Antisrpski planovi omogućili širenje NATO

0
1710

Grdelica-voz-NATO-790x529Svetozar Radišić smatra da je trinaest planova u vezi sa ratom u Bosni i Hercegovini služilo za o(p)stanak Sjedinjenih Država u Evropi, te da je potpisivanje tzv. lisabonskog sporazuma (Kutiljerov plan) Alija Izetbegović izbegao na nagovor Bele kuće. U stvari, američka administracija je sabotirala Vens-Ovenov plan. Uostalom, Horst Grabert je otkrio javnosti da je preko njega Klaus Kinkel uticao da muslimanska, sarajevska skupština ne usvoji Oven-Stoltenbergov plan. Tako je američka „igra planovima“ omogućila da Balkan ostane stalno, otvoreno i krvožedno ratno žarište.

Ovaj novinarski napis je objavljen 4. aprila 1997, u listu „Revija 92“ br. 195, pod naslovom „Osvojili Balkan u trinaest etapa“.

Saznajte ko se sve do Dejtona i u Dejtonu igrao sudbinom srbskog (na)roda.

***

I najveći pobornici američkog načina života sada priznaju da su bili u zabludi kada su donedavno tvrdili da je „novi svetski poredak“ samo antiamerička floskula, da je Nemačka osnovni krivac za razbijanje SFRJ i da NATO nema razloga da zaposedne Balkan. Iako, s geopolitičkog stanovišta, nije sporno da je Evropa nemačka, još manje je sporno da su Sjedinjene Američke Države izazivajući rat na prostorima prethodne Jugoslavije ostvarile cilј da ostanu u Evropi i nakon njenog integrisanja, a da se posle svega prisustvo NATO alijanse smatra još neophodnijim i prirodnim.

Kao što se očekivalo, rušenje Berlinskog zida, najveća nemačka pobeda posle Drugog svetskog rata, izazvalo je podozrenje vašingtonske administracije. S druge strane, nestanak Varšavskog ugovora trebalo je da uzrokuje nestanak drugog pola – NATO pakta. Ali, tada bi SAD prešle u još jednu izolaciju. Iskoristivši moć super sile i perfidno optužujući Nemačku za prevremeno priznavanje bivših republika SAD su uspele da se nametnu kao klјučni faktor stabilnosti na Balkanu, prošire NATO i ukorene se u najznačajnijoj strateškoj tački Evrope. Ne treba zaboraviti da je Bil Klinton, aprila 1993. godine, u poruci Redakciji „NATO revije“, posle samita u Vankuveru, zabeležio: „Snovi su od nemogućeg postali stvarnost: kraj hladnog rata i podelјenosti Evrope, ujedinjenje Nemačke i revolucionarne promene u bivšem SSSR. Pozdravlјamo promene čak i onda kada one uklјučuju neizvesnost i opasnost“. Zatim, da su Lorens Inglberger početkom maja i Voren Kristofer, sredinom juna 1993. godine optužili Nemačku za razbijanje SFRJ tvrdeći da je Nemačka „izgarala od želјe da vidi njen raspad i forsirala prerano priznanje Slovenije i Hrvatske“. Nisu, pri tom, prezali ni od providnih laži poput čestih izjava Bila Klintona i njegovog državnog sekretara da „Amerikanci u Bosni nemaju vitalnog interesa“ i tvrdnji Bila Klintona da se SAD neće mešati u rat u Bosni i niti slati vojnike na Balkan. Trinaest planova, od kojih je veći deo nastao u Vašingtonu, najbolјi su demanti za tvrdnje američke administracije.

Od Lisabona do Bijelјine

Predvodeći grupu stručnjaka Evropske zajednice, lord Karington je Jugoslovenima podneo na potpis nacrt opšteg sporazuma (Karingtonov plan), na konferenciji održanoj 18. oktobra 1991. godine. Predstavnici Republike Srbije odbili su da potpišu Dokument, jer je u njemu predloženo uspostavlјanje suverenih i nezavisnih republika sa međunarodnim identitetom, za one koji to žele.

Četrdesetak dana kasnije (31. decembar 1991), Sajrus Vens je bio u svojoj petoj jugoslovenskoj misiji. Obavestio je javnost da je plan koji je ponudio zaraćenim stranama (Vensov plan), ocenjen „apsolutno prihvatlјivim“. Predsedništvo SFRJ prihvatilo je pomenuti plan 3. februara 1992. Poštujući odredbe tog plana JNA se povukla sa Prevlake 20. oktobra iste godine. U više navrata Savet bezbednosti UN je naređivao Hrvatskoj da se vrati na „liniju Vensovog plana“, nakon njene agresije na Republiku Srpsku Krajinu, krajem januara 1993. Zanimlјivo je da je predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević 24. januara 1995. godine ocenio da je Vensov plan najbolјi međunarodni mirovni dokument.

Treći po redu plan prema kojem je prekrajana karta Balkana bio je plan Žoze Kutilјera, tadašnjeg generalnog sekretara UN. Naime, sredinom februara 1992, samo što je prihvaćen Vensov plan, počela je sa radom Konferencija o Bosni i Hercegovini pod patronatom Evropske zajednice. Na jednoj od sednica, 21. februara u Lisabonu, ponuđen je tzv. Kutilјerov plan, s kojim su se saglasili svi učesnici skupa. Nekoliko dana kasnije Alija Izetbegović je opovrgao saglasnost datu u Lisabonu i izneo poznatu tvrdnju da je Bosnu nemoguće deliti. Voren Cimerman je kasnije priznao da je Lisabonski sporazum Alija Izetbegović „demontirao“ na poruku i zahtev američke administracije. Sukob interesa velikih sila verovatno je osnovni razlog što se na dnevnom redu samita u Kopenhagenu 21. juna 1993. godine još jednom pojavio Kutilјerov plan uz dominantan stav da se njegovim potpisivanjem mogao izbeći rat.

Jedan od klјučnih planova bio je Vens-Ovenov plan prvi put pomenut 11. januara 1993. godine. Od njegovog obelodanjivanja bilo je očigledno da ga ne podržavaju Sjedinjene Američke Države. Jer, Bil Klinton je već 5. februara 1993. zahtevao da kreatori plana izvrše promene tako što će Plan učiniti prihvatlјivim za bosanske muslimane. Skupština Republike Srpske odbila je 2. aprila 1993. potpisivanje dela Vensov-Ovenovog plana koji se odnosio na granice. Pri tom je najavila spremnost za pregovore sa bosanskim Hrvatima i muslimanima oko 20-tak procenata neraščišćenih granica i teritorija. Iako su predsednici Jugoslavije, Srbije i Crne Gore sugerisali da se Vens-Ovenov plan potpiše u celini, Skupština Republike Srpske odlučila je 25. aprila 1993. da ne prihvati deo plana o mapama, bez obzira što su srpskom narodu pretili vojnom intervencijom i bombardovanjem. Tako je začeta kako su mnogi nazvali „sudbonosna istorijska drama sa zapletom čiji se kraj nije mogao naslutiti sve do poslednjeg trenutka“. U farsi pritiska na Skupštinu u Bijelјini učestvovali su, u hotelu Hajat u Beogradu, uz lorda Dejvida Ovena, švedski general Lars Erih Valgren, komandant Unprofor-a, Jon Vilson, brigadir za vezu u „plavim šlemovima“ i Fred Ekhart, portparol konferencije o Jugoslaviji. Petnaestog maja 1993. godine Srbi iz Bosne izašli su na referendum. Glasalo preko 92 odsto upisanih u spiskove (1.180.000), od kojih se preko 96 odsto izjasnilo protiv Vens-Ovenovog plana. U svakom slučaju tri činjenice nisu išle u prilog potpisivanja Vens-Ovenovog plana: 1) plan je antisrpski u svim elementima, naročito s aspekta raspodele teritorije što je potvrdio i lord Oven rečima: „Srbi se bore za teritoriju na kojoj žive stolećima… Iako su pre rata imali 60 odsto teritorije BIH, mirovni plan daje Srbima 43 odsto tog prostora“; 2) plan i pritisak da se on potpiše bili su takve vrste da se očigledno računalo na mentalitet i dostojanstvo Srba u Bosni i Hercegovini, što znači da su svi koji znaju taj narod mogli da predpostave da će odbojno reagovati, i 3) od početka se nije nudila nikakva alternativa planu, što znači da je Zapad namerno išao na varijantu koja je provereno nepravedna za Srbe. Druge dve strane u sukobu nisu bile ni približno u istoj situaciji. Hrvatima je planom dato sve što su tražili, a muslimani su dobili i teritorije izvan gradova, koje im nikada nisu pripadale.

Da Vas podsetimo:  Da li će 27. juna biti potpisano priznanje nezavisnosti Kosova?

Sve veći američki uticaj

U međuvremenu je u Vašingtonu samo mesec dana nakon pojave „Vens-Ovenovog“ plana, 10. februara 1993. godine, objavlјen „Plan Klintonove administracije za rešavanje sukoba na tlu bivše Jugoslavije“. Taj plan je uticao da se ispoštuju američke primedbe na „Vens-Ovenov“ plan i stvorio osnovu za sva vojno-politička dešavanja u Hrvatskoj i Bosni. Plan je obuhvatio: 1) aktivnije uklјučivanje SAD u pregovore koje su vodili Vens i Oven; 2) pretnje Srbima da će SAD povećati pritisak i podići ekonomsku i političku cenu agresije i eventualnog angažovanja na Kosovu; 3) saradnju sa Rusijom i saveznicima u vezi sa međunarodnom misijom u Bosni; 4) pojačano međunarodno prisustvo u Makedoniji; 5) stvaranje međunarodnog suda za ratne zločince; 6) spremnost SAD da, zajedno sa Ujedinjenim nacijama i NATO, učestvuju u sprovođenju plana, uklјučujući i mogućnost korišćenja američkih snaga u vojnoj akciji, i sl. Taj plan je realizovan potpuno i poslužio kao osnova za američko osvajanje Balkana.

„Plan petorice“, nastao u glavnom gradu Sjedinjenih Američkih Država 22. maja 1993. godine, bio je šesti po redu. Šefovi diplomatija Velike Britanije (Daglas Herd), Francuske (Alen Žipe), SAD (Voren Kristofer), Rusije (Andrej Kozirev) i Španije (Havier Solana) usvojili su program o neposrednim merama za obustavlјanje neprijatelјstava u Bosni i Hercegovini. Prva mera bila je: postavlјanje međunarodnih posmatrača na granicu Bosne i Srbije u saglasnosti sa vladom u Beogradu. Druga, zaposedanje „zaštićenih zona“ trupama Unprofor-a. Treća, održavanje ekonomskih sankcija protiv SR Jugoslavije, dok ne ispuni uslove iz rezolucija Saveta bezbednosti UN. Četvrta, formiranje suda za ratne zločine. Peta, pretnja sankcijama Hrvatskoj ukoliko nastavi sa intervencijom u Bosni. Na taj kombinovani plan, sastavlјen na brzinu „da bi velika petorica kupila vreme“, reagovali su i kopredsednici konferencije o SFRJ. Torvald Stoltenberg je izjavio da „Vens-Ovenov“ plan nije mrtav i da je konkretniji od plana petorice, a Dejvid Oven je rekao da se radi o novoj situaciji o kojoj će se konsultovati sa evropskim liderima, pošto je dobio mandat od Evropske zajednice. Zanimlјivo je da je „plan petorice“ razočarao i Albance. U tački jedanaest navedenog plana decidno se stavlјa do znanja da se nikakve deklaracije o navodnoj suverenosti tog dela Srbije neće priznati.

Posle rasprava u Ženevi u vezi sa realizacijom početnog američkog plana, koji je korigovan u Briselu i Vašingtonu, i u vezi s novim planom za Bosnu, nakon odvojenih susreta sa predstavnicima zaraćenih strana usledio je sedmi, „Oven-Stoltenbergov“, plan (20. avgust 1993), koji je obuhvatio globalni mirovni sporazum i principe budućeg konstituisanja unije republika, uz podelu Bosne na tri republike. Nacrt mirovnog plana lorda Dejvida Ovena i Torvalda Stoltenberga predat je na razmatranje trima zaraćenim stranama. Srbima je prema planu trebalo da pripadne 52 odsto, Hrvatima više od 17 odsto, a bosanskim muslimanima oko 30 odsto teritorije. Za Mostar predviđena dvogodišnja uprava Evropske zajednice. Američki državni sekretar obećao je da će SAD pomoći sprovođenje najnovijeg mirovnog plana i posleratnu obnovu Bosne i naglasio je da Vašington podržava političko rešenje rata u Bosni predlažući da se u bivšu Bosnu i Hercegovinu uputi oko 40.000 „plavih šlemova“. Srbi su glasali i prihvatili mirovni plan, ali samo u odnosu 55 prema 45 odsto u njihovu korist, što znači da su zahtevali samo tri procenta više od ponuđenog, a 5 odsto manje nego što im je pripadalo pre rata. Već 1. septembra 1993, kada je dogovor bio na dohvat ruke, „Oven-Stoltenbergov“ plan je doživeo krah, zbog nemogućih zahteva muslimana. Uprkos ustupcima srpske i hrvatske strane i izjavi Alije Izetbegovića da je „spreman“ na nastavak pregovora. Slutnje da su amerikanci ponovo sugerisali mulimanima da ne prihvate plan, jer im ova situacija dozvolјava nadu da će učestvovati u protektoratu nad Bosnom, što im je krajnji cilј, obistinile su se. Umešanost američke administracije nagoveštena je u članku koji je objavio „Vašington post“ 8. septembra 1993. u kojem piše da Ovenov i Stoltenbergov plan ne zadovolјava Klintonove kriterijume, zaklјučujući da sankcije protiv Srbije moraju ostati. Od tada su muslimani počeli da zanovetaju. Muslimanska skupština prihvatila je plan pod uslovom da im bosanski Srbi vrate „silom zauzete teritorije“. Zatim je odbila plan ukoliko se muslimanima ne omogući pristup moru. Na to su bosanski Hrvati zapretili odustajanjem od svih ponuđenih teritorijalnih ustupaka, ukoliko Muslimani i Srbi ne potpišu ženevski plan, a Skupština Republike Srpske je odlučila da povuče sve ustupke Muslimanima i Hrvatima, zbog njihovog odbijanja ženevskog plana. Plan nije htela da potpiše ni beogradska vlast bez plana ukidanja sankcija, iako je Torvald Stoltenberg obećao da će sankcije biti ukidane sa sprovođenjem mirovnog plana. Zanimlјivo je da su teritorijalni ustupci od 3 odsto teritorije, u navedenom (verovatno namerno) kontraverznom planu, traženi od Beograda, a ne od Srba u Bosni. Plan je završio neslavno, iako je bilo logično da međunarodni faktori izvrše uticaj da „muslimani“ prihvate mirovni plan, jer su pretnje bombardovanjem Srba samo podstrekavale muslimane na produžavanje rata. To je verovatni razlog što je Dejvid Oven kritikovao američkog predsednika Klintona da je „sabotirao mirovni plan Vens-Oven“ i „nasamario Muslimane“.

Da Vas podsetimo:  Vučić upravo rekao kako u Srbiji nema 5G mreže, na Telenorovom, VIP i MTS sajtovima tvrde drugačije

Prelomni momenat – plan kontakt grupe

Stvaranje Muslimansko-hrvatske federacije na osnovu Vašingtonskog sporazuma 2. marta 1994. izvršeno je prema posebnom planu. U Vašingtonu su tvrdili da bi prihvatanje svih odredbi tzv. američkog plana (stvaranje labave federacije Hrvata i Muslimana i kasnije labave konfederacije te federacije sa Hrvatskom) moglo da dovede do ukidanja sankcija koje su uvedene protiv SR Jugoslavije. I upravo zbog toga „Vašington post“ je predsednika Republike Srbije proglasio za klјučnu ličnost za zaustavlјanje rata na Balkanu. Prema proceni krugova ženevske konferencije o bivšoj SFRJ najveći protivnici tog američkog plana bili su mirovni posrednik Evropske unije, lord Oven, i Velika Britanija.

Nekoliko meseci kasnije, 5. jula 1994, usledio je izuzetno važan Ženevski plan Kontakt-grupe (kasnije nazvan kraće: Plan Kontakt-grupe). Prema tom planu nastala je podela teritorija u odnosu 51 odsto za Muslimansko-hrvatsku Federaciju prema 49 odsto za Republiku Srpsku, a BiH je trebalo da ostane u međunarodno priznatim granicama. Izglasavanje tog plana je za analitičare prelomni momanat u vezi sa solucijom za Bosnu i završetkom rata na prostorima prethodne Jugoslavije. Navedenog dana na sastanku predstavnika pet velikih sila i bosanskih lidera ministri su upozorili na teške posledice u slučaju neprihvatanja plana. Voren Kristofer je zapretio Srbima postepenom serijom mera i ukidanjem embarga na oružje Muslimanima. U zvaničnim krgovima Stejt departmenta su tvrdili da je američka administracija „strogo sugerisala“ vladi u Sarajevu da bez obzira na manjkavosti u planu prepusti Srbima da ne prihvate predlog. Klaus Kinkel je tim povodom rekao da su se SAD, Rusija i Evropska unija prvi put saglasile oko konkretnog mirovnog plana. Naravno Alija Izetbegović je odmah izjavio da plan treba prihvatiti. Rukovodstvo Srba u Bosni zauzelo je stav da se plan razmatra na Skupštini Republike Srpske. Pretnje Srbima kojima je ponuđen do tada najgori plan su učestale sa svih strana. Da Srbi u Bosni potpišu Plan zahtevali su: Jon Mejyor, Vuk Drašković, Voren Kristofer, lord Oven, članovi Evropske unije, Majkl Rouz, Vitalij Čurkin, Mira Marković, Andrej Kozirev, Zoran Lilić, Torvald Stoltenberg, Medlin Olbrajt i Karl Bilt. Kada je Momčilo Krajišnik rekao da će rukovodstvo Srba iz Bosne najverovatnije raspisati referendum, Andrej Kozirev je bio isklјučiv: „Nema novih pregovora sa Karadžićem“. Posle objavlјivanja poruke Vlade Republike Srbije, rukovodstvu Republike Srpske da prihvate plan odmah i da se ne skrivaju iza referenduma i stava da je neprihvatanje mira najveća izdaja srpskih nacionalnih interesa, usledilo je kažnjavanje Srba u Bosni. Jurij Voroncov nije ostavio dilemu: „Hoćemo pozitivan i nikakav drugi odgovor“. Zatim je Moskva zamrzla kontakte sa Srbima u Bosni. Jedino je Vojislav Koštunica rekao da je Plan Kontakt grupe loš, a da loša rešenja vode u rat. Bio je precizan: „Taj plan ne vredi pišlјiva boba“. Pošto Srbi nisu popustili usledile su nova ubeđivanja. Andrej Kozirev je uveravao Srbe da će Republika Srpska dobiti međunarodno priznate granice ako prihvati mirovni plan i da će muslimansko- -hrvatska federacija i Republika Srpska imati jednaka prava. Zatim su predstavnici Kontakt – grupe saopštili da se Srbi, Muslimani i Hrvati mogu dogovarati o razmeni teritorija, s tim da kao osnova za rešenje krize ostaje Mirovni plan i teritorijalna raspodela u odnosu 51:49 odsto.

Plan „Z-4“ kao poseban instrument-plan

Plan „Z-4“ od 30. januara 1995. godine, bio je, u stvari, plan mini Kontakt-grupe za rešenja odnosa između Republike Hrvatske i Republike Srpske Krajine. Nakon upoznavanja sa Planom Republika Srpska Krajina uslovila je potpisivanje plana ostankom Unprofora na treitoriji RSK i posle 31. marta 1995, a Hrvatska nije prihvatila plan „Z-4“, zbog straha od federacije. Iako je Mate Granić najavio spremnost Hrvatske da pregovara o planu „Z-4“ ispostavilo se da je već dogovoreno rešenje za slamanje otpora Srba. Plan „Z-4″ kao da je zaboravlјen, a nastavlјeni su pritisci preko Rusije da Srbi u Bosni potpišu plan Kontakt-grupe. Pojačan je i pritisak na Beograd. Nemački kancelar Helmut Kol je insistirao da Srbija prihvati plan Kontat – grupe za Bosnu, ostane po strani eventualnog novog rata u Hrvatskoj i da hermetički zatvori granice prema Bosni i Hrvatskoj (Krajini)“. Hans Van den Bruk je sa sastanka Evropskog parlamenta u Briselu zahtevao od predsednika Miloševića da prizna sve republike nastale raspadom SFRJ.

Da Vas podsetimo:  Pismo Vučiću o deci koja umiru, a nije bilo novca za lečenje

Jedanaesti po redu bio je Francuski plan obelodanjen 17. jula 1995. godine. Aleksandar Zotov je smatrao da je francuski predlog direktno vojno uplitanje i učešće na strani odabranoj za saveznika. Malkolm Rifkind, koji je tek primio dužnost britanskog ministra inostranih poslova potvrdio je da će se snage za brze intervencije koristiti u Bosni prema minimalnom francuskm planu za: 1) za osiguravanje puta preko Igmana od napada bosanskih Srba, odnosno za snabdevanje Sarajeva, i 2) za ojačavanje vojnog prisustva snaga Ujedinjenih nacija u Goraždu. Plan je nešto korigovan i odlučeno je da se trupe za brze intervencije koriste isklјučivo za zaštitu Sarajeva.

Dvanaesti, Jelјcionov plan, obnarodovan 10. avgusta 1995, ostao je nedovolјno jasan jer je teško ustanoviti da li je reč o tzv. „ruskom planu za jugo-krizu“ koji prvi put spomenut 15. maja 1995. Moguće je da je ukomponovan u nastupanja ruskih diplomata. Plan je sačinjen s idejom za obustavu rata i stabilizaciju mira i cilјem da se Jugoslavija oslobodi bremena sankcija, pretpostavlјao je realizaciju nekoliko uslova: 1) Kontakt grupa je trebalo da primora Hrvatsku da obustavi sva neprijatelјstva; 2) da se preduzmu mere da se spreči humanitarna katastrofa – obezbediti slobodan nadzor međunarodnim posmatračima; 3) da se osigura bezbednost Unprofora; 4) obustave sva neprijatelјsta, i 5) usvoji plan Kontakt – grupe. Taj plan je samo nekoliko dana kasnije stopio sa Dejtonskim planom koji se pominjao od 12. avgusta 1995., a iako je držan u tajnosti njegov sadržaj do 8. septembra kada je razmatran u Ženevi u jeku najvećeg NATO bombardovanja srpskih položaja, u više navrata je bio podržavan iz Moskve, Londona, Brisela, od američkog kongresa i čelnika iz Ujedinjenih nacija.

Dejton-copyOčigledno je da su prema trinaestom, Dejtonskom planu bombardovani položaji Srba u Bosni, da su snage NATO zamenile Unprofor, da se Muslimani opremaju i obučavaju prema tom planu. Zatim, da je Hrvatima ubrzana integracija u Evropu i Partnerstvo za mir i veza sa NATO, a Srbima – ponovno diplomatsko uklјučivanje u međunarodnu zajednicu.

Kolika je uloga planova u ratu u Hrvatskoj i Bosni najbolјe pokazuje izjava Franje Tuđmana povodom godišnjice progona Srba iz Krajine: „Prisilјavali su nas da pristanemo na plan Z-4, na srpsku republiku od Zadra i Knina do 28 km od Zagreba, sa srpskom vojskom, srpskom valutom i srpskim predsednikom – da ne bi bilo samostalne Hrvatske, ili da budemo uz zlosretnu Jugoslaviju iz koje smo se jedva izbavili“. O pomenutom prisilјavanju nema podataka, a događaji njegove reči nisu potvrdili. Naprotiv.

Bilo je je među zapadnim diplomatama realnih koji su poput Lorda Karingtona tvrdili da su Zapad i Ujedinjene nacije sve radili pogrešno, jer su njihovi planvi koristili samo muslimanima. No, bilo je mnogo više diplomata koji su poput Andreja Kozireva i Vorena Kristofera pretili Muslimanima u slučaju odbijanja plana ublažavanjem sankcija Srbima, a srpskoj strani ukidanjem embarga na oružje muslimanima i onih koji su smatrali, poput Dejvida Ovena, da će svetski pritisak prisiliti bosanske Srbe da prihvate ponuđene planove.

Rešavali svoje probleme

Pokazalo se da su velike sile opet rešavale svoje probleme. Tako je američki ministar odbrane, Vilijem Peri, 17. jula 1994. rekao da se NATO i SAD suočavaju sa dublјim vojnim angažovanjem u Bosni, bez obzira da li će zaraćene strane prihvatiti međunarodni mirovni plan. To naravno znači da NATO dolazi u Bosnu u svim slučajevima.

Jedna od prvih novih uloga koju su NATO-u namenili trilateralni kreatori svetskih mapa bila je obuzdavanja kriza, odnosno „uspostavlјanja stabilnosti i demokratije“ izvan dotadašnjeg područja. Klaus Kinkel je taj zadatak nazvao – čuvanje mira.

Nešto precizniju definiciju nove uloge NATO-a dao je Manfred Verner u Briselu 10. septembra 1993. godine, kada ju je doslovno opisao kao „instrument za uvođenje novog svetskog poretka“, zalažući se za partnerstvo s Ujedinjenim nacijama. Mnoge, koji su smatrali da su NATO i Ujedinjene nacije davnašnji mehanizmi SAD, iznenadila je očigledno vešto (naivno) odglumlјena nedovolјna veza tih institucija. Naime, sekretar za odbranu SAD Les Aspin obećao je (ne zna se kome) da američke vojne snage neće napustiti Evropu, ali je istovremeno upozorio da evropski saveznici u NATO-u moraju biti spremni da za uzvrat pomognu Vašington u njegovom vojnom angažovanju širom sveta. Na taj način su stvorili iluziju da su te dve institucije van njihovog uticaja. „Upravo od NATO-a očekuje se da bude glavni garant evropske bezbednosti“.

Zanimlјivo je da retko ko shvata da su, na primer, sve novonastale zemlјe u procesu stvaranja „novog svetskog poretka“ ekonomski, informaciono i kulturološki okupirane od strane zemalјa nosilaca novog poretka. Još su ređi lјudi koji pomišlјaju da zemlјe Istoka imaju jednako pravo da se njihov duh i kultura nametnu Zapadu. Jer, ne postoji logika koja će opravdati primenu svih trinaest planova, osim ako se ne smatra da je planeta Zemlјa već u američkom vlasništvu. Jer, kreatori mundijalnog poretka nemaju nameru da osvoje samo teritorije, već jezik i narodni duh, a kad to uspeju zemlјa je zauvek osvojena.

Objavlјeno u novinarskom napisu pod naslovom:

Osvojili Balkan u trinaest etapa, „Revija 92“ br. 195, 4. april 1997, str. 8,9.

Svetozar Radišić

svetozarradisic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime