Antiporodična moć onih bez porodice

0
188
Sad couple of teens during reconciliation after argument sitting on the floor and leaning on a wall

Najnovije predlaganje i donošenje zakona o rodnoj ravnopravnosti, kao i predlaganje zakona o sprečavanju diskriminacije i drugih zakona kojima se narušavaju porodične vrednosti, govori o jednom u osnovi bolesnom razumevanju porodice kao izvora problema i pretnji za dobrobit pojedinca, umesto pravilnog razumevanja porodice kao organske osnove svakog društva, i istovremeno kao blagotvornog uticaja u rešavanju, a ne uzrokovanju, kriza dobrobiti pojedinca.

Ovi zakoni su samo nastavak politike koja se vodi već dosta dugo, a koja je povezana i sa dominantnom kulturom u takozvanim pomagačkim profesijama, naročito u socijalnom radu i psihoterapeutskom radu sa porodicama. Radi se o kulturi koja je zasnovana na nepoznavanju činjenice,  koju je savremena medicina utvrdila, da je funkcionalna porodica faktor zdravlja, otpornosti i opšte dobrobiti kako pojedinaca, tako i društva, te da ljudi iz razorenih porodica, ili ljudi bez porodične podrške, značajno više obolevaju od teških bolesti, njihov život je kraći, a kvalitet tog života je niži. Stoga je razaranje porodice tendencioznom politikom direktno narušavanje dobrobiti i pojedinaca, i društva u celini.

Jedno od shvatanja u radu sa porodicom koje je veoma doprinelo sadašnjem nedopustivom odnosu prema porodici je jedna vrsta ideologije koja porodicu namerno i sistematski potkopava. Ova ideologija podrazumeva da je porodica izvor patologije, da je porodica opasna, preteća, da je ona ambijent u kome se razrasta nasilje, narušavanje autonomije pojedinca, gušenje njegovih ili njenih kreativnih potencijala. Umesto da se porodica shvata kao lek za ove nevolje, ona se pogrešno predstavlja kao izvor tih nevolja.

Od ovog ideološkog stanovišta je samo korak do situacije u kojoj velika proporcija onih u pomagačkim profesijama koji se bave porodicom, posebno socijalnih radnika i porodičnih psihoterapeuta, nisu sposobni da osnuju i održe sopstvene porodice, ali se ipak, iz nekog čudnog razloga, bave i “specijalizuju” za rad sa porodicama drugih ljudi.

Da Vas podsetimo:  Drugačiji Balkan

Statistički posmatrano, neproporcionalno visok broj socijalnih radnika i porodičnih psihoterapeuta su osobe  bez porodice: bilo da u svom iskustvu imaju porodični neuspeh (razvedeni su), bilo da porodicu nikada nisu osnovali.

S jedne strane, ne postoji principijelan razlog zbog koga neko ko nema porodicu ne bi mogao postati ekspert za porodična pitanja na akademskom nivou. Međutim, nesporno je da postoji nešto veoma čudno u činjenici da toliko ljudi bez porodica insistiraju da se bave pomaganjem drugima i, češće, odlučivanjem o drugima, u njihovim porodičnim krizama i problemima.

Čudno je da toliko ljudi bez porodica bira da se bavi porodicom, što sugeriše mogućnost, koja je snažno podržana iskustvom, da mnogi ljudi ulaze u takozvane pomagačke profesije i bave se porodicom zato što podsvesno žele da pomognu sebi, jer sebe vide kao žrtve neuspeha da osnuju ili održe porodice. Ova mogućnost objašnjava ogtroman broj skandala i problema sa socijalnim radnicima, koji postupaju na načine koji revoltiraju i same “korisnike” njihovih “usluga”.

U stvari, činjenica da se socijalni radnici bave radom sa osetljivim, ranjivim grupama, i da takav rad i takve grupe gotovo uvek uključuju probleme porodica, ukazuje da su porodične veštine i sposobnosti socijalnih radnika ključni aspekt njihovog uspešnog rada, što onda tako ogromnu proporciju porodično nekompetentnih i lično neuspešnih socijalnih radnika osvetljava kao jednu problematičnu profesiju, čiji status i ulogu u aktuelnom razaranju porodice bi trebalo i pravno, i stručno, i politički preispitati.

Reč je, stručno goroveći, o profesiji koja je u stvari lažna profesija. Ne postoji tako nešto kao što je “socijalni radnik” u smislu profesije: radi se o jednoj kvaziprofesiji koja služi kao ono što se na zapadu naziva “lavabo” (kitchen sink), odnosno izmišljena profesija koja služi za sve one koji nisu uspeli da postanu pripadnici psihoterapeutske profesije.

Da Vas podsetimo:  Heroji zajednice – Vizija Dejana Milenkovića iz Dulena da svoj kraj pretvori u turistički raj

Da budemo konkretni do svakodnevne banalnosti.

Nije logično da neko ko se ne bavi sportom i ko je loše fizičke forme bude sportski trener drugima, kao što nije logično ni da neko ko jede izuzetno nezdravo i pati od zdravstvenih problema usled takve ishrane bude nutricionista.

Nije logično ni uobičajeno da ljudi bez porodice, bilo da su to osobe koje “nisu imale sreće” pa su ostale same, bilo da su njihove proodice propale usled razvoda, bilo da su drugačijeg seksualnog opredeljenja pa je to razlog što nemaju porodicu, odlučuju o porodicama onih ljudi koji imaju sva ta iskustva i znanja koje ljudi bez porodice nemaju.

Ako, kao neko ko nikada nije igrao fudbal i ne ume da ga igra ne mogu biti fudbalski trener, kako je moguće da neko ko je bio neuspešan u osnivanju i očuvanju porodice brine o porodicama drugih, kao da je porodica manje važna od fudbala? Ili u Srbiji možda jeste?

Nedavno je u javnost izašla jedna ilustracija ovog stanja u socijalnim službama: direktorka Centra za socijalni rad u Jagodini je javnosti izložila vrlo osetljive probleme svoje maloletne kćerke, čije nage fotografije su se našle u političkoj debati oko navodnih zloupotreba maloletnih devojčica u tom gradu, u aferi “Palma”, a sve to sa ciljem da zaštiti svog političkog šefa od navodnog “linča”.

Zbog ovog poteza, direktorki Centra za socijalni rad u Jagodini treba oduzeti roditeljsko pravo nad njenom devojčicom, jer je iznošenje ovakvih kompromitujućih detalja o detetu koje treba da postane mlada žena zakonom zabranjeno, a i očigledno ugrožava dobrobit, ugled i socijalni profil deteta.

Ova osoba, koja nije u stanju da zaštiti ni svoje dete, već dobrovoljno ofira svoje dete u medijima, odlučuje o sudbinama druge dece i porodica u Jagodini. Da li se onda treba čuditi svemu onome o čemu se govori u aferi “Palma”?

Da Vas podsetimo:  UNS: Tužilaštvo da ne istražuje novinarske izvore

Radi se o belodanoj činjenici da u socijalnim službama rade ljudi za koje je očigledno da je to poslednji posao koji bi smeli da rade, jer su očigledno nepodobni po svojim sposobnostima i životu, da ne govorimo o krajnje problematičnom obrazovanju koje kao soijalni radnici stiču na raznim “defektologijama”, “visokim školama” osnovanim po napuštenim robnim kućama i različitim sumnjivim fakultetima.

Potrebno je da se u kontekstu političkih promena sistema kao prioritet postavi zaštita porodice i da se, mimo političke debate, preispita sam status i uloga socijalnog rada, centara za socijalni rad i nadležnih ministarstava (za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, i Ministarstva za brigu o porodici), te da se te institucije ukinu, oni koji su u njima nekvalifikovano i štetno postupali sa posledicama da se za dobrobit porodice pohapse i procesuiraju, a pripadnici “profesije socijalnog rada” detaljno lustriraju, da se ispita ima li tu poštenog sveta uopšte. Svi oni, kojih je ogroman većina, koji niti su stručni za bilo šta, niti im je mesto u zaštiti porodice, treba da se upute na re-edukaciju za neke druge poslove, ili na resocijalizaciju, tako da postanu prihvatljivi članovi jednog društva koje porodicu ne doživljava kao opasnost, nego kao izvor dobrobiti i za pojedince, i za društvo u celini.

Izvor: Аleksandar Fatic

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime