Apelujem za javnu polemiku – i podršku – Povodom teksta Da li biste glasali za studente kada bi bili opcija na izborima (Portal Koreni, 24.02.2025)

autor:Dragiša Čolić

Odmah da kažem – ovo nije apel koji oponira pomenutom tekstu “Da li biste glasali za studente kada bi bili opcija na izborima” (Izvor: Informativni portal 021), ni portalu Koreni koji je to objavio, pa ni stavovima izvršnog direktora agencije za istraživanje javnog mnjenja Faktor plus Predraga Lacmanovića u intervjuu za list Danas koji kaže „Dokle god neko ne osnuje pokret ili stranku, ne merimo ga. Studenti jesu trenutni fenomen, ali mi kao agencija nemamo pravo da kandidujemo nekog ko sam nije tako nešto najavio. Od studenata ne dobijamo poruku da žele da menjaju vlast, već da žele da izvrše pritisak na sadašnje činioce vlasti da rade bolje i menjaju sistem. Niko se jasno i decidno nije postavio kao politički činilac koji želi da učestvuje na taj način u političkom životu. Oni u njemu učestvuju, ali ne kao pretendenti za ulazak u parlament“ – naprotiv, zahvalan sam im kao građanin što su poktrenuli ovu danas našu najvažniju društvenu temu.

Ovaj autor je o ovoj temi u više navrata pisao, priznajem i lutao – “Protesti građana i oni koji ih ruše” (opancar.com, 31. Maja 2023. i portali Koreni i Konkretno), a u tekstu “Sto godina devedeset groša” (ista glasila, 25. Jula 2023.), je napisao i ovo:
„Građani, učesnici protesta – dosadašnji i budući, opozicionari – pristalice i oponenti “Marinike, Đilasa, Šolaka …” ne nasedajte na ovakve spinove. Potrebna nam je sva opozicija, biće prilike da se u drugačijoj atmosferi nadmećemo u dokazivanju svojih stavova, ovo je borba svih građana koji su nezadovoljni ovom vlašću. Hvala i Mariniki Tepić i Miroslavu Aleksiću i Pavlu Grboviću i Ćuti i Zelenoviću i Lazoviću i svim drugim znanim i neznanim građanima koji se ne kriju od učešća u ovim protestima – nije ni među njima jednoglasje po svim pitanjima, ali ovde zajedno idu ka jedinstvenom cilju. Neko mora da artikuliše naše zahteve i da ih zastupa na mestima gde se o njima odlučuje. Do sada održani protesti su i pokazali neviđenu snagu upravo zato što se pitanja – čiji su, ko hoće da ih prisvoji i sl. nisu postavljala. Oni su naši – svih onih koji su u koloni …”

“To je jedina formula za uspeh. Zar se ne sećate kako je vremenom utihnuo, a potom se i ugasio protest „jedan od pet miliona.“ I ti protesti su počeli kao protesti građana, smenjivali su se govornici, organizatori protesta, građanski aktivisti … Svi su oni bili dobronamerni, ali vremenom i oni su se povlačili. Niko nije mogao da očekuje od Branislava Trifunovića, glumca – pominjem samo jednog od tih divnih ljudi, da će prestati da se bavi poslom od koga živi i posvetiti se samo protestima. Na kraju, ako bi nekom od takvih to i palo na pamet, vremenom bi i on poslao političar. I šta onda, hoćemo li zahtevati da se i on povuče i tražiti nekog novog građanina. Opozicioni lideri su se krili u masi da ih neko ne primeti i optuži da žele da prisvoje protest građana. …”

“Ne, to je pogrešno. Opozicija se opredelila za taj posao i mi moramo zahtevati od njih da se u to uključe. A naše je da kontrolišemo kako to oni rade i da li bilo ko od njh pokušava da prisvoji ovaj protest. Podrazumeva se da su i novi ljudi dobrodošli u jedan takav štab – nazovite to koordinaciono telo kako god hoćete, ali je bitno da u njemu svi budu demokratski predstavljeni – i u smislu učešća i u smislu odlučivanja. Trudite se da jedan drugom ne gurate prst u oči i kod formiranja zahteva i kod njihovog izglasavanja. Onaj ko na takav rad ne pristane, neka istupi iz toga i to javno saopšti da bismo mogli da intervenišemo, jer protesti su i vaši i naši… “

Iz istih strahova ponovio sam te stavove kada su studenti javno saopštili svoje zahteve i stavove da oni nisu politički i diskusija koje su povodom toga usledile – tekst Apel! (Opancar.com 14. Januara 2025. i portali: Koreni, Direktno, Konkretno).
A onda sam ponovo, fasciniran dubinom studentskih zahteva, posebno njihovom neizvršivošću sa strane vlasti – Mi samo tražimo da institucije rade svoj posao i Nisi nadležan, jer vlast te zahteve ne može da ispuni dok ne smeni sebe, podržao taj njihov narativ.

Međutim, imperija uzvraća udatrac. Oni se vraćaju na ono što im je u svim dosadašnjim protestima uspevalo – Nek’ šetaju umoriće se, a vlast se smenjuje samo na izborima, koje ćemo ubedljivo da dobijemo i već rade na ažuriranju svog izbornog inženjeringa – stižu vesti o masovnoj dodeli dvojnog državljanstva građanima Republike Srpske … “Ne može nam niko ništa jači smo od sudbineeeee …” i ja ponovo počinjem da se plašim, jer mi u međuvremenu ne radimo ništa, posebno opozicija, koja je uspavana ili deprimirana – svejedno, i onim što kaže gore pomenuti izvršni direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja Faktor plus Predrag Lacmanović u ntervjuu za list Danas:
„To se ne dešava, jer su protesti pojeli opoziciju, koja stidljivo pokušava da bude prihvaćena i uzme neku reč u svim ovim dešavanjima.”

I sad bih ja mogao da lamentiram na tu temu, a neću jer sam u međuvremenu naišao na tekst Dejana Ilića, kolumniste Peščanika – “Pravda za opoziciju”, koji je o tome sve rekao, a ja to duboko podržavam i ne bih mogao bolje da iskažem, pa ću ga i citrati (preporučujem i ceo tekst):
“Šta kažu studenti, zaslužuju li ljudi u Bogatiću, Rači i Kraljevu podršku ili ne? Ili, da njih pustimo na miru, da vidimo gde stoje nastavnici. Kada nastavnici traže da tekuća ministarka prosvete ode s tog mesta, kao i svi ostali članovi njenog tima – da li je to politički zahtev ili nije? Sasvim sigurno jeste. Da li onda, kada to zahtevaju, nastavnici zaslužuju podršku studenata ili ne?

Da ne bude zabune, studenti nisu dužni da bilo koga podrže. Mogu da rade šta god im padne na pamet, barem što se mene tiče. Ali, oni su sami sebe postavili na mesto sudije, i sada dele žitelje Srbije na građane prvog i drugog reda. I da ponovimo – u drugi red idu isključivo članovi (opozicionih) stranaka. Čak je, u tom smislu, i vlast bolje prošla. Njoj se postavljaju zahtevi što je ipak neki oblik komunikacije. Opozicija je, pak, kao parija, isključena iz svih oblika komunikacije/života.

Što je sve u redu, studenti pokrenuli, studenti uspeli, studenti biraju s kim će i pod kojim uslovima. Ali, slogan „bez politike“ je upravo iz ugla samih studenata i njihovih zahteva besmislen. Sami ti zahtevi su politički. I nikada neće biti ispunjeni ako ne bude političkih promena, i to vrlo brzo. Ali, slika koju kreiraju studenti izgleda ovako: mi imamo svoje zahteve, politika nas ne zanima, a neko će se već naći da ih ispuni.

I ko god da ih ispuni, ispuniće ih tako što će se baviti politikom, što je za studente izgleda posao vredan prezira. Tako da su uloge podeljene ovako: imamo zahteve, tražimo da se oni ispune, mi nećemo da prljamo ruke politikom, a ko god da ih ispuni zaslužuje naš prezir, jer naposletku ispunjavaće ih ljudi koji se uprkos svemu bave politikom.
Stvar je u tome što su taj prezir prema politici i zajedno s njim polaganje prava da se postavljaju politički zahtevi, studenti naučili od nas. Kada se priklanjamo studentima i divimo se njihovoj čistoti, to jest političkoj nevinosti, mi zapravo tapšemo sami sebe po ramenima i divimo se samima sebi. To bismo mi: da država radi svoj posao najbolje moguće, a da mi s tim prljavim političkim stvarima nemamo ništa.

Kličući studentima mi tako zapravo aboliramo sebe: upravo je taj prezir prema politici doveo do toga da u proteklih deceniju i po (ili tri i po decenije, kad smo već kod toga) dobijemo i razoreno društvo i uništenu državu. I sad verujemo da ćemo na isti onaj način na koji smo sve izgubili – gadeći se politike – opet sve vratiti. To tako ne ide”.
A pošto vlast neće (i ne može) da ispuni studentske zahteve – studenti ne mogu do besvesti da budu u protestu, na kraju dana će neko morati da se pozabavi promenom vlasti, a to opet može samo opozicija – ova ili neka druga.
Moja fb prijateljica Biljana Lukić reče pre neki dan na fejsbuku – interpretiram je po sećanju: Svaka igra u polju, bez obzira koliko bila dobra, nema svrhe ako na kraju ne postignete gol.
Ja ne verujem da studenti nisu svesni toga, ali se stiče utisak da su oni postali robovi svog narativa – Bez politike, a u suštini sve ovo o čemu govorimo, pa i to što oni rade je politika.
Ne verujem ni u to da oni među sobom nemaju oponente tog narativa – time nikako ne želim da ih delim, jer i jedni i drugi zaslužuju naše divljenje, ali im treba pomoći da izađu iz tog pat položaja. Ako ne veruju ovoj opoziciji, a ima puno roga da im se zamera, neka svi zajedno ili oni koji su za to spremni formiraju svoj pokret – studentski pokret, neka se tako registruju i neka počnu da se ponašaju kao opozicija.

Nazovite to kako hoćete – Studentski pokret ili političko krilo studentskog pokreta, sasvim je svejedno. Iskoristite ovaj pik vašeg pokreta – kad tad će početi da slabi, zbog vas samih ili građana do čije vam je podrške očigledno stalo, podržaćemo vas, ima nas, ne samo profesori, nastavnici i članovi Proglasa već i mnogi drugi.

U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!