišljanje iz tuđe vizure, posmatranje lica, posmatranje kako se neko kreće, kakva mu je mimika dok nešto govori, oko za detalj. Detalj, što bi rekli primorci za more, svaka vraga zna. Tj. đavo je u detalju. To ima veze s onim što se uči na studijama glume. A ima veze i s radoznalošću, u principu ne znam gde je granica. Moji omiljeni pisci su bili nekad novinari, ili su imali neke veze s tim. Opažanje, vidiš nešto što te čudi, ta začuđenost, potreba da se postavlja ono dosadno dečje pitanje “a zašto?” ili “a šta je ovo?” – možda je to sve deo jednog, ima ljudi radoznalih i dosadnih, neka se ne ljute dosadni. Ali ko nije radoznao meni je nekako sumnjiv.

Tvoje knjige i tekstovi se bave Kosovom. Što je to što te dovelo na Kosovo i što te je opčinilo na Kosovu jer se osjeća ta potreba da mu se vraćaš, da živiš s njim kao polazišnom takom ili važnom odrednicom kroz koju se prelamaju tvoja iskustva? Kao da je život podijeljen na ono prije i poslije Kosova. Zašto je ono postalo nekom vrstom tvog duhovnog pečata?

— Prvi put, kada su Albanci proglasili nezavisnost, otišla sam na Kosovo na dve nedelje. To je bilo vatreno krštenje. Novinar bez ikakvog iskustva, a na terenu, uz to potpuno sama. A to je ujedno i najbolja stvar koja je mogla da mi se desi. Instinkt, osećaj za ono šta jeste opasno, a šta su gluposti. Onda čovek prepozna i sve vrste i podvrste novinara, tačno se vidi ko šta radi, vidi se sve. Predložila bih da se svaki početnik odmah pošalje na neko krizno područje. Vratiće se lud, ali će znati da prepozna šta jeste a šta nije i bez da vidi. Dobiće oči i na leđima. A naučiće i da gata, ako propadne kao novinar. Posle sam išla na po nedelju dana, a onda sam provela godinu i po na severu i kasnije više puta po mesec-dva na jugu. Mogu da kažem, nema te rupe, nema babe, nema političara ili kriminalca ili te beštije koju nisam upoznala na Kosovu i lepše mesto nisam videla. Kosovo, to je, što bi rekao Bekim Fehmiju – „blistavo i strašno“. Naravno, nikome ne bih preporučila da ostaje na terenu po godinu i po dana, to je ekstremni sport i siguran način da se više nikad ne resocijalizujete.

Kako si doživjela taj zadatak? Je li bilo straha i nedoumica?

— Prvo kao baš to – zadatak. Htela sam da udovoljim tadašnjoj redakciji, htela da udovoljim državnoj politici… mada sam varala. Recimo, vadila sam se sumanutom pričom koja se dopala mom prvom “kosovskom” uredniku Vučeliću kako “ja samo pratim kulturu”. Svi su se smejali, tamo KFOR, UNMIK, neredi na severu, a vi kažete da pratite kulturu. Svakako vas niko neće dirati. Vučelićeva dobra osobina je smisao za humor i zaista me je pustio da “pratim kulturu”. Stalno sam provodila vreme sa ludacima iz pozorišta, koje tada zapravo nije ni postojalo, ali to je jedan od tipičnih kosovskih fenomena. Sve postoji i ne postoji i niko se oko toga ne sekira.

Ko je bar malo pratio tvoj rad, brzo je mogao uočiti da ti je Kosovo veoma važno. Na posljednjoj promociji knjiga u Gračanici rekla bih da je više nego očigledno da ni Kosovo nije imuno na Anu Radmilović. Kako je došlo do tog uzajamnog prepoznavanja? Šta je to važno i inspirativno što si ti, intimno, pronašla u Kosovu?

— Au, rizikujemo da ne prestanem do sutra s odgovorom. Sve. Na Kosovu je inspirativno – sve. To je riznica kamenja i zlata i to je Dušanov zlatni grad – koji, naravno, postoji, ti stojiš na kamenu, znaš da je tu neko živeo, vide se ostaci zidina, prostorija, ispod tebe je zlato. Zamisli da živiš na rudniku zlata. Ne možeš da budeš, blago rečeno, miran. Kosovo je i Mediteran na preko 2.000 m nadmorske visine, umesto planinskog vazduha ti osećaš Jadran i sediš u bašti gde rastu smokve, jedeš grožđe. Opiješ se od lepote, naravno. Kosovo je i Andrićev levant, ni istok ni zapad, niko mu ni reč jednu ne veruje, a opet ne može da odoli da ga ne sluša, kad progovori. Mi kao neki narod, šta god da smo, uopšte nemamo predstavu šta smo sebi dozvolil da izgubimo, damo na tacni. Kosovo nije geografska odrednica, znam da rizikujem da zvučim kao oni ludaci, ali nije. Čak i da ga sravne sa zemljom, kao što su donekle uradili i sravniće ga – ono je malo… Opet se izvinjavam, ne bih da plašim čitaoce, je besmrtno. Kosovo ne prestaje, i to najbolje vidiš kad pričaš s racionalnim ljudima koji kažu, daj, bre, da se rešimo više tog Kosova… Uznemireni su. Ubeđeni su da treba da se rešimo Kosova, što i radimo, ali nisu mrtvi hladni. Kosovo uznemirava. Verovatno i oni osećaju da je nemoguće rešiti se Kosova, i ja ih razumem. To zvuči malo onostrano i može da uznemiri. Slici Kosova kakvu najčešće imamo dosta su doprineli mediji svojom glupošću i ponavljanjem nekih priča koje su dosadne, i to je kao da slikaš isti prizor decenijama. Onaj ko gleda možda ne zna gde je laž, ali laž je sigurno – jer nemoguće je da se slika ne menja. Kosovo nije grobljanski turizam i, ako mi neko ide na nerve, to su patriote koje obilaze manastire i sad je to, Bogu hvala, izašlo iz mode. Em su dosadni, em prave jednu užasnu antireklamu za tu nadrealnu, potpuno egzotičnu turističku destinaciju.

Kao pokušaj da se čovjek riješi savjesti?

— Ne znam da li je savest ili strah. Znam da onaj ko potpiše ovo što ćemo po svoj prilici potpisati mora biti ili zaista lud ili, što bi rekao mudri narod, “uzet”. Niko, što nema veze sa ateizmom, patriotizmom, bilo kojim izmom ovog sveta, dakle niko iole normalan ne bi smeo da stavi svoj potpis na taj papir. To je možda i dobro, moramo da propadnemo, na celu površinu Srbije koja je sve manja (što je isto dobro) da padne jedna velika betonska tabla s neba i da onda možda shvatimo da život vredi živeti, da se ne mora ili ginuti ili sve živo davati i da nije dobra zabava biti toliko autodestruktivan. Ne radi se tu o teritorijama, nego smo mahniti ljudi koji su uvek zauzimali stavove, mi samo nešto “smatramo” ovde u Beogradu, i onda nas neko dovede, recimo, u Banjaluku, i mi pričamo nedeljama o tome kako smo videli “živu publiku”, stvarne ljude. Možda ta betonska tabla pomogne ako se udesi da padne s neba, pa onda ispočetka.

Bez smrti nema ni Vaskrsenja. Pretpostavljam da je to ono na sta mislite.

— Pa sramota me bilo da kažem, ionako sam počela o onostranom, ko zna šta će ljudi da misle. Da, pročitali ste me, upravo na to sam mislila.

Književnik Svetislav Basara kaže da se nalazimo u “krizi smisla”. Slažete li li se s njim?

— Ne znam šta to znači. Mi smo stalno u krizi. Bez krize se, čini se, i ne snalazimo. Inače, baš sam slušala jednog psihijatra, Simića, Basarinog zemljaka i prijatelja, kaže čovek (struci je za verovati) kriza je kratkotrajna i ono što mi živimo je loše stanje, a živimo ga oduvek tako da smo otporni na to. Kriza je nešto što, kaže on, po definiciji ne može da traje dugo. Valjda ne može da te udara grom non-stop, ako si već uspela da doživiš takav kuriozitet da te udari grom, on te udari i prestane. Inače, sve se slažem. Ja se inače sve slažem sa svima.

Tvoj roman Tezge, pumpe, u brdima manastiri tematizuje upravo taj nadrealni svijet Kosova o kojem smo govorili. Kako je nastao roman?

— Kada sam, lutajući od nemila do nedraga, najzad udomljena u pristojnu redakciju Balkan Magazina, moj plemeniti urednik Slavoljub Kačarević dao mi je sredstva i vreme da pravimo knjigu o Kosovu. Tamo sam kukala kako svi imaju kamere osim mene i svi snimaju filmove. Rekao je da je to neistina, ali da će za knjigu da mi da sredstva i vreme. Ispalo je dobro, mada mislim da bih snimila film na tom mestu kakvog nema, bez lažne skromnosti, ali, kako takav film ne bi bio od koristi ama baš ničijoj političkoj uobrazilji, morala sam da se zadovoljim knjigom. Prvo smo mislili da to bude više dokumentaran tekst. Onda sam shvatila da je to nemoguće. Za neke stvari mi ni lud ne bi verovao da postoje a neke stvari opet ne bih pisala jer bi to bila jedna denuncijantska, politikanstka jedna od onih knjiga kojih se grozim. Ko je šta radio, kakva politika treba da bude… sve ono što je za novinski tekst, jer novinski tekst, Bogu hvala, ljudi zaborave za dan, ako nisi pisala o njima. Napravila sam pseudodokument, knjiga je pisana kao hronika, hroničar je dementan, on je pripovedač, što me je zabavljalo da pišem u prvom licu jednine, muški rod – i tako se osvetim raznim urednicima a i ostalima koji sve znaju o Kosovu, samo imaju mali problem – nisu ga videli. Imaju stav. E takvo jedno lice je ovde narator, vuče konce i upravlja tuđim životima, voli moć, ludo je i ima psihotične napade i uz to je sasvim dementno i laže kao pas. Kao i svi oni – takvi. Drugo lice je, citiraću Sinišu Kovačevića koji je bolje od mene objasnio o čemu se radi u knjizi, po principu nomen est omen junakinja, novinarka Jarmila Hadži-Raspopović. Ona je površna, podmitljiva, tu je samo zbog para, ništa ne radi i grozi se i “jadnih izbeglica” i ovih što imaju pare i redakcije za koju radi. Normalno, ona krade na računima hotelskim i ostalim, ponaša se – ukratko – kao tipičan srpski novinar na terenu. Čak i prepisuje agencijske vesti iako je na licu mesta jer je mrzi da se bavi događajima. Ono bitno u knjizi, zbog čega je možda vredi čitati uprkos tome što je pisana iz osvete a ne iz časnih namera, jesu sporedna lica. Ona drže radnju, ona imaju dinamiku, to su sudbine žrtava i ubica. I ubice su takođe žrtve, ali to stigne kasnije. To je sve ono što sam kao novinar zaista srela. Kao babe po selima koje pričaju o tome kako biva da crkva preleti s mesta na mesto, kao neke druge babe koje pričaju o ruskoj vojsci (zapravo se radi o Kozacima, ali one ne znaju) koja je maltretirala ljude podno Šar planine tako da su ovi jedva čekali “nek pobedi više onaj Šiptar”. O javnim kućama s tužnim, kako su ih zvali, “devojkama iz Srbije” koje su dolazile da studiraju iz nekog Niša ili Kraljeva (to zovu “dolina gladnih”), a onda počele da idu od lokala do lokala. To su mesta da se čovek zaista zaledi, kada se posle nekoliko godina seti da je tamo sedeo, shvati da je, normalno, lud i da više nikad ni za šta na svetu ne bi smeo da priđe takvim rupama. Naravno lud je, i nije mu za verovati, prvom prilikom bi opet seo s crnim đavolom. Ali nije on kriv. To valjda zovu postraumatskim sindromom.

Nije čovek nikad svestan opasnosti dok se dešava, strese se kad prođe vreme. Recimo, s Kosova sam donela i tu dosadu da moram da se farbam jer sam se nakon mesec dana u Beogradu probudila poluseda. Nisam osedela na Kosovu. Osedela sam kad sam se malo opustila i kada je moje telo (pošto mozgu ništa ne verujem) shvatilo gde je sve bilo i šta je moglo da mu se desi.

Zašto ne vjeruješ mozgu?

— Zato što laže. Ili bar ne shvata i ne pamti kao telo. I podmeće. Da sam napisala knjigu koristeći se mozgom, bila bi hit jedne ili druge ili već neke političke opcije i bila bi treš. Ovako sam napravila potpuni promašaj, fini kritičari to ne smatraju književnošću jer su poverovali da je to zaista dokument, a ne imitacija hronike, iako su lica – blago rečeno – predimenzionirana. Kosovo nije “in”, takođe, i moj mozak ne bi trošio vreme na teme koje nisu in. Ili bi opisao jedno patriotsko, grobljansko i kuku-lele Kosovo, na čemu može lepo da se zaradi. E sad, i telo je sklono pohlepi, i ne bih verovatno imala hrabrosti da trošim svoje dragoceno vreme na nešto što niko ne može da upotrebi ni za šta, sem da eventualno čita, a Kosovo je tema koja nikoga ne zanima ako nema upotrebnu vrednost – dakle, da nije Balkan Magazina, i toga da mi je dato da pišem kako hoću i kako se snađem, da knjiga nije pisana da bismo se obogatili od nje, nego više za internu upotrebu – čak je i nema po knjižarama, imamo jednu malu izdavačku kuću koja služi da moj urednik i njegovi prijatelji prevode Borisa Akunjina (Bakunjina, da objasnim pseudonim ovog sad već najprodavanijeg novog Rusa) u vreme kad niko nije ni čuo za njega, ili neke druge Ruse i ostale, to može da se kupi preko sajta i to na tako komplikovan način da samo najuporniji izdrže… Dobro, B. Akunjina su nam oteli oni iz Informatke, sad može svako da ga kupi bilo gde. Pitanje je bilo zašto ne verujem mozgu? Mislim da je odgovor rečit iako sam se trudila da budem razložna i da mu verovatno ne verujem jer ga nemam, to jest neće da odgovara na pitanja nego priča šta on hoće, na pitanje o sebi on priča o nekim Rusima i zanimljivoj politici jedne izdavačke kuće, zameće tragove, laže i krade. Telo ne radi takve stvari. Ono zna šta je bilo, gde je bilo, čula su sjajna – samo ne treba pustiti mozak da mnogo obrađuje podatke koje dobije, jer odmah sve zamuti, upropasti sliku, kao očajan fotograf koji na sve pokušava da nešto dotera u fotošopu. Koji ne ume da koristi.

Novinarka Jarmila Hadži-Raspopović, kakva god da je u romanu, ima dosta sjajnih opaski. Jedno njeno upečatljivo zapažanje je o „lepoti vanrednog stanja“ i prihvatanju života kao međuvremena. Možemo li na ovakvim mjestima pokušati pronaći odgovor na pominjanu “krizu smisla”?

— Da, to je to. Valjda sam na pomen “krize smisla” odmah repetirala pištolj, jer ovde u Beogradu svi traže neki smisao i čoveku dođe da plače kad ih sluša. Dosadni su, idu kod nekih psihologa, iz dosade, naravno (a i ko bi slušao te gluposti), traže sebe sa 100 godina, ja sam bila zgrožena po povratku s Kosova i jedva sam se nekako resocijalizovala (ustvari, samo sam podesila mod na “ljubazno ponašanje”) kada sam videla o čemu ljudi, koje sam pre Kosova smatrala čak i pametnim, pričaju, šta njih muči u životu… Nije to ni prirodan strah za egzistenciju, to je histerični napad ako se nešto nema odmah i sada, a uglavnom se radi o ljudima koje bih iz ove perspektive najradije poslala da bar kopaju njive ako su i za to sposobni. Verovatno nisu, pošto intelektualci valjda ne treba da budu normalni, nego da se ponašaju kao neka nejač. E kad je “lepota vanrednog stanja” u pitanju, odnosno kada su oko tebe vojske, džipovi, ludaci s automatima i ludaci koji se smeju k’o ludi na brašno ovima s automatima (to su oni “iz kulture”, al’ druga je to kultura – ovde od kulturnih radnika treba bežati ko od kuge, njihova dosada je zarazna i neizlečiva) Kada je dakle vanredno stanje – bez šale – ti imaš privid anarhije. Derište u tebi je oduševljeno jer igraš tango po serpentinama vozeći 170 na sat, po nekom Kolašinu (jer si već uveliko lud), radiš ustvari šta i ostali oko tebe, sve trošiš jer te baš briga, doslovno da doslovnije ne može biti shvatiš da u životu zaista postoji samo i jedino ono “danas”, a da su i sutra i juče samo slike, varljiva sećanja ili pretvorbe sna u ideju da će nešto zaista biti – nemaš pojma šta će biti. Nema ničeg što može više da opusti čoveka od vanrednog stanja, posebno ako spozna da je ceo život jedno potpuno vanredno stanje i sad ja zvučim kao da filozofiram ali jako sam bukvalna. LJudi koji imaju “krizu smisla” da odu negde gde je rizično, ima da se vrate preporođeni, k’o s letovanja i kao da su popili eliksir mladosti i “smisla”. Kad prestanu da primećuju da li nema struje il ono beše ovih dana, nema vode, ili odmahnu rukom jer je dosadan komšija koji svaki čas izađe na terasu u gaćama i zapuca iz kalašnjikova (neka, voli čovek, nego je bučno) – toplo preporučujem tragačima za smislom, zaboraviće sve krize (ovih godina, onih godina, smisla, identiteta – ta mi je omiljena) i – setiće se da možda čak i vole život. Jer je život jedno čudo. Ne mora na Tibet i da glumimo budiste (posebno me ti tragači nerviraju), ne mora krstarenja (dosadna su ako nije tvoj brod i ako nemaš kraj sebe jednog dobrog, pravog barbu), ne mora intelektualni razgovori (čak treba zabraniti, da ne kvare decu i naivne), treba samo malo da vide taj život van svojih – a vala su i svi isti – stanova. Mislim da pomenuti Basara nije u krizi smisla, ne deluje ni kao da ima krizu identiteta – ne znam na šta je mislio, ali evo – ako mene nešto nervira kod tih u krizi – to je njihova dosada. Normalno da su u krizi smisla kad su dosadni.

Može li „lepota vanrednog stanja” spasiti svet?

— Može. Ona ga i drži u životu. Ona piše knjige i pravi dobre filmove, ona voli ljude, ona se obraduje nečijem daru, talentu, veselju, ona je jedna dečja… Rože Kajoa je napisao Igre i ljudi (to nema veze s onim glupostima poput koju igru igraš i sl.) i podelio igre na četiri vrste. Vanredno stanje – tj. svest da je sve oko tebe jedno vanredno stanje, daje ti mogućnost za sve četiri, iz kojih nastaju sva dela, svi poslovi, sve strasti. To su vesele dečje igre, bez ikakve namere, skakanje i veselje, to su rizični sportovi u koje spadaju i mnoge umetnosti jer je – citiraću svog mudrog oca – umetnik je kao ekvilibrist, on hoda po žici, publika gleda, on oseća da ona brine hoće li pasti, neće li pasti… Prešao. Ili nije. To su kockarska strast koja je isto što i trgovačka, a koja nam treba jer moramo da jedemo i tu je glumačka, čas sam ovo čas sam ono, dečja igra kojoj odrasli na jedvite jade (a bez razloga) odolevaju, jer zašto ne bi bila i ovo i ono i još nešto treće, i ko zna šta sve. Velik je svet i svašta ima i grehota je živeti u oskudici, stalno zabrinut za neko sumnjivo sutra i svoju, bože moj, veoma importantnu ličnost od koje za života treba napraviti spomenik, da se slučajno ne utracka decenijama građena uobrazilja.

Ana Radmilović mnogo piše, a šta čita?

— Pa čitam kao konzment, uopšte nisam iz sveta književnosti. Ako je dosadno, ja ne mogu. Neka je i genijalno. Tu sam razmažena. Čitam svašta, kako kad. Prošlog leta sam čitala neke svete oce, recimo. Onda sam, kao neka zloslutnica, zimus imala napad Markesa – ali više sam otvarala da nešto pogledam. Zao čas me je recimo podsećao na ono stanje oko izbora. Sve je lepo napisao, ni reč čovek nije izmislio. Sad redovno pratim šta moj drug Aleksandar Vasović piše o Ukrajini, ako ne skupi to u knjigu, on je lud čovek. Te slike, ti prizori, to odsustvo politikantskog davljenja, taj detalj, to – na kraju, tj. početku – poznavanja jezika i ruskog i ukrajinskog, istorije, ranije problematike, pa još davnije, pa literature… e, to kod nas više nema, ni među novinarima koji su funkcionalno nepismeni i na srpskom a ni među piscima koji su gospoda sa stavom a bez ikakve radoznalosti spram života. Nema da neko zna, a da ti kad ga čitaš nemaš pojma šta on sve zna jer te ne gnjavi, ne napada te, ne docira ti i ne citira, on samo piše ono što se dešava. On izvešatava za jednu agenciju a za svoju dušu i nas nekoliko prijatelja, on i iz čiste potrebe (koja je jedino opravdanje za pisati nešto) on crta Ukrajinu koju nikad ne bih ni malo razumela čitajući ove jalove analitičare sa stavom. Beživotni su. I neznalice su. I čak ih ne dotiče to što su beživotne neznalice. I dobro, da prestanem sad ovde da vučem, uzela sam – otkako je počelo to s Ukrajinom da ponovo čitam Babelja, koji je inače genije ali sam ga ja čitala samo kao jednog duhovitog i strašnog genija. I Bulgakovljevu Belu gardu. Ne zbog posla, ja ne pratim Ukrajinu mada sam počela (i odlično mi ide, već gledam filmove bez prevoda) da učim ruski. Zbog toga što sam te knjige čitala, a sada me zanima ono drugo u njima, koje tada nisam znala.

Postoji li nešto što vas trenutno posebno inspiriše, što se vrzma po glavi i možemo li iz toga uskoro očekivati neku novu knjigu?

— Krajem ovog meseca (juna) trebalo bi da iz štampe izađe moj novi roman Žena bez horoskopa u izdanju Lagune. To je priča o dve porodice, sudbine im se prepliću. Jedni su poreklom iz Like, drugi Beograđani. To je svet kojim se nikad nisam bavila, neka se zove polusvet. Sve se dešava tokom tri subote i završava jednog tužnog utorka, žanr je kriminalistički, ali zaplet kao ni rasplet, nisu toliko važni kao atmosfera, možda bih pre rekla usud. A to je upravo ono od čega, gde god pokušavali i na koje god načine da pobegnu (ovi moji ne baš najuzorniji junaci), biva nemoguće. Oni nisu vlasnici svojih života i uspeh je, ako je za verovati recenzentu Milinkoviću – Debelom (reditelju) što čovek počne da brine za njih, da pati s njima, da iščekuje iako zna da tu nekog hepienda nema. Naravno, nisu svi mrtvi na kraju balade. Ima i ljubavi, mnogo više nego što su junaci sposobni da iskažu jedni drugima. I, žena bez horoskopa – koja je glavno lice, a zapravo jedna potpuno pasivna žena koja ništa ne zna ali sve razume i sve ih nekako povezuje – igra bitnu ulogu u tom objašnjenju da “nema krivih”, što ponavlja svima onima koji su krivi k’o crna zemlja, jer uistinu – oni (bar ne više, a možda i nisu imali izbora) nisu krivi.

Razgovarala STOJANA VALAN

Novi standard / Putevi (Banja Luka)