Anti-Srbija: Od Vesne do Čedomira

Devedesetih godina na anacionalnom polu naše društveno-političke scene došlo je do polemike između dve – kako danas neki vole da kažu – „sociološkinje“. Radi se o Vesni Pešić i Zagorki Golubović. Paradoksalno je ali je tako, prva je – posle ustaškog genocida nad Srbima i sveže Oluje – tvrdila da je „kod Hrvata u pitanju odbrambeni nacionalizam za razliku od srpskog koji je agresivan“. Sa V. Pešić je zbog njenih nakaradnih stavova u raspravu ušla Z. Golubović. Kako svedoči knjiga „Šta ste radili u toku rata“ (1999) ona je insistirala da se sagleda kontekst u kome je došlo do najnovijeg sukoba između Srba i Hrvata, odnosno smatrala je neophodnim da se shvate razlozi zbog kojih je kod krajiških Srba oživelo sećanje na genocid. Kako je rekla: „Hrvatska donosi Ustav u kojem Srbi više nisu konstitutivni narod! Počelo se i sa vrlo efikasnim progonima Srba. Osećanje ugroženosti Srba u Hrvatskoj nije bilo imaginarno! To će pokazati Oluja posle koje ih je nekoliko stotina hiljada izgnano iz Krajine.“

Gospođa Golubović je delovala dosledno sa kosmopolitskih pozicija ali je težila istini. Njen politički pogled se bitno razlikuje od mog, prožetog nacionalnim vrednostima. Međutim, uvažavam njeno pravo na drugačije mišljenje. Radi se o principijelnoj poziciji. Sa Vesnom Pešić stvari stoje drugačije. Ona je posmatrala (a i dalje to čini) političke procese krajnje ostrašćeno i neprincipijelno. Kada se radi sukobima na postjugoslovenskom prostoru išla je dotle da se identifikovala sa interesima neprijatelja svog naroda. Opravdavala je, ruku pod ruku za hrvatskim ekstremistima, čak i njihove pogrome nad Srbima. Takva pozicija se može objasniti samo krajnjim autošovinizmom, odnosno mržnjom prema sopstvenom narodu. Druga varijanta je nešto racionalnija, ali ništa moralnja. U pitanju je beskrupulozni lični interes, odnosno lobiranje čak i u korist onih koji satiru narod iz koga se potiče. Retko ko je na tako nešto spreman, ali takvih ima. Kod nas oni zajedno sa iracionalnim autošovinstima čine tzv. anti-Srbiju – NVO, političku, medijsku grupaciju – koja je udarana pesnica unutar Srbije a protiv srpskih interesa, naših globalnih i lokalnih oponenata. Politički jurišnici iz tog društva su Čedomir Jovanović i Nenad Čanak sa svojim strankama.

Doduše, delovalo je da su oni izgubili veliki deo antisrpskog naboja ili su pak njihovi strani mentori izgubili interes da podržavaju svoje lobiste u Srbiji. Neki su čak naivno pomislili da su se LDP-ovci, Ligaši i njima slični dozvali pameti. No, stara mržnja zaborava nema. Čim se toj bratiji ukaže prilika da ponovo zaigra antisrpski ples ona to i učini. Bilo zato što to neko iz regiona hoće da nagradi ili pak misli da se ponovo sprema nega veća, iz inostrana sponzorisana, antisrpska kampanja pa na vreme nastoji da za nju „uhvati voz“. U tom duhu su pre neki dan poslaničke grupe LDP – SDA Sandžaka i LSV – Zelena stranka, uputile u skupštinsku proceduru Predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici.

Ponovo su se našli oni koji u Srbiji promovišu laži koje srpskom narodu – koji je na našim prostorima bio jedina žrtva genocida – kače genocindno obeležje. Sve u svemu pasivnost u mržnji prema svemu srpskom kod pomenutih je samo privremena dok je spremnost na aktivnost dubinski ukorenjena. Ko to ne vidi politički je autističan. Nadam se da vrh sadašnje vlasti to nije te da će se adekvatno postaviti. Iz njenih redova čuju se opravdani zahtevi da oficijelni Beograd zamrzne odnose sa muslimanskim političarima iz BiH koji uporno nastoje da protiv Srba nastupaju šovinistčki.

Ali šta ćemo onda sa Jovanovićem i Čankom? Oni se laktaju da uđu u vlast na raznim nivoima. Merkaju fotelje u republičkoj Vladi a već su se dokopali – očito uz asistenciju iz centrale pobedničke stranke a ne na osnovu afiniteta njenih lokalnih lidera – pozicija u nekim opštinskim i gradskim sredinama.

Politika podrazumeva razne, često i nemoralne ali pragmatične kombinacije. Ali neke granice moraju da postoje. Ko bi normalan, ma koliko bio spreman na razne dilove, prihvatio da ljudima koji mrze decu (ili su nastrani) poveri na brigu nejake dečake i devojčice? Možda je ovo prenaglašen primer ali je slikovit, da shvatimo kako bi se prema Srbiji i srpskim interesima odnosili funkcioneri iz redova partija koje predlažu njihovu genocidnu stigmatizaciju.

Strašno je što su dotični na vlasti i na lokalu, ali kada bi se dokopali vlasti na republičkom nivou, to bi već bio naš potpuni nacionalni sunovrat. Da su ćutali i zlo mislili, na osnovu onoga što su nekada radili mnogima od nas bi bilo bolno što oni koji za sebe kažu da su nacionalno orijentisani, pristaju da im kolege u vlasti budu „penzioneri“ iz redova političke anti-Srbije. Ali to bi možda i prošlo.

No, šta sada reći kada ti „penzioneri“ udarnički reafirmišu svoje antisrpstvo? Samo jedno: sram ih bilo kao i svakoga ko bi sa njima pristao da pravi vlast na državnom nivou.

Dragomir Anđelković

Vidovdan