NATO agresija iz 1999. i sadašnji sukob u Ukrajini se suštinski razlikuju. Ono što ova dva događaja povezuje jeste nezapamćena propaganda – antisrpska i antiruska
Mnogi manje upućeni u zakonitosti geopolitike i slova međunarodnog prava postavili su ovih dana sebi pitanje da li je Rusija pokretanjem vojne operacije u Ukrajini preuzela na sebe ulogu Amerike i NATO-a, u nekakvoj svojoj verziji „Milosrdnog anđela“ (kako se kod nas odomaćio naziv operacije „Noble Anvil“, odnosno „Plemeniti nakovanj“). Na ovim neodrživim analogijama insistiraju upravo američki i evropski političari, analitičari, komentatori i novinari. Njihove analize i izjave sugerišu da je ruska vojska neuporedivo slabija od NATO saveza i američke vojske koji su bombardovali Jugoslaviju, te da je njihova operacija bila daleko efikasnija i brža, što je rezultiralo ostvarivanjem zadatih ciljeva.
Takođe, u ovim analizama postoji još jedan manje vidljiv nivo, a to je informacija koja na emocionalnom planu kod Srba koji su osetili svu dramatičnost bombardovanja treba da izazove empatiju prema Ukrajincima. Psihološka operacija je usmerena na to da većinski proruski orijentisanu javnost u Srbiji podseti na bolnu temu NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru kako bi se stvorila odbojnost prema Rusiji. Međutim, porediti ove dve operacije je jednostavno apsurdno iz nekoliko bitnih razlika.
Različite situacije
Prvo, bombardovanje Jugoslavije je bilo pre svega vazdušna i pomorska operacija, izvedena hibridnim metodama, bez učešća kopnenih jedinica. Tačno je da je na Kosovu i Metohiji bilo sukoba sa albanskim teroristima koji su logističku pomoć – opremu i instrukcije – dobijali iz susedne Albanije. Srbija je 78 dana bombardovana krstarećim raketama koje su pogađale mnogobrojne civilne objekte i infrastrukturu, a zadnjih dana, pred sam kraj bombardovanja, gađanja su bila učestala i maltene ciljana.
Električna mreža u Srbiji je bila napadnuta već prvog dana, srpske elektrane i dalekovodi su gađani kancerogenim grafitnim bombama BLU-114/B, a kada ove bombe nisu pokazale svoju efikasnost, elektrane su gađane konvencionalnim bombama. Nakon onesposobljavanja elektrana, srušena je većina značajnih mostova (osim onih u Beogradu). Ako za trenutak zastanemo i pogledamo šta se dešava u Ukrajini, videćemo da ruske snage ne bombarduju ciljano ni mostove, ni elektrane niti civilnu infrastrukturu.
U Beogradu je bombardovana nacionalna televizija (tom prilikom je poginulo 16 novinara i tehničara), što predstavlja najgrublje kršenje svih vojnih konvencija. Amerikanci su mnogobrojna mesta u Srbiji, kao na primer Niš i Aleksinac, bombardovali kasetnim bombama koje su zabranjene Poveljom UN-a. Naselja gađana tim naoružanjem su u velikoj meri bila oštećena. Upotreba municije i granata sa osiromašenim uranijom, naročito na Kosovu i Metohiji, dovela je do dalekosežnih posledica po zdravlje stanovnika, a Srbiju pozicionirala na sam vrh liste obolelih od karcinoma.
Svega toga nema u Ukrajini… Štaviše, može se reći da je u Ukrajini situacija obrnuta, gotovo sve mostove su srušili sami Ukrajinci (kako bi usporili rusko napredovanje), oni su ti koji godinama granatiraju Donjeck i Lugansk koristeći kasetne bombe (gle čuda), a potencijalno trovanje Ukrajinaca može biti posledica ne dejstva ruskih raketa već „savezničkih“ biolaboratorija, kojima se u Ukrajini ni ne zna tačan broj.
Uništenje infrastrukture u Jugoslaviji imalo je za cilj stvaranje straha kod stanovništva i pritisak na Beograd kako bi prihvatio sve zahteve NATO saveza. Na kraju, Srbija je bila prinuđena da prihvati uslove i da povuče vojsku i policiju sa Kosova i Metohije. Sasvim sam, bez ikakve pomoći i bez ijednog saveznika, Beograd je potpisao Kumanovski sporazum posle 78 dana bombardovanja. Iako iscrpljena, ubrzo se pokazalo da je srpska vojska ne samo zadržala svoju borbenu sposobnost već je opstala i protivvazdušna odbrana. Srbi su uspeli da obore i više američkih aviona, od kojih je najpoznatiji „nevidljivi“ (F-117A).
S druge strane, Oružane snage Rusije su pokrenule kopnenu invaziju. Rusi bi, poput Amerikanaca, takođe mogli (zapravo, bilo bi im i daleko lakše) da bombarduju elektrane, mostove, fabrike i televizijske stanice i da po američkim metodama vrlo brzo „vrate Ukrajinu u kameno doba“. Neuporedivo je zahtevnije bombardovati isključivo vojne ciljeve – aerodrome i protivvazdušne sisteme. Rusi su počeli da uništavaju i ukrajinsku vojsku, a naročito neonacističke bataljone poput „Azova“ i „Ajdara“.
Ruski gubici nisu mali i za to postoji objašnjenje. Prvo, protivnik Rusima u ovom slučaju je daleko jača, brojnija i bolje opremljena ukrajinska vojska nego što je to bila srpska. Isto tako, mora se reći da vojska Ukrajine, pored starog sovjetskog naoružanja, poseduje i najsavremenije oružje koje je dobila od NATO-a – „Javelin“ i „NLAW“ (protivtenkovsko oružje) i moderne ručne bacače kojima obaraju ruske avione i helikoptere koji lete nisko. Takođe, Ukrajina je od Turske kupila najsavremenije dronove „Barjaktar“. Kako bi smanjili civilne žrtve, ruske letelice lete nisko što im omogućava da bolje i preciznije gađaju vojne ciljeve, ali zato, s druge strane, trpe veće gubitke i žrtve.
Ovo nije bio slučaj sa američkim avionima u Jugoslaviji 1999. godine. Prema svedočenjima NATO generala, tada su svi američki avioni leteli na velikim visinama da bi zaobišli domet srpskih ručnih bacača i PVO, ali su zato njihove kasetne i druge bombe koje su sa tako velikih visina bacali, umesto vojnih veoma često pogađale i civilne ciljeve. Sa druge strane, ukrajinski gubici su neuporedivo veći, kao što je neuporedivo veća i ruska vojska koja ima širi manevarski prostor, a vreme je ipak na njihovoj strani.
Zapadno licemerje
Loša humanitarna situacija u Ukrajini je samo izgovor za Zelenskog da traži veću finansijsku pomoć na Zapadu, i da optužuje Ruse i Putina za ratne zločine. Zelenski i oni koji vladaju Ukrajinom su ti koji su odgovorni za patnje i stradanje civila. Ukrajina ne želi da otvori humanitarne koridore, a Oružane snage Ukrajine koriste obične građane kao živi štit. Srbi su 1999. godine svoju vojnu opremu krili po šumama, planinama i podzemnim bunkerima. Nikome u Beogradu nije palo na pamet da zavlači svoje transportere i PVO sisteme između stambenih zgrada ili u dvorišta vrtića, kako to Ukrajinci čine. Dok je Vojska Jugoslavije štitila svoj narod i vodila računa o svim građanima (uključujući i Albance u Prištini), Oružane snage Ukrajine čine sve obrnuto. Kriju se iza naroda, praveći od njega živi štit.
U Ukrajini je, za razliku od Jugoslavije, u toku kopnena bitka između dve vojske, koje granatiraju položaje jedna drugoj. Stoga Ukrajinci kriju tehniku u stambenim naseljima, znajući da će Rusi morati da je unište. Zelenski nije naredio vojsci da napusti nijedan opkoljeni grad. Kijev očigledno ne zanima stanje nesrećnih ukrajinskih vojnika koji su već danima opkoljeni u Černigovu ili Harkovu. Zelenski bi mogao da odbije pregovore sa Moskvom čak i kada ruski tenkovi stignu do poljske granice. Milošević se predao da bi spasao svoj narod, jer je NATO počeo sve više da bombarduje civilne ciljeve. Milošević je prvo potpisao Kumanovski sporazum, a na kraju izgubio i vlast. Isto tako, Milošević je ostao u svojoj zemlji i onda kada je bilo jasno da ga čekaju robija u Hagu i sigurna smrt.
Ovde takođe treba dodati i sam povod. Jugoslavija je bombardovana i zbog lažnih optužbi za počinjeni genocid što je kulminiralo nameštanjem „zločina“ u Račku, gde su albanski teroristi stradali u borbi, a nakon pogibije preobučeni u civile. Isto tako, Jugoslavija je već 1998. godine ušla u obračun s terorizmom koji su sprovodili albanski separatisti iz OVK na prostoru Kosova i Metohije nad srpskim stanovništvom. Policijske i vojne operacije od strane vlasti Jugoslavije imale su za cilj borbu s albanskim teroristima sa prostora Kosova i Metohije kako bi se od terora spasao srpski narod. Srbija je bombardovana jer je htela da zaštiti sopstveni narod. NATO je podržao albanske fašiste i teroriste OVK koji su prethodno bili na listi terorističkih organizacija u SAD.
Kao i Jugoslavija, i Rusija štiti svoj narod u Donjecku i Lugansku i otvora kanale za vodu na Krimu i sve to nakon osam godina preživljavanja i brojnih žrtava ukrajinskog granatiranja. Ako bismo poredili situaciju u Jugoslaviji 1999. i Ukrajini 2022. to bi značilo samo jedno – da NATO sada treba da bombarduje Rusiju koja želi da zaštiti sopstveni narod, jer oni podržavaju ukrajinske fašiste, kao što su podržavali albanske teroriste. Umesto toga, NATO će radije da šalje oružje i podstiče ovaj sukob kako bi što duže potrajao. NATO je spreman da se bori za Ukrajinu, ali samo do poslednjeg Ukrajinca.
Licemerni Zapad ciljano godinama unazad Ukrajinu gura u bratoubilački rat kako bi oslabio i iscrpeo Rusiju. Ukrajina je izgubila svoj suverenitet još 2014. godine, kao rezultat državnog udara u organizaciji zapadnih službi. Nakon toga, ona je postala samo instrument Zapada protiv Rusije. Rusija je prinuđena da oslobodi Ukrajinu od ovog malignog uticaja, dok je Jugoslavija bombardovana kako bi joj bio oduzet suverenitet, a ona primorana na poslušnost. Setimo se naslovnice američkog časopisa Tajm iz 1995. godine na kojoj je pisalo: „Bringing the Serbs to heel“ („Naterati Srbe na poslušnost – masovno bombardovanje otvara put ka miru“).
U grubim crtama, ovo su najveće i ključne razlike između ova dva vojna sukoba, ali i ključne sličnosti…
Poznata propaganda
Ono što događaje iz 1999. i 2022. identifikuje kao slične jeste propaganda. Zvanični podaci NATO govore o gubitku dva vojnika i dva aviona u Jugoslaviji uprkos činjenici da postoje dokazi da je oboreno više aviona. Jedan od njih je i čuveni američki bombarder B2 koji je pao u Spačvanskoj šumi kod Županje u Hrvatskoj. Amerikanci i dan-danas ne žele da to priznaju iako su oba aviona (i F-117A i B2) povukli iz službe i prestali da proizvode posle agresije na Jugoslaviju. Tokom 1999. godine Srbi su u zapadnim medijima demonizovani po principu podele na crno i belo, odnosno, što bi Amerikanci rekli, podele na „good guys“ i „bad guys“. I danas je situacija u Ukrajini potpuno ista. Ukoliko ruska raketa ošteti neki civilni objekat, to je top tema u zapadnim medijima, ali kada ukrajinska vojska bombarduje Donjeck zabranjenim kasetnim bombama – nastupa tajac.
Ukrajinci kažu da je već uništena trećina ruske vojske i da su oni u kontraofanzivi. Nije jasno koje su to onda jedinice oslobodile Mariupolj, ko juriša na Harkov i steže obruč oko Kijeva? Način ratovanja Ukrajinaca zapravo mnogo više podseća na bošnjačko ratovanje u Sarajevu 1992-95, nego na herojsku srpsku odbranu 1999. godine. Bošnjaci u Sarajevu su tada za lokaciju svojih snajperskih gnezda koristili civilne objekte i maksimalno su se služili prljavim vojnim lukavstvom, često ubijajući i žrtvujući sopstveni narod. Poznati su slučajevi sarajevskih snajpera i specijalnog odreda Ševe koji je pucao i po Bošnjacima Sarajeva samo da bi se okrivili srpski vojnici, kao i po francuskim pripadnicima UN-a. Naoružavanje civila, pravljenje teritorijalne odbrane i pojava ljudi sa puškama u civilnoj odeći viđeno je i na Kosovu i Metohiji od strane Albanaca i u Sarajevu od strane bosanskih muslimana. Ove taktike pokazale su se značajnim za propagandu, jer kada civil sa puškom pogine kao legitimna vojna meta i kada se puška skloni od tela, on ostaje samo civil koga su ubile srpske snage, ili u slučaju Ukrajine ruske.
Sarajevizacija Kijeva je nešto što će Ukrajinci sigurno pokušati i što se zapravo već i dešava. Ta prljava ratna lukavstva, upotrebljiva u propagandnom ratu, najviše štete sopstvenom narodu. S obzirom da znamo da su mentori ukrajinskih, bošnjačkih i albanskih političara isti, sličnosti ovih doktrina ratovanja uopšte ne iznenađuju. Setimo se koliko su mirovnih pregovora za Donbas Ukrajinci odbili pre samog rata, koliko su se puta predomislili i koliko puta nisu ispoštovali ono što je dogovoreno? Znate li ko je to još radio? Alija Izetbegović je tako odbio Kutiljerov mirovni plan i to onog jutra kad je trebalo da bude potpisan, nakon što je obavio nekoliko kasnih noćnih razgovora. Pogodite ko ga je nagovorio? Isti oni koji danas nagovaraju Zelenskog. Ko je Aliji Izetbegoviću slao oružje, ko je Hašimu Tačiju i Haradinaju slao oružje? Isti oni koji danas šalju Zelenskom.
Dakle, vidimo da se rat u Jugoslaviji 1999. godine i sadašnji sukob u Ukrajini suštinski razlikuju. Dešavanja u Ukrajini imaju mnogo više sličnosti sa nekim drugim sukobima. Štaviše, ruska vojska ulaže sve napore da zaštiti civilno stanovništvo, što je navodno bio jedan od ciljeva NATO-a pre 23 godine, ali samo deklarativno. Na svu sreću, u Srbiji, gde pristup informacijama o dešavanjima u Rusiji nije ograničen, to se dobro razume. Prema tome, teško da je moguće izazvati simpatije prema ukrajinskim nacionalistima koji se kriju iza civilnog stanovništva u podrumima Mariupolja i Slavjanska.
Što se tiče efikasnosti operacije, ruske Vazdušno-kosmičke snage su već uništile više objekata Oružanih snaga Ukrajine nego Amerikanci u Jugoslaviji 1999. godine. Možda će operacije biti uporedive po vremenskom trajanju, ali više nema sumnje da Zelenski nije Milošević, niti iluzija da će se EU pozabaviti humanitarnom katastrofom u Ukrajini. To će uraditi pobednička Rusija.
autor:Danilo Bogdanovič
Danilo Bogdanovič je novinar iz Sankt Peterburga. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Tanjug/Emil Vas
