Već duže vremena beogradskom političkom čaršijom kruže glasine o spremanju „srpskog Majdana“. Da li će ga biti? Gde ima dima, ima i vatre. Kako od, danas su šanse da do organizovanja „srpskog Majdana“ dođe mnogo veće nego što je to bilo juče. Razlog je, zašto je tako, treba tražiti u „srebreničkoj epopeji“ SAD i Velike Britanije, koja se završila neslavno u SB UN. To je kap koja je prelila čašu.
Šta se desilo sa britanskim predlogom rezolucije o Srebrenici? Zašto je ovako neslavno završio? Prvo, moguće ja da se radi o lošoj proceni. Druga škola mišljenja je da se iza svega „nešto krupno valja“, te da su London i Vašington pretpostavljali da će se sve ovako završiti, ali da im ovakav rasplet otvara mogućnost za novu akciju. Drugu varijantu ne treba isključivati, ali bi opravdanije bilo sagledavati je kao podvarijantu prve. Kao i sa Arapskim prolećem, kada je cilj bio svrgavanje Gadafija, Mubaraka, Asada… Pošto projekat nije uspeo, prešlo se na podvarijantu: korišćenje ISIL-a za kontrolisanje krize koja će još dugo trajati. Podvarijanta za naš deo Balkana može biti dalja radikalizacija muslimanskog korpusa, što će voditi ka destabilizaciji BiH, ali i Srbije i Crne Gore. Što se Crne Gore tiče, ovaj mehanizam je već uspešno korišćen nekoliko puta. Sada će biti stavljen u funkciju ulaska u NATO. Poruka je jednostavna: ako nećete u NATO, biće destabilizacije severnog dela zemlje. Ali, Crna Gora je ovde sekundarno pitanje. Prioritet su BiH i posledično-Srbija. „Srebreničkom rezolucijom“ je trebalo udariti pečat na tezu o „genocidnoj tvorevini Republici Srpskoj“ (uz dodatak da su dečaci, koje Srbi već nisu stigli da pobiju „bili silovani“!). Tako se legitimizuje proces promene Parisko-dejtonskog mirovnog sporazuma i širom otvaraju vrata za ukidanje Republike Srpske. Inače, pripreme za „spaljivanje Dejtona“ se već dugo odvijaju, od marifetluka sa položajem Distrikta Brčko, preko famoznog transfera nadležnosti, ustanovljavanja ustavne kategorije „zaštite vitalnih interesa“, do Prudskog sporazuma i Butmirskog procesa. Političko-pravni okvir za „novu BiH“ već je spremljen, samo još treba srušiti Srpsku.
Zbog toga je prethodnih meseci vršen pritisak na zvanični Beograd da Milorada Dodika „pusti niz vodu“. Srpskoj se nije smelo pomagati, pogotovo ne oko „srebreničke rezolucije“. Zašto se aktuelna srpska vlast uključila u ceo proces? Možda je to zbog istorijskih razloga (britanski predlog je bio teško prihvatljiv čak i za mnoge evroatlantiste u Beogradu, barem kada su svoj stav saopštavali u privatnim razgovorima), možda je Rusija insistirala da Srbija zatraži veto (ovo nije vezano samo za ruske interese na Balkanu, već bi bilo problematično da se prvi put u istoriji SB UN jednom rezolucijom na ovakav način tretira jedan zločin), možda postoji sve veći jaz između predsednika i premijera, pa je Tomislav Nikolić povukao potez koji je Aleksandar Vučić mogao samo da prati, ali ne i da mu se usprotivi (zbog moguće osude javnosti), a možda su i istraživanja javnog mnjenja pokazala da bi birači nepovoljno gledali na anemične reakcije naše vlasti. Kako god bilo, svojim postavljanjem Srbija je doprinela tome da angloamerički blok ne završi posao u BiH, a zbog toga mora biti nekih posledica. Prva posledica će najverovatnije biti mnogo oštriji nastup Angele Merkel u Beogradu, nego što je to prvobitno trebalo da bude (Nemačka je to jedva dočekala zbog svojih interesa na Balkanu, ne treba dva puta da im iz Vašingtona poruče da „dodaju gas“ u razgovorima sa Nikolićem i Vučićem), a zatim će uslediti i naredni koraci.
Jedan od koraka je svakako i izazivanje političke krize u zemlji. Pokazalo se, naime, da i ovakva kakva je, Srbija može da „čuva leđa“ Srpskoj, što komplikuje celu operaciju u BiH i organizovanje (obojene) revolucije protiv Dodika. Uz to, pitanje svih pitanja je Kosovo, a tu se više neće očekivati pregovori o Gazivodama, pozivnom broju i ZSO, već „jasne poruke“ da će u dogledno vreme doći do potpisivanja Sveobuhvatnog sporazuma između Beograda i Prištine, a kojim bi se omogućio prijem tzv. Republike Kosovo u UN. Uz dodatak za srpsku javnost, da Srbija „nikada neće priznati“ tu novu državu. Na način, kako to nije učinila SR Nemačka sa DDR-om.
Aleksandar Vučić je, dakle, u sve većem problemu. Od njega se očekuje sve više. A dešavanja oko „srebreničke rezolucije“ pokazala su da on ta očekivanja neće moći da ispuni. Inače, ovo mu je u očima zapadnih centara moći drugi faul. Prvi je bio neuvođenje sankcija Rusiji. Sasvim su drugi razlozi zbog čega on navedeno neće moći da ispuni? To je bitno za naše unutrašnje rasprave, ali ne i za postavljanje Zapada prema srpskom premijeru. Kao što je Kristofer Hil odgovorio jedanred Slobodanu Miloševiću: ako hoćete da nam budete partner, morate nas uvek i svuda podržavati. Odnosno, ispuniti svaki uslov kojim vam postavimo.
Naravno, Aleksandar Vučić će pokušavati da se „vadi“. Zatezanje oko „srebreničke rezolucije“ pratila su tri nova katastrofalna ustupka moćnom spoljnom faktoru. Prvo je usledila odluka o priznavanju REKOM-a, zatim jednodušna podrška Narodne skupštine sporazumu sa NATO, da bi na kraju usledilo i saopštenje o odlasku na komemoraciju u Potočare. Moguće je da će se posle posete Merkelove ubrzati proces prodaje Telekom, nastaviti sa „restrukturiranjem EPS-a“ i uvoditi u javnost priča o legalizaciji homoseksualnih brakova (protekle nedelje je o ovome već govorila poverenica za zaštitu ravnopravnosti). Međutim, svim tim ustupcima on može samo da kupuje vreme. I to vreme koje se već sada meri mesecima, a ne godinama. On više ne može ovakvim ustupcima da reši svoj ključni problem. Pored toga, kada je o njegovom ključnom problemu reč, treba imati u vidu još dve stvari. Prvo, za „srebreničku rezoluciju“ su u Vladi Srbije glasala tri i po ministra koje je nominovala Srpska napredna stranka (Mihajlović, Udovički i Vujović, a Joksimović glasala pa povukla glas). Od ukupnog broja SNS kadrova u Vladi, to je trećina. Ako se ovom spisku dodaju još dva koja će pre izabrati ambasadore nego premijera (jer su ih ambasadori i doveli na to mesto), procenat se povećava. U slučaju pravljenja „srpskog majdana“ Vučić će imati ogroman problem u svojim redovima. I tu glavobolju mu neće stvarati Tomislav Nikolić, već će dolaziti sasvim sa druge strane. I drugo, ekonomsko-socijalni ambijent u zemlji je sve nepovoljniji. Srbi su počeli da ćute, što ukazuje da će se nezadovoljstvo izliti na ulice. Do izražavanja protesta (na neki način) mora doći, to je zakonomernost. Teško je da tako nešto može promaći oku onih koji o „srpskom Majdanu“ razmišljaju.
Svakako, za očekivati je da Aleksandar Vučić doživljava mogućnost organizovanja Majdana kao bitku protiv njega. To je i razumljivo. Međutim, cilj ovog članka je poruka, da se ne sme dozvoliti da to bude i percepcija srpske političke javnosti. Ukoliko centralno pitanje Majdana bude-da li su Srbi za ili protiv Vučića-Srbija će izgubiti. Jer, Vučić će u takvom razvoju događaja teško moći da odbrani svoju poziciju. Čak i kada bi se odbranio, to bi bilo kratkog daha. Kao i Gruevski u Makedoniji, on ne bi imao drugog izlaza, već da ponovo sedne za sto sa istim onim strancima koji su pokušali da ga obore i pristane na nove uslovljavanja. Jednom kada se uđe u taj tok, iz njega se ne može isplivati.
Sa besnim narodom koji će izaći na ulicu (ono što se u teoriji naziva „okidač“ može biti svašta, u Bugarskoj i Jermeniji je narod izašao zbog povećavanja cene struje), sa strancima koji će taj protest temeljno spremiti, sa ministrima koji će raditi protiv njega, i na kraju sa medijima koji će se za „jednu noć“ svom snagom okrenuti protiv njega (kada dobiju direktivu za tako nešto) Vučić sam ne može da se odbrani. Opet, u takvom razvoju događaja, njega neće imati ko da brani. Sav onaj pristojan svet, koji je već nekoliko godina gurnut na marginu, a koji se trudi da nešto prostora osvoji pišući i objašnjavajući šta su državni i nacionalni interesi, neće ustati u odbranu srpskog premijera. Zašto? Pa upravo zbog svih ustupaka koje je pravio, od Briselskog sporazuma, do ovih novih, koji slede, a kojima se samo kupuje vreme.
Šta će onda raditi taj deo srpske javnosti? Jedna varijanta je da sedi kući i čeka rasplet. Rasplet, prema kojem će „žuta Srbiza“, u cilju „odbrane socijalnih prava građana“ rušiti Vučića zbog povećavanja cene struje ili nekog sličnog povoda. Pa ćemo vrlo brzo dobiti sve ovo što drugosrbijanci nazivaju 6. oktobar. Verovati da nam stranci spremaju novu vladu da bi nam olakšali život, ne treba ni komentarisati.
Druga varijanta je da se organizuje srpski Antimajdan. Da se okuplja sve što može i hoće oko pokreta koji bi imao dva osnovna cilja: zaštita srpskih političkih interesa (kroz neprihvatanje novih uslovljavanja bilo da se radi o Srpskoj, Kosovu ili evrointegracijama) i izlazak iz smrtonosnog zagrljaja međunarodnih finansijskih institucija (to je glavni uzrok ekonomskog tavorenja i pretnja da u doglednoj budućnosti možemo završiti kao Grčka). Antimajdan kao kontra Majdanu. Antimajdan kao središte za artikulaciju stavova i ideja kojima će se Srbija suprotstaviti daljim ucenama i kao pokret koji će udariti trasu za naše kretanje u budućnosti.
Naravno, treba upozoriti i na najslabiju tačku ovog predloga. Antimajdan može poslužiti za održavanje Aleksandra Vučića na vlasti. Odnosno, sav taj svet koji bi se skupio da brani Srbiju, u političkom sistemu kakav danas postoji, može odraditi deo posla za aktuelnu srpsku vlast, kako bi dobila još jedan mandat. Još jedan mandat u kojem bi nastavila sa ustupcima i vođenjem štetne politike. Ovo je realna opasnost i treba je biti svestan. Međutim, dve su bitne stvari na koje treba upozoriti. Prva, da to čemu će poslužiti Antimajdan zavisi pre svega od njegove snage. Ako se Antimajdan formira kao jak i uticajan pokret, onda neće biti opasnosti da ga aktuelna vlast može zloupotrebiti. Onda će Aleksanadar Vučić morati da se priključuje Antimajdanu, ako to bude u obostranom interesu, a ne obrnuto. Ukoliko se, pak, ispostavi da je Antimajdan slab, pa da može biti zloupotrebljen, onda bi se od te ideje moglo i odustati. Ali, sa svim posledicama koje to sa sobom nosi, a najkrupnija je saznanje da nismo čak ni uspeli da se odupremo. I drugo, one koji razmišljaju o organizovanju Majdana ne rukovodi težnja da se ruši Aleksandar Vučić. U njihovim očima Vučić je, kao i svaki drugi političar, samo potrošna roba. NJih rukovodi težnja da se ruši Srbija. Posao sa Srbijom nije završen, a sada, kada je zaslugom ove vlasti dodatno oslabljena, idealan je trenutak da se „doda gas“ i ostvare ciljevi koji su pre svega jedne decenije bili nedokučivi. Antimajdan se pravi u cilju odbrane Srbije, sa željom da se promene okolnosti u zemlji. Za Antimajdan je pitanje odlaska ili opstanka Aleksandra Vučića taktičko, a ne strateško. Tako se prema njemu treba i odnositi. Ukoliko se ovo pitanje postavi kao strateško, pada u vodu svaki pokušaj pravljenja Antimajdana na samom njegovom početku.
U svakom slučaju, bez obzira na navedenu manjkavost predloga, poruka koja se šalje jeste da ukoliko Aleksandar Vučić bude predvodio Antimajdan, zbog svih navedenih razloga, taj pokret će doživeti neuspeh. Zbog toga će Srbija trpeti. Međutim, ukoliko Antimajdan bude organizovao onaj deo Srbije koji predstavlja suštinski antipod Majdanu, to ima šanse za uspeh. Veći nego što se na prvi pogled čini. Zato o ovoj ideji treba razmišljati i dalje je razrađivati. Bez ikakve pretenzije da se sada formira neka organizaciona struktura, formalno osniva novi pokret i sličnih gluposti. To je garantovani put u propast. U ovoj fazi, Antimajdan treba da se afirmiše kao ideja, da se spontano formira i politički uokvirava. Da se jasno suprotstavi i svim ustupcima koje srpske vlasti čine kako bi „kupovale vreme“, ali i da se pozicionira kao jasna alternativa Majdanu. Kao što su postepeno pravljeni alternativni pokreti u drugim državama.
Dušan Proroković
Fond strateške kulture
