Anatomija praznične depresije

Novogodišnji praznici mogu biti nasušno potrebni predah ako ste sačuvali sposobnost da se isključite iz svoje realnosti i proživite zimsku bajku, ali isto tako često predstavljaju okidač za pad u osećanje tuge, usamljenosti i potpunog besmisla
Već nekoliko godina uputstvo za proslavljanje zimskih praznika dolazi sa posebnom napomenom o tome da novogodišnja euforija ima svoje naličje, i da osećaj potištenosti, usamljenosti i tuge upravo u ovo doba godine pogađa sve veći broj ljudi, te da je „sasvim u redu“ ako u zagrljaju šljaštećih jelki i vatrometa niste srećni.

Prećutkivanje hroničnog stanja depresije od koje boluje postidentitetski čovek više nije moguće, pa iako istovremeno može da predstavlja deo normalizacije patoloških stanja duha, otvoren razgovor o njoj korisniji je od filtera za stvarnost koji potiskivanje tretiraju kao sudbinu.

Paradoksalno, međutim, čini se da prilike u kojima se od pojedinca očekuje da bude srećni postaju jedini prostor u kome je „sasvim u redu“ da budu nesrećni. Tako „praznična depresija“ zvuči vremenski ograničeno i uslovljeno faktorom očekivane i prinudne radosti, pa kao dijagnoza deluje gotovo utešno naspram hroničnog osećanja nezadovoljstva svetom, bližnjima i sobom, koje se, u kontrastu sa novogodišnjom scenografijom samo bolje vidi, ali ne nastaje zbog nje.

Prostor nostalgije
Sa jedne strane tog spektra nezadovoljstva nalaze se ljudi koje već i šarene reklame čiji su protagonisti obavezno članovi savršenih porodica okupljenih oko bogate trpeze podsećaju na iscrpljujuću samoću u kojoj žive, na sveden broj kontakata kojima će u ponoć možda čestitati Novu godinu i još manji broj poruka koje će primiti. Sa druge su pojedinci kojima užurban, bučan i donekle usiljen praznični tempo donosi iscrpljenost, finansijsko opterećenje i umor – oni imaju porodice, prijatelje i kolege, zakazane dočeke i kućnu dekoraciju sa velikom jelkom i prigodnim džemperima, ali ni sa čim od toga ne mogu istinski da se povežu.

Prećutkivanje hroničnog stanja depresije od koje boluje postidentitetski čovek više nije moguće

Duboko u sebi, svesni su da je nekadašnja dečija sposobnost da se raduju zauvek iščezla i da sofisticirano, instagramično slaganje boja svećica i lampiona među zelenim iglicama najčešće plastičnih četinara ne može da je vrati – sve ono što je u detinjstvu predstavljalo ambijent te iracionalne sreće sada je postalo tenzično – susreti sa ne uvek omiljenim srodnicima i njihova dosadna, pretpostavljeno zlonamerna ispitivanja, gužva, jurenje za poklonima, još jedan noćni provod u zgusnutom kalendaru sličnih. Tako se čini da su novogodišnji praznici za mnoge od nas postali prostor nostalgije, jer nisu uspeli da nadžive naša detinjstva.

Danas ništa nije kao što je bilo – to je svakako subjektivni doživljaj koji se u vidu čežnjive senke nadnosi nad detinjstva današnjih mališana, ali istovremeno, to je i objektivni uvid, jer se svet dvadeset prvog veka drastično razlikuje od vremena u kome su odrastali takozvani milenijalci i generacije pre njih.

Hipertrofirani konzumerizam, naravno, uveliko utiče na percepciju čarolije – Nova godina je svetovni praznik i podrazumeva veliko trošenje novca, ali neki upitnici ipak pokazuju da bogati nisu nužno srećniji tokom praznika, kao što uostalom važi i van praznične sezone. Zahvaljujući internetu i društvenim mrežama po prvi put je lako sakriti mrzovolju, usamljenost ili nemaštinu, zapravo, izgleda kao da atmosfera ushićenja još samo i postoji u virtuelnoj stvarnosti. Na ekranima telefona sive i kišovite panorame bez snega i smislenih dekoracija, zamenjuju serijski studijski setovi za božićno fotografisanje – generički, ali ipak šljašteći nameštenom toplinom i veštačkim luksuzom.

To naravno ne znači da su nužno ljubav i sreća na tim fotografijama lažni, no svakako ostavlja prostor da se zapitamo o postojanju realne potrebe da se fingira ambijent doma – mališani koji se igraju na podu sa najčešće praznim kutijama uvijenim u ukrasni papir, podjednako su slatki i u sopstvenoj dnevnoj sobi, dok rade, pa, bilo šta.

Žudnja za stvarnim doživljajem, uspomenama i iskustvom pretrpela je jedan od najtežih udaraca one godine u kojoj je Grinč, u vidu kovid represije, ukrao Božić i više od toga, demonstrirajući sa demonskom ravnodušnošću u praksi ideju o suštinskoj suvišnosti praznika, susreta i zajednice. Čak se čini da je ta opora ravnodušnost ostala društvena konstanta kao toksični relikt takozvane pandemije, a onda pomešana sa izvesnom dozom cinizma od kog savremeni čovek takođe boluje, i koji ga sprečava da živi srećan, ponekad i više nego objektivne okolnosti.

A one, nesumnjivo, nisu sjajne kao što nikada nisu ni bile – svi ljudi su uvek znali da sa prelaskom u novi, prvi dan nove godine, ratovi neće automatski biti okončani, niti će nestati glad gladnih, ni strah potčinjenih. Ipak, čovečanstvo je uvek pozdravljalo ciklične i simboličke početke, sa nadom. Te nade kao da više nema – kao da je crvena pilula koju je odabrao moderni čovek bila istovremeno lek za zablude i otrov za srce – sve češće se može čuti mišljenje da je u svetu ispunjenom užasima, kakav je naš, neprikladno i „neosvešćeno“ bilo šta uopšte slaviti.

Istorijsko nasleđe
U konkretnom srpskom kulturnom kontekstu, fenomen novogodišnjih praznika opterećen je dodatno specifičnim identitetskim i istorijskim značenjima – iako je proslavljanje početka nove kalendarske godine kod nas mnogo starije od socijalističke Jugoslavije, vrhunac kolektivne novogodišnje euforije vezuje se za taj period.

Postojanje namere komunističke kulturne politike, da Novom godinom zameni Božić danas se smatra za aksiom, svakako da je država u kojoj je religija bila drastično potisnuta na društvenu marginu a sama tradicija selektivno prihvatana i odbacivana ideološkim izborom adekvatnih elemenata, tražila odgovarajuće datume i načine praznovanja koji su mogli da imaju kohezivni potencijal u sekularizovanoj zajednici koja se u najvećoj meri, iako formalno komunistička, ugledala na holivudski Zapad.

U tom smislu, moglo bi se reći, Nova godina je poslužila svrsi i sada, sa drugim nematerijalnim etnološkim ornamentima, pripada muzeju minule kulture nekadašnje Jugoslavije.

Na određen način, za srpski nacionalni element, probuđen iz mrtvog sna otprilike u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, proslava Nove godine predstavlja resantiman, pa je sa velikim povratkom Crkvi, koji se navodno dogodio početkom ovog veka, mada je suštinski preobražaj zajednice i danas u najmanju ruku upitan, dok je politička trasa neupitno ostala sekularna i antitradicionalna, spontano je došlo do potrebe za promenom simboličke perspektive – tražio se način da Božić ponovo postane centralni srpski zimski praznik, ali to nije prirodno proizilazilo iz načina života modernih Srba, koji, u velikom procentu, još uvek nisu dovoljno familijarni sa duhovnim, crkvenim, i najznačajnijim elementom Božića.

Kompromis je predstavljao pokušaj rekonstrukcije praznovanja Srpske nove godine, koja objedinjuje svetovni i srpski karakter, no stiče se utisak da je umnožavanje datuma, u sezoni krsnih slava koje Srbi u najvećem broju tradicionalno slave, zapravo izazvalo novo udaljavanje pripadnika istog društva, naglašavajući identitetske razlike među njima – čak ni oni koji „slave sve“ više nisu sigurni šta kome treba čestitati, a da se ne uvredi.

Tako je Nova godina definitivno prestala da bude praznik koji se podrazumeva, iako joj globalni karakter omogućava da manje-više beskrvno opstaje i u novom kulturnom kontekstu, ali je pitanje da li će moći da nadživi i kraj unipolarnog sveta i globalističke kulturne agende.

Kakogod, urednici TV dnevnika svakog prvog januara nas obaveste o tome na koji način je (mada se snimci u stvari preterano ne razlikuju i kada bi pustili video iz bilo koje od prethodnih godina malo ko bi to primetio) Nova godina prethodne noći dočekana širom sveta.

To svakako nije praznik na koji zapadna kultura ima autorska prava. Dramatične promene u geopolitičkom kontekstu i raspodeli moći podsećaju nas na lepotu i vrednost nacionalnih identiteta i kulturnu raznolikost koja iz njih proističe. Naspram šarenila istinskih različitosti globalistička monotonost, iza koje se skrivaju zastrašujuće tehnike za ostvarivanje političkih interesa, deluje već prevaziđeno (izgleda da ideja o jednom svetskom prazniku, o noći u kojoj svi ljudi na svetu slave novi početak ujedinjeni u toj nadi nije dobro ostarila) pa je sve teže oteti se utisku da ovo praznovanje u sve većoj meri biva po inerciji i da taj osećaj neizrečene prinude i navike ispražnjene od autentičnosti i smisla dodatno utiče na porast slučajeva praznične depresije.

Novogodišnji predah
To ne znači da će globalistička mašina za kreiranje tržišta i potreba lako da se odrekne novca koji joj je industrija praznika garantovala, naprotiv, osećaj neadekvatnosti tokom praznične sezone veliki broj ljudi upravo leči kupovinom tematskih proizvoda koji bi trebalo da stvore toplu i radosnu atmosferu – prigodni dezeni pidžama, šolja i čarapa, ukrasi za jelke, mondenski i rustični, lampice za zidove i prozore, uši irvasa koje u novogodišnjoj noći možete da nataknete na glavu – prodavnice su, najverovatnije, postale jedina utočišta praznične euforije – reagujući iracionalno i emotivno na atmosferu sreće i nostalgične impulse, u stvari, žudeći za povratkom u radosnu zemlju detinjstva, ljudi kupuju i svoj stvarni novac troše na primamljive džidža bidže – što po sebi nije problem, praznici su uvek delimično bili takvi.

Problem je dublji – jer, gle iznenađenja, postoji i postpraznična depresija. A to znači da ćete, kada poskidate novogodišnji dekor i smestite tematske fotografije u album ili folder na kompjuteru, ponovo ostati sami sa sobom i životom koji ste, zajedno sa okolnostima, kreirali.

Od onoga što jesmo i što zaista živimo, dakle, nema bežanja. Novogodišnji praznici mogu biti nasušno potrebni predah od briga i svakidašnje trke sa vremenom, ako ste sačuvali sposobnost da se barem privremeno isključite iz svoje realnosti i proživite zimsku bajku, ali isto tako, često predstavljaju okidač za dublji pad u osećanje tuge i nezadovoljstva, usamljenosti i doživljaja potpunog besmisla svega.

Njihov svetovni karakter možda nikada kao u našem vremenu nije pokazao tako duboku nesposobnost da čoveka istinski okrepi, uteši i ohrabri, čak i socijalni aspekt, potencijal da povežu zajednicu barem na tih nekoliko dana godišnje, postaje sve slabiji i gotovo se preobražava u svoju suprotnost.

U toj tački susreta i bliskosti, raskrinkava se najteža bolest savremenog čoveka – odsustvo radosti, kao temeljna i neizbežna posledica odsustva ljubavi. Da bi čovek bio zdrav, mora da voli. Uzdržaću se od patetične kič fraze da je tada svaki dan praznik – jer smatram da praznici treba da zadrže svoju izuzetnost, ali ću vam poželeti da svakog dana budete dobro, i da, pretpostavljajući duhovno materijalnom, sačuvate sebe od pošasti našeg doba – od tuge koja proističe iz spoznaje da ovaj svet jednostavno nije dovoljan, nego da to saznanje upotrebite kao kompas da pronađete bolji.

Ne, nije “sasvim u redu” da budemo depresivni, ni u prazničnoj sezoni niti van nje – to je ozbiljna bolest koja mora da se leči.

autor: Tajana Poterjahin, rođena 1987. godine u Beogradu, diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj” (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg” (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021), „Varoška legenda: Đavolji tefter” (Dereta, 2021), „Varoška legenda: Neman” (Dereta, 2022) i „Vukovi i pastiri” (Dereta, 2023). Ekskluzivno za Novi Standard.