Srbija se nalazi pred velikim izazovom koji izvršna vlast nedovoljno uvažava i olako prihvata strane incijative sa Zapada oko takozvane Balkanske carinske unije. Ta Carinska unija je strateški koordinirana sa drugim regionalnim incijativama, koje su pokrivene i kontrolisane od strane vodećih držva Zapada a pod okriljem plana „Berlin Plus“. Pošto su narodi na tzv. zapadnom Balkanu unesrećeni i žive u teškim socijalnim uslovima, preko medija se stalno ponavlja mantra o „lepoj evropskoj budućnosti koja samo što nije počela“. U takvim teškim uslovima života i medijske propagande narod veruje u laži koje će u suštini njihov život i život njihove dece učiniti još težim. Istina je potpuno drugačija od te propagande, ali mediji u državama na zapadnom Balkanu su u celosti ili u velikom procentu u stranom vlasništvu i pod kontrolom centara moći vodećih država NATO i EU.
Predlog šefa nemačke diplomatije Zigmara Gabrijela o zapadnom Balkanu uključuje i nove fondove za države regiona, koji treba da se uobliči u jedinstven carinski, ekonomski, privredni i politički prostor. Tako „zvaničnici EU i komesari“ tumače „Berlin plus“, u suštini novi plan Nemačke i SAD, čiji je cilj da se da nova energija Berlinskom procesu i krene ka izgradnji nadnacionalnih institucija.
Da li je „Berlin plus“ usporenje evrointegracija država Zapadnog Balkana, često se pitaju političari i analitičari? Evropski komesar Johanes Han je izričit: „Novi nemački plan nije zamena za članstvo, već znak da članice žele da investiraju u region.“ To pojedini priučeni ministri prihvataju kao istinu i ne razmišljaju o suštinskim posledicama tog procesa. Tako i Zorana Mihajilović, ministarka za infrastrukturu ističe da: „Svaki fond i svaki put i svaki način da do investicija dođemo i da ih implementiramo je za nas značajan i dobrodošao. To nikako ne znači da je to bilo kakva vrsta kompenzacije za sporiji ulazak Srbije u EU“. Ona nije ni sama svesna da se dati novac za investicije vraća od naroda i da novac nije dobro došao ako se sa njim uništavaju vitalni nacionalni interesi i ubiraju lični i sitni partijski interesi.
Nemački šef diplomatije je na tu ideju došao iz „zabrinutosti“ a realno iz namere da EU kontroliše stanje na zapadnom Balkanu i spreči značajnije prisustvo bilo koje sile van regiona, pre svega Rusije, Kine i Turske. Uoči julskog susreta premijera „zapadnobalkanske šestorke“, jer i lažnu državu Kosovo tretiraju kao ravnopravnog pregovarača, predloženo je osnivanje posebnog fonda u funkciji izgradnje kapitalne infrastrukture. Pre svega insistira se na autoputevima Niš–Priština–Tirana, i Beograd – Sarajevo. Obadva auto puta nisu izraz potrebe Srbije i srpskog naroda nego su u funkciji stvaranja uslova za dalje širenje albanskog uticaja i za transport NATO trupa od jadranske obale ka istoku, iz više pravaca.
„To će pomoći šestorki Zapadnog Balkana da na putu ka EU budu spremnije da postanu članice. Reč je o planu koji je komplementaran procesu pridruživanja i koji će svaku od država ojačati na tom putu“, navodi ambasador Nemačke u Srbiji Aksel Ditman. Bez i malo srama on govori o „šestorki“, gde promoviše lažnu državu Kosovo, što i jeste jedan od važnih ciljeva ovog projekta. To je bila zamisao i nemačke kancelarke kada je 2014. pokrenula Berlinski proces i oročila ga do 2018. Nemačka je upravo ta koja je među prvima priznavala nezavisnost secesionističkih republika i lažne države Kosovo. To je ta „prijateljska država“ za srpske političare na vlasti.
Iz Berlina sada stižu pritisci da se ubrza taj proces, „bez novih uslovljavanja“, uveren je Goran Svilanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije, koji je oduvek radio za interese Zapada daleko više nego za interese svog naroda i države Srbije. „Nema novih pravila, novih kriterijuma i nove strategije, i dalje ostaje na snazi ona koja omogućava državama da u skladu sa svojim razvojnim mogućnostima i tempom usvajanja akcija postaju članice EU“, kaže generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju EU Goran Svilanović. Glavni donatori bile bi članice EU, Norveška i Švajcarska.
Za realiste analitičare međunarodnih odnosa, „Berlin plus“ je u funkciji očuvanja država zapadnog Balkana pod uticajem EU, kako one ne bi postane „meta“ drugih velikih sila. Medijski se zbog toga „Berlin plus“ promoviše skoro kao jedini izlaz za rešavanje bede i nemaštine i poredi se sa „Maršalovim planom“. To je „šargarepa“ za običan narod da bezuslovno i dalje sledi lažni evropski put. Da bi zapadni Balkan sledio takvu politiku, premijeri država zapadnog Balkana i lažne države Kosovo nastojali su da prihvate smernice i strateške ciljeve na sastanku 12. jula u Trstu.[1]
Ideja carinske unije nije nastala na Balkanu nego na Zapadu, iz velikog straha u panici zbog praznine i dezintegracionih procesa u EU, nakon Bregzita. Uspostavljanjem Carinske unije nastoji se eliminisati rusko prisustvo na Balkanu i raskinuti veze i bliskost srpskog i ruskog naroda. U pozadini hitnog početka „integracije zapadnog Balkana“ stoji više razloga. Ti razlozi su većinom političke a ne ekonomske prirode, kako to političari predstavljaju osiromašenom narodu.
Osnovni razlog leži u nameri EU i SAD da eliminišu bilo kakav uticaj Rusije i Kine u regionu i da ograniče njihova ulaganja u infrastrukturne, energetske i druge kapitalne investicije. Brisel i Vašington su svesni da nisu u stanju da zemljama zapadnog Balkana ponude hitno ubrzanje ekonomskog razvoja i podizanje socijalnog statusa stanovništva. Besmisleni pritisci Zapada na male i nerazvijene države Balkana ne daju više potrebne rezultate a režimi u tim državama su sve više omraženi u narodu.
Pored eliminisanja ruskog prisustva na Balkanu cilj uspostavljanja Balkanske carinske unije jeste da se spreči afirmacija srpskih nacionalnih interesa prvenstveno kroz marginalizaciju značaja Republike Srpske i istovremenu promociju lažne države Kosovo, kao šeste države na zapadnom Balkanu. Republika Srpska treba da traži isti status u tom procesu izgradnje Balkanske carinske unije kao i lažna država Kosovo. Pošto namere nisu časne, komesari EU ne dozvoljavaju bilo kakvo pojavljivanje R. Srpske u toku izgradnje prvih institucija Carinska unija. Srbija ne čini ništa da se promeni to stanje i da se Republika Srpska pojavi kao sedmi učesnik. Komesari EU upravo insistiraju da Bosnu i Hercegovinu predstavljaju centralne vlasti, kako Republika Srpska ne bi mogla da promoviše svoje interese, na isti način kao lažna država Kosovo. Ali sve što je dozvoljeno Albancima zabranjeno je Srbima, kao narodu. Ovo je dovoljan razlog da Srbija nikada i ne pomisli da učestvuje u izgradnji nekakve nadnacionalne integracije, koja će dodatno ugroziti suverenitet države i ugroziti srpske nacionalne interese na Kosmetu i u Republici Srpskoj. Zvanična Srbija licemerno ćuti i prihvata takvu diskriminaciju, a izvršna vlast preko režimskih medija veliča „genijalnost“ ideje o Carinskoj ideji i dovodi je isključivo u kontekst ekonomskih razloga i „ubrzanog razvoja“.
Za carinsku uniju jesu zainteresovane velike evropske kompanije, pre svega njemačke, koje su i najveći izvoznici u zemlje zapadnog Balkana, pa zašto bi te kompanije morale da se bave papirima za svaku od tih zemalja pojedinačno kada mogu imati iste uslove i jednu adresu. Suštinski u pitanju su interesi velikog kapitala na jedinstvenom tržištu sa jeftinom radnom snagom, gde su plate neuporedivo niže od plata u EU. Tako zapadni Balkan postaje „rezervat jeftine radne snage“ kojim se upravlja iz sedišta EU, pre svega iz Nemačke.
Pored političkig razloga, EU se pojavljuje kao lobista krupnog kapitala. EU komesar za susedsku politiku Johanes Han rekao je da bi Carinska unija trebalo da bude strukturirana i uređena saglasno pravilima Evropske unije.U narodu se pokušava EU predstaviti kao spasilac i ako je sama doprinela razaranju ekonomije i socijalnih prilika na Balkanu. Pod izgovorom evropskih integracija duže vreme se uništava privreda zemalja zapadnog Balkana, pa se onda tako privredno opustošene prepuštaju evropskim kompanijama. U tom procesu Carinska unija treba da marginalizuje nacionalne propise i vlast tih država. U vidu „pomoći“ se naprave zakonska rešenja u interesu evropskih kompanija, a po pravilu na štetu domaćih firmi.
Ukidanje carina bi osiromašilo ionako siromašne budžete država zapadnog Balkana jer bi ostale bez velikog dela tradicionalnih državnih prihoda. Tako osiromašene bi još dublje potonule u dužničko ropstvo, kada bi izgubile i ono malo preostalog dostojanstva i državnog suvereniteta, što i jeste cilj Nemačke na ovom prostoru, kako bi potpuno držala instumente upravljanja ovim regionom. U takvom ambijentu države bi potpuno postale tuđe vlasništvo što bi kao rezultat imalo nemoć institucija da utiču na procese u društvu. To bi doprinelo da ove države ne mogu da kontrolišu socijalna dešavanja, koja bi se instrumentalizovala za očuvanje i dovođenje nove vlasti i režima koji će bezuslovno slediti odluke administracije EU. Takvo stanje je i danas. U svim državama na zapadnom Balkanu instalirane su vlasti po meri administracije EU, koje donose odluke u skladu sa njihovim interesima a ne sa interesima naroda.
Carinska unija zahteva da sve zemlje članice koriste istu carinsku tarifu prema trećim zemljama. Nama to nije pošlo za rukom ni u vreme SRJ i SCG pa je pitanje kako će u slučaju formiranja Carinske unije.[2] Posebno se u medijima u Srbiji šire afirmativne informacije o Balkanskoj carinskoj uniji i o tome kako će to dovesti do brzog razvoja, investicija i blagostanja u Srbiji. „Carinska unija omogućila bescarinski protok robe, bez zaustavljanja na granicama i bilo kakvih vancarinskih barijera, sertifikata, potvrda i slično, što bi uticalo na povećanje međusobne trgovinske razmene.
A šta je sa bezbednošću protoka roba i posledicama? To pitanje vlast u Srbiji ne postavlja. Samo se govori o vodećoj ulozi Beograda, te da bi „… stvorili jedinstveno tržište od 20 do 30 miliona potrošača što bi svaku od zemalja učinilo privlačnijom za strane investitore“, istakao je ministar Rasim LJajić. Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, ističe da bi Carinska unija predstavljala viši nivo ekonomske integracije od zone slobodne trgovine, što bi privredi donelo višestruke ekonomske koristi, kao što su šire tržište, veći obim trgovine i proizvodnje, jeftiniji uvoz sirovina, niže cene finalnih proizvoda, što unapređuje konkurentnost, omogućava razvoj i čini region privlačnijim za investitore.[3] To su tako paušalne i neodmerene jednostrane kvalifikacije kojima se prikrivaju pogubne posledice po nacionalne interese Srbije i srpskog naroda. Ali takva je u dobroj meri vrhuška vlasti koja je izabrana po „preporukama stranih mentora i na osnovu političke podobnosti“. Sposobni i školovani u državnoj administraciji nemaju jak uticaj i njihova reč se ne čuje.
Eksperti sa Zapada procenjuju da je među narodom na zapadnom Balkanu medijski potrebno širiti propagandu o novom „MARŠALOVOM PLANU“ te da je bolje finansirati taj projekat nego da“.. Rusi PREUZMU Srbiju, Republiku Srpsku i Makedoniju.“Regionalna carinska unija samo je jedan deo takozvanog plana „Berlin plus“ za zemlje regiona koji EU predviđa za ovo područje, sa ciljem da ublaži prolongiranje u evropskim integracijama i umanji uticaj Rusije na ovaj region.
Prema izjavi komesara Johanesa Hana, Srbija ima ključnu ulogu u njenom sprovođenju, kao najveća zemlja u regionu. Ekonomsko povezivanje regiona i finansijska podrška zemalja EU bila je glavna tema Samita lidera Zapadnog Balkana 12. jula u Trstu.[4]
Prema nekim izvorima, cijela ideja potekla je iz Vašingtona, naišla je na odobravanje u Evropi i Evropska unija je spremna da je i realizuje, naravno uz čvrst i jak angažman SAD-a. Za sada na operaciju Balkanska unija nema reagovanja iz država na koje se ona odnosi, iako iz nekih krugova međunarodne zajednice kažu da to nije tačno. Na čelu Balkanske unije bilo bi Veće ministara, a predsedni bi se mijenjao svakih šest meseci i bio bi iz druge države članice. Veće ministara Balkanske unije imalo bi iste zadatke koje ima Veće ministara spoljnih poslova država članica Evropske unije.[5] Tako da će Balkanskom carinskom unijom predsedavati i ministar lažne države Kosovo. Čime takvu situaciju može da pravda vlast i gde je tu suverenitet i teritorijalni integritet Srbije?
Mnogi analitičari iznose različite razloge i argumente kako je teško ostvariva ideja o Balkanskoj uniji, međutim treba imati u vidu da na čelu država na zapadnom Balkanu nalaze poslušne partijske garniture koje su servilne prema komesarima i administraciji EU. Najpre bi morali da se organizuju dugi i složeni pregovori, a zatim da se sporazum i ratifikuje u svim parlamentima, a sve pod plaštom ubrzavanja procesa evropskih integracija.
Na sreću ne postoji politički ambijent niti većinska volja naroda da nakon krvavih ratova prave neku novu Jugoslaviju, ali sada ne sa komunističkom nego sa „evropejskom ideologijom“, u geopolitičkom interesu Nemačke i multinacionalnih zapadnih korporacija. Za početak tog procesa postoje uslovi samo u servilnosti političkih elita ali ne i moralni uslovi i svest naroda o neophodnosti takve integracije u narodu. Srpski narod je krvavo platio avanturu prve i druge Jugoslavije tako da bi ga Balkanska unija unazadila trajno.
U formalnom smislu, unutar Vlade Srbije je propisana jasna procedura kako se definiše spoljna politika. Ta procedura nije sprovedena po pitanju Balkanske carinske unije. Nova predsednica Vlade Ana Brnabić daje sebi za pravo da „tumači želje naroda“ kao da se radi o jednoj običnoj odluci a ne o strateškoj i sudbonosnoj odluci, oko koje ne postoji saglasnost nadležnih organa, niti je to pitanje razmatrano u Narodnoj skupštini. Ovakva pitanja traže referendum i odgovor naroda. Niko personalno nema pravo da Srbiju uvlači u nešto što narod ne želi. Narod se nije izjasnio na referendumu ni za Evropsku niti za Balkansku uniju.
Austrijanci su pripremili dolazak svog kancelara u Beograd a priča o Carinskoj uniji je njihova režija u dogovoru sa Nemačkom. Istovremeno ta ideja je plasirana i kroz izlaganja „evropejaca“ i administracije EU, poput Gorana Svilanovića, koji je učestvujući na jednom od panela Minhenskog bezbednosnog foruma, rekao da „…nova inicijativa koja će nam biti ponuđena jeste da pravimo carinsku uniju. Ko zna, možda to bude i ultimativni zahtev EU.„[6] „Bezalternativni put” u EU će nas odvesti pravo u Carinsku uniju sa Albanijom. To nije srpski nacionalni interes niti to narod želi niti srpski narod želi da vraća kredit EU za auto put Niš – Merdare,vrednosti oko 800 miliona evra. Ostatak autoputa do Prištine finansirala bi lažna država Kosovo.
Sve svoje prednosti u trgovini sa drugim državama Srbija bi dobrovoljno poništila. To bi značilo da nema više samostalnog pregovaranja o slobodnoj trgovini i preferencijalima sa trećim partnerima a posebno u domenu proizvoda posebne namene i vojnotehničke saradnje za potrebe odbrambene industrije. Na taj način prestaju da važe sporazumi koje trenutno Srbija ima sa drugim državama, pa i one sa Rusijom i Evroazijskom unijom. Ubeđivanja Rasima LJajića kako su nam tržišta BiH i Crne Gore skoro pa jednako važna kao i evroazijsko su neozbiljna i šarlatanska.[7] Srbija malo radi da iskoristi privilegije koje joj je Rusija ponudila a delom se taj sporazum i namerno opstruira od strane Brisela i dela izvršne vlasti u Srbiji. U toku izborne kampanje govori se o prodaji poljoprivrednih proizvoda Rusiji i o saradnji u oblasti energetike i opremanja Vojske Srbije. Čim prođu izbori ponovo se ne poštuje volja naroda nego se ispunjavaju nalozi sa Zapada, da se mora praviti otklon od Rusije u svim oblastima. Zato o ljudima i državnim funkcionerima treba suditi po delima a ne po lažnim obećanjima na medijima. Političari računaju na zaborav naroda i sebi daju za pravo da nove odluke pa i kadrovska rešenja budu u suprotnosti sa izbrnom voljom. Sudeći po istorijskom iskustvu, takvo ponašanje se na kraju vlasti skupo plaća.
Evropska unija nastojaće da kroz realizaciju pojedinih projekata postepeno afirmiše i medijski eksploatiše ideju o Balkanskoj carinskoj uniji, kroz različite oblasti života. Jedan od njih je projekat koji se odnosi na otvaranje kancelarije za mlade, po ugledu na nekadašnji proces pomirenja između Francuske i Nemačke između Drugog svetskog rata, kada se radilo na susretima i edukaciji mladih kako bi se „zajednički sarađivalo“. Pri tome se zaboravlja da je Srbija obogaljena i da joj je okupirano Kosovo i Metohija, upravo od te EU i NATO.
Drugi priorit u zasnivanju Balkanske carinske unije jesu infrastrukturni projekti ali na način kako ih je osmislila i projektovala evrpska administracija. Tako su i ti projekti politički instruisani i ne idu prema ključnim gradovima R.Srpske nego prema Prištini, Tirani i Sarajevu. I po tome se vidi kako je ceo projekat urađen bez pitanja i bez volje i saglasnosti srpskog naroda, koji mora da plaća kredite za te komunikacije koje će veoma malo koristiti. Sa stanovišta srpskog naroda to su neisplative investicije. Ako te komunikacije trebaju EU i NATO-u onda bi bio red da oni i finansiraju te projekte. Međutim, Vlada Srbije pravda takve projekte i predstavlja ih kao razvojnu šansu i potrebu naroda, što nije tačno.
Servilan odnos izvršne vlasti prema EU u pogledu osnivanja Balkanske carinske unije vidi se kroz izjave zvaničnika, koje su u funkciji pridobijanja i očuvanja podrške naroda za projekte koji su u suprotnosti sa nacionalnim interesima Srbije. U okviru Samita o „Zapadnom Balkanu„, u Trstu je otvoren Stalni sekretarijat Komorskog investicionog foruma, kao prva zajednička institucija u regionu koju je osnovalo „šest privrednih komora„. I na ovaj način Srbija daje suštinski legitimitet lažnoj državi Kosovo. U fokusu rada Sekretarijata biće jačanje regionalnih privrednih inicijativa, čvršće povezivanje poslovnih zajednica, otklanjanje barijera uspešnijem poslovanju i efikasnija podrška jačanju konkurentnosti privrede. „Poslovna zajednica traži konkretna rešenja. Naše ciljeve definišemo i buduće rezultate merićemo sasvim konkretnim kriterijumima – pojednostavljenjem administrativnih procedura, rešavanjem izazova sa kojima se kompanije suočavaju i unapređenjem efikasnosti poslovanja“, rekao je Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije.
Pristup Carinskoj uniji je multidimenzionalan i zahvata različite oblasti društvenog života, kako bi se obesmislila moć i suverenitet država koje su u njenom sastavu. „Čini mi se da će ključ razvoja regiona biti platforma za omladinu, u koju ulaze i start ap i inovacione kompanije, IT, digitalizacija, obrazovanje, ono što mislim da će biti ključ potpuno nove perspektive za ceo region“ izjavila je predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić. U Trstu je na skupu „Zapadni Balkan“ koji je održan 12. jula 2017.godine, pored državnih zvaničnika okupljen i veliki broj predstavnika nevladinog sektora koji su paralelno razgovarali o temama o kojima su razgovarali i vajni nacionalni lideri. Te organizacije nevladinog sektora koje su pozvane jesu promoteri „evro fanatici“ po svaku cenu, čiji su projekti ozbiljno finansijski podržani sa Zapada.
Na prepodnevnom poslovnom forumu, Evropski komesar Johanes Han izjavio je da EU „… priprema zemlje regiona za dan kada će postati deo jednog ekonomskog sistema Unije i istakao da su obezbeđena dodatna sredstva od 220 miliona evra namenjena za oko 6.000 kompanija u regionu.“ Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je u Trstu da „… dok članice Evropske unije preispituju njeno funkcionisanje, kao najvišeg stepena regionalne integracije koji svet poznaje, Srbija i Balkan upravo EU vide kao uspešnu tvorevinu, čiji deo žele da postanu.“ To što je on izjavio ne vidi Srbija nego vlast koja nije dobila mandat naroda da realizuje ovakakav strateški zaokret u spoljnoj politici.
U Trstu je potpisan i sporazum o Transportnoj zajednici Zapadnog Balkana. Tu informaciju je potvrdila visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini, prenosi Radio Slobodna Evropa. „Svih šest naših partnera na Zapadnom Balkanu izrazili su čvrstu volju da budu više integrisani. Građani regiona podržavaju njegovu evropsku perspektivu. Mi, sa druge strane, pružamo garancije da će vrata ostati otvorena i dajemo garancije da za njih postoji budućnost u EU. Kada sve što je neophodno bude ispunjeno – oni će se naći na našoj strani“, rekla je Mogerini.
Sastanku u Trstu prisustvovali su i premijer Slovenije Miro Cerar, Hrvatske Andrej Plenković, predsednik Vlade Italije Paolo Đentiloni, nemačka kancelarka Angela Merkel, predsednik Francuske Emanuel Makron i šef diplomatije Velike Britanije Boris DŽonson. Srbiju predstavlja premijerka Ana Brnabić, a tu su i premijeri Crne Gore Duško Marković, Albanije Edi Rama, predsednik Saveta ministara Bosne i Hercegovine Denis Zvizdić, premijer Makedonije Zoran Zaev i premijer lažne države Kosovo Isa Mustafa.[8] I po personalnom sastavu se vidi da se radi o velikom broju tradicionalnih neprijatelja Srbije i srpskog naroda, koji su u svojoj karijeri uradili mnoge loše stvari po srpske nacionalne interese i da to i sada čine.
U koliko bi zaživela Balkanska carinska unija to bi dovelo do eliminisanja prednosti Srbije, koju ima kroz sporazume o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Bjelorusijom i Turskom. Da bi sporazumi ostali na snazi trebalo bi da sve zemlje carinske unije takođe prihvate te sporazume. To je, skoro nemoguće jer Albanija i Crna Gora su članice NATO pakta i plus što su uvele sankcije Rusiji. Na taj način bi Rusija bila eliminisana, što i jeste cilj Evropske unije. Najveći gubitnici uspostavljanjem Carinske unije bili bi Srbija i Republika Srpska. O tome ne priča vlast u Beogradu, nego ponavlja mantre i stavove komesara EU o „blagostanju i svetloj budućnosti“. To rade na isti način kao što su činili komunisti. Komunizam je skupo koštao srpski narod a lažno evropejstvo bi ga konačno dotuklo.
Dosta je više lažnih nada i da se nacionalna propast označava razvojem i napretkom. Srbiji pored vojne potrebna je i politička neutralnost i ravnopravna saradnja sa svim bezbednosnim, ekonomskim, regionalnim i vojnim organizacijama a ne nekakva Balkanska carinska unija, kao uvod u Balkansku uniju, koja bi suštinski bila Nemački protektorat. Srbija ne sme dozvoliti da je svrstavaju u neki novi „Četvrti rajh“ u formatu tesne saradnje EU i NATO i da na taj način napusti Rusiju i druge istorijski prijateljske države. Režim Mila Đukanovića je okaljao čast Crne Gore i raskinuo veze sa Rusijom, koja joj je omogućila opstanak u najtežim vremenima. Srbija sebi ne sme da dozvoli takvu sramotu.
Mitar Kovač
www.fsksrb.ru
______________
[1] www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/2762728/sta-znaci-plan-berlin-plus-za-zapadni-balkan.html
[2] Nova ekonomija, 29.april 2017.
[3] Politika, 16.09.2016.
[4] www.blic.rs/vesti/politika/berlin-plus-carinska-unija-zapadnog-balkana-smanjuje-cene-proizvoda/3pc6ty9
[5] kliker.info/stabilizacija-evrope-po-uzoru-na-eu-krece-operacija-balkanska-unija/
[6] web-tribune.com/tema_dana/prorokovic-otkriva-evo-sta-se-krije-iza-balkanske-carinske-unije-u-koju-nas-gura-vucic#
[7] stanjestvari.com/2017/02/21/balkanska-carinska-unija/
[8]www.danas.rs/politika.56.html?news_id=350918&title=Prva+zajedni%C4%8Dka+institucija+u+regionu+
Hm,hmm….suverena drzava,poput nekad SFRJ,vlastitim carinskim zakonom je regulisala “ strogo,pov“ stope carina,za primenjivanje ,nize stope za istocno Triziste,Nesto vece za zapadno trziste.