Bitka na Kajmakčalanu jedna je od najvećih i najvažnijih koju je srpska vojska ikada vodila. Više od svega ishod bitke uticao je na mora i stanje srpske vojske, koja se pobedom nad Bugarima, našla na pragu povratka u svoju domovinu.
Koliko je to važno za srpski narod znao je i Arčibald Rajs, jedan od najvećih prijatelja koje je Srbija imala i koji je pratio srpsku vojsku na povratku u domovinu.
Mesto sukoba Bugari su zvali Borisov grad – neosvojivo mesto. Tako je i bilo do dolaska srpske vojske…
Osamnaest dugih septembarskih dana 1916. godine srpski vojnici su pokušavali da osvoje Kajmakčalan od Bugara. Osamnaest dana su Bugari, uz velike gubitke i probleme odolevali.
Za Srbe, bitka je bila početak povratka kući. Posle duge i u istoriji nezapamćene golgote preko Albanije koja je Srbiju stajala nebrojano života, Kajmakčalan je postao mesto koje se ne sme izgubiti jer će se tako, simbolično, izgubiti i svaka šansa za povratak u domovinu. Tako je i nastao naš naziv za ovo mesto – Kapije slobode – mesto na kome su srpski vojnici prvi put posle dve godine rasejanja ponovo zakoračili u svoju zemlju.
Posle osamnaest dana krvave borbe, 30. septembra 1916. godine na vrhu Sveti Ilija, na 2.524 metara nadmorske visine, konačno se vijorila srpska zastava.
Bitka na Kajmakčalanu bila je prvi korak ka velikom povratku srpske vojske. Nakon nje, saveznici su dobili dokaz da na Srbiju još uvek mogu da računaju. Neprijatelji su shvatili da Solunski front nije tek sporedno ratište i da će se upravo na njemu odlučivati sudbina Prvog svetskog rata.
Svet je video da se Srbi vraćaju kući!
Arčibald Rajs, švajcarski forenzičar, kriminolog i veliki prijatelj Srba koji je sa vojskom i narodom prešao Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine o Kajmakčalanu je u svojoj knjizi “Šta sam video i proživeo u velikim danima” zapisao i ovo:
“Noga srpskog vojnika stupila je ponovo na zemljište njegove otadžbine.”
Arčibald Rajs je do kraja života ostao sudbinski vezan za Kajmakčalan. Nakon smrti 1929. po sopstvenoj želji njegovo srce odneseno je u urni na Kajmakčalan, gde je sahranjeno zajedno sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta.
Na urni je pisalo: “Ovde u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana Zlatno srce spava, Prijatelj Srba iz najtežih dana, Junak Pravde, Istine i Prava, Švajcarca Rajsa, kom` nek je slava.“
Nažalost, ta urna je polomljena prilikom jednog naleta Bugara u Drugom svetskom ratu i danas se smatra izgubljenim.
opanak.net
Ništa čudno,kada se zna da je Srbija okupirana od 1945,nama neprijateljskim paravojnim formacijama,čiji je zadatak 1928 u Drezdenu bio da se svim mogućim metodama,Srbija uništi kao HEGEMONISTIČKA TVOREVINA,TAMNICA BRATSKIH NARODA.A,znajući da su danas na vlasti deca i unuci onih koji su tu odluku prihvatili na sebe da izvršavaju,onda je sve jasno.Kako su ih nekada komunisti zvali,TI SOLUNAŠI.Istina se mora širiti,a ovi je ciljano izbegavaju.
Dobar članak. Bilo bi dobro kada bi autor ovog članka u skoroj budućnosti obišao vrh Kajmakčalana i uverio se u „našu“ brigu o ovom spomeniku. Da nam saopšti zašto su nam danas „deci ovog veka“ bitnije neke druge stvari potrošačkog društva, od mnogih spomenika kulture na području takozvane BJRM. Da saznamo da li nas je „zahvatila zapadnjačka reka“ i da li nam se „duše opasnosti plaše“…
Istinu uvek treba gledati u oči ma kako ona porazna bila. A kada je u pitanju briga o kulturno-istorijskim spomenicima sprskog naroda na području takozvane BJRM trebali bi svi da se u Srbiji stidimo. Zašto su nam preče parade pijanstva i kiča od materijalnih tragova sećanja na pretke i njihovu žrtvu koji su nam darovali državu i slobudu?