Javnosti Srbije je krajem februara podnet dokument pod nazivom Nova spoljnopolitička inicijativa. Podnosioci dokumenta su Evropski pokret u Srbiji i Centar za spoljnu politiku, podržani sa 18 NVO, a pazlog donošenja navedene Inicijative, po njihovom objašnjenju, jeste ozbiljna podeljenost našeg društva i nedostatak bazičnog konsenzusa oko spoljnopolitičkih odluka Srbije.
Ciljevi koji se žele postići Inicijativom, po objašnjenju njenih podnosilaca, su: ukazivanje na ključne stvari koje treba da realizuje Srbija kako bi se poboljšala njena spoljna politika; prihvatanje stavova kojima bi se Srbija bolje pozicionirala na Balkanu i Evropi i pokazala da veruje u evropske vrednosti; i konkretni predlozi za osnove buduće spoljnopolitičke strategije Srbije.
Osnovu navedenog dokumenta čine četiri eksplicitna stava: normalizacija odnosa Beograda i Prištine, intenziviranje evrointegracija Srbije, razvoj regionalne saradnje i intenziviranje saradnje sa NATO savezom.
Od navedenih stavova posebnu pažnju, po našem mišljenju, svakako zaslužuje četvrti: ,,intenziviranje pune saradnje i partnerstva Srbije i NATO“, u kome podnosioci Inicijative navode da saradnja Srbije sa NATO savezom stalno napreduje, da ta saradnja predstavlja vitalni interes građana Srbije, da ni jedna zapadnobalkanska zemlja nije mogla da ostvari svoje strateške interese bez pune saradnje i partnerstva sa NATO savezom i da je zbog svega toga potrebno odmah prekinuti anti-NATO medijske kampanje.
Poštujući slobodu kritičkog mišljenja, podnosiocima Inicijative postavljamo nekoliko vrlo bitnih pitanja:
– Da li navedeni stavovi znače da ne treba više ispitivati ulogu NATO saveza na prostorima bivše SFRJ i sve prepustiti zaboravu?
– Znači li to i da naši građani treba da zaćute i više ne spominju teške zločine koje im je učinio NATO tokom agresije 1999. godine?
– Da li se pod time podrazumeva i prestanak daljeg rada državne Komisije za ispitivanje posledica NATO bombardovanja koja je formirana 25. maja 2018. godine?
– Ko to u našoj zemlji vodi anti-NATO medijsku kampanju, kada po podacima Evropskog pokreta u Srbiji pozitivan stav prema NATO savezu danas ima manje od 7 odsto građana naše zemlje?
– Da li je Inicijativa podneta namerno u periodu kada se naša zemlja priprema za obeležavanje jubilarne dvadesetogodišnjice otpora NATO agresiji?
Uz navedena pitanja, podnosioce Inicijative podsećamo i na nekoliko bitnih činjenica, u vezi sa ovom temom:
– Od osnivanja NATO saveza do danas zemlje članice saveza izvele su 317 ratnih operacija širom sveta, radi „uspostavljanja mira i izgradnje demokratije“ i to isključivo u regionima koji su od strateški interesa NATO zemalja. U regionima u kojima NATO zemlje imaju strateške ciljeve skoro nikad nema mira;
– Sve ratne operacije koje je NATO savez izveo bez odobrenja SB UN predstavljaju ratni zločin (zločin agresije), za koji je predviđena odgovornost pred Međunarodnim krivičnim sudom, koja ne zastareva,
– Tokom 78 dana agresije NATO saveza na našu zemlju 1999. godine poginulo je 2.482 i povređeno više od 6.000 ljudi, uništeno i teško oštećeno oko 25.000 objekata nevojne namene, naneti materijalni gubici od oko sto milijardi dolara. U toku agresije NATO savez je upotrebio veći broj ubojnih sredstava, čija je upotreba izričito zabranjena mnogim međunarodnim dokumetima. Između ostalih sredstava, upotrebio je i oko 15 tona avio bombi sa osiromašenim uranijumom, čije će se posledice na ovim prostorima osećati vekovima;
– Svi sporazumi o saradnji naše zemlje i NATO saveza, koji su stupili na snagu u periodu od 18. jula 2005. do 2. februara 2016. godine, su u suprotnosti sa odredbama Ustava Srbije, usvajani su bez prethodne javne rasprave i u potpunom odsustvu javnosti. Posebno je interesantan IPAP sporazum iz 2015, jer ,,reguliše“ mnoge sfere javnog života u našoj zemlji, koje nemaju nikakve veze sa vojnom tematikom i koje se, inače, uređuju zakonima, a ne sporazumima.
NETAČNE KONSTATACIJE
Kao razloge zbog kojih Srbija treba da uđe u NATO, pokretači ove inicijative nude sledeće konstatacije (naravno, bez potrebnih objašnjenja): „Sve zemlje u okruženju Srbije su u NATO savezu, osim Srbije – to je opasnost po nju“
NETAČNO! To bi mogla biti opasnost samo ukoliko Srbija planira da ratuje protiv neke od tih zemalja. Ali, pošto se NATO savez predstavlja kao ,,miroljubivi savez za zaštitu mira i demokratije, koji nikoga ne ugrožava i ne preti“, onda Srbiji takvo okruženje ne predstavlja opasnost, već čak i pozitivnu okolnost.
„Srbija treba da uđe u NATO savez da ne bi opet ratovala“
NETAČNO! U NATO savez ni jedna država ne ulazi da ne bi više ratovala, već suprotno – da bi ratovala za NATO. Preciznije rečeno, za interese velikih zapadnih korporacija i multinacionalnih kompanija. Strateški ciljevi vojski zemalja NATO (osim nekoliko vodećih zemalja u NATO savezu) su pripreme za učešće u međunarodnim operacijama, dok u svojim zemljama imaju sve više protokolarne uloge.
„NATO savez je garant mira i bezbednosti u svetu“
NETAČNO! Istorijske činjenice i događaji navode na zaključak: teško zemlji koju NATO brani. Primera je bezbroj, počevši od Koreje (1951) i Vijetnama (1964), preko Avganistana (1979) i Iraka (1991), pa do Libije (2011) i danas Sirije i Venecuele. NATO savez je pokazao i dokazao da je on najveća opasnost za mir i bezbednost u svetu. Interesantno je da u obnovi infrastrukture ratom razorenih zemalja dominantan uticaj imaju upravo vodeće zemlje NATO saveza.
NATO standardi su najbolji na svetu
NETAČNO! Izuzetno skupa oprema i materijalno-tehnička sredstva kojima raspolažu vojske NATO saveza, nisu obezbedili da NATO savez uspešno završi ni jedan rat koji je započeo. Zahtevi vodećih zemalja NATO saveza za uvođenjem tako skupe vojne opreme u naoružanje armija ostalih zemalja NATO saveza dovodi do sve većih vojnih budžeta u tim zemljama, što je sa druge strane i dobar mamac za razne oblike korupcije i kriminala u odbrambenom sektoru. Ipak, suština je preuzimanje svih poluga upravljanja odbrambenim sektorima od strane vodećih zemalja NATO saveza.
„NATO savez pomaže ekonomskom razvoju zemalja“
NETAČNO! Osnovni cilj NATO saveza je obezbeđivanje monopolskog položaja za pažljivo odabrane i unapred određene korporacije zapadnog vojno-industrijskog kompleksa na tržištima pod NATO zaštitom. Sa druge strane, cilj mu je i da za vodeće zemlje NATO saveza obezbedi sigurne izvore energije i potrebne sirovine, u dužim vremenskim periodima i po najpovoljnijim cenama. Očigledan primer ostvarivanja takvih ciljeva je podela ,,nadležnosti“ između vodećih NATO zemalja na prostoru Kosova i Metohije, nakon agresije 1999. godine: oblast energetike preuzele su SAD, oblast infrastrukture preuzele su SAD i Francuska, oblast telekomunikacija preuzela je Nemačka, a oblast finansija preuzela je V. Britanija.
„NATO savez čuva Srbe na Kosovu i Metohiji“ .
NETAČNO! Po Rezoluciji 1244 i Kumanovskom sporazumu za to su nadležne snage KFOR, a ne NATO savez. A kako ih čuva najbolje govore podaci o 250.000 proteranih Srba, oko 2.700 uništenih i oštećenih objekata čiji su vlasnici Srbi, SPC i država Srbija kao i neotkriveni počinioci za više od 650 izvršenih napada na Srbe i njihovu imovinu. Vodeće zemlje NATO saveza stvorile su uslove za proglašenje nezavisnosti tzv. države Kosova, koju je odmah priznalo 25 članica NATO saveza, one su obučavale, opremale i organizovale vojsku tzv. države Kosova, one rade sve u cilju što skorijeg ulaska tzv. države Kosovo u NATO savez. Uostalom, o tome svedoči i odluka predsednika tzv. države Kosova Hašima Tačija o proglašenju 2019. za ,,godinu NATO na Kosovu“.
„Otpor građana Srbije prema NATO savezu je stvar emocija i on će postepeno nestajati“.
NETAČNO! Odnos građana naše zemlje prema NATO savezu nikako nije stvar emocija, već stvar istorijskog iskustva i moralnih principa naših građana – stvar njihovog razuma, a to ne nestaje tako brzo, pa ni kod našeg naroda koji je inače tradicionalno sklon praštanju i zaboravu. Teške zločine koje je 13 zemalja NATO saveza izvršilo nad našom zemljom – Bog će možda oprostiti, ali naš narod ih neće nikad ni oprostiti ni zaboraviti, jer je te 1999. godine NATO radio sve sa jasnim planom i namerom da ga uništi.
UMESTO ZAKLJUČKA
Odnosi naše zemlje i NATO saveza su u mnogo čemu specifični i rezultat su istorijskih okolnosti, događaja iz nedavne prošlosti i mnogobrojnih otvorenih pitanja, a karakterišu se veoma niskim ugledom NATO u našem javnom mnjenju. Sve češće poruke, koje našim građanima upućuju oni koji su isti sa podnosiocima ove Inicijative, o blagodetima što čekaju našu zemlju ,,čim raskrsti sa prošlošću“ i ,,kada se čvrsto opredeli za evroatlanske integracije“, ne daju očekivane promene našeg javnog mnjenja. Naprotiv! Da nije takvog stava naših građana možda bi se i moglo desiti da neko iz srpske vlasti odustane od proklamovane vojne neutralnosti i proglasi nameru da se učlanimo u NATO savez.
Na sreću, naši građani ne misle kao predlagači ove Inicijative! Zato se sve više protura teza da „narod nije kompetentan da donosi kompleksne političke ocene o strateškim pitanjima“ i da je u tom smislu potpuno nepotreban narodni referendum o eventualnom pristupanju NATO savezu. Takva teza, koju na vrlo suptilan način promovišu i podnosioci ove Inicijative, predstavlja loš pokušaj poništavanja svih demokratskih tekovina moderne srpske istorije, demagoški potez koji je suprotan svim istorijskim vrednostima i stremljenjima srpskog društva i drastičan primer odsustva političke kulture i nacionalne svesti, te je kao takva dugoročno osuđena na propast!
*autor teksta je predsednik Upravnog odbora udruženja građana „Narodna sloga“
Miodrag Vukmirović
Izvor: ceopom-istina.rs
Srbija želi u EU.
Ankete kažu da 70% građana podržava ulazak Srbije u ovu organzaciju.
U političkom životu Srbije u poslednjih 20 godina nema ni jedne relevantne političke stranke koja se protivi ulasku Srbije u EU. U trenutnom sazivu Skupštine Srbije od 250 poslanika samo jedna stranka je protiv članstava Srbije u EU – Srpska radikalna stranka, koja ima 22 poslanika.
Ulazak Srbije u EU je moguć tek nakon ulaska Srbije u NATO.
Srbija nikada neće imati poziciju Austrije, Švedske ili Finske da može da uđe u EU a da ne mora pre toga da bude član NATO saveza.
Stari Latini su govorili: „Guod licet Iovi non licet bovi“!
Na građanima Srbije je da biraju između razuma i emocija, dvostruka igra aktuelne vlasti sa NATO savezom ne može još dugo da traje.
Šta je istina:
Srpska armija učestvovala je u poslednjih 20 godina u 149 vežbi zajedno sa zemljama Alijanse, a sa ODKB (Rusija) svega 12. Poslednjih godina donacija Alijanse srpskoj armiji iznosi preko 40 miliona eura.
Srbija je preduzela niz značajnih koraka prema NATO, potpisavši više sporazuma.
Formula „maksimalna saradnja, ali bez članstva“, koju srpsko rukovodstvo trenutno propagira, na kraju mora da dođe do logičnog kraja – punopravnog članstva Srbije u NATO. Nakon rešenja konačnog statusa KiM ulazak Srbije u NATO će biti neminovan. Sve druge opcije vode Srbiju u dalje sukobe sa susednim državama i nestajanje kao države.
U konačnici razum uvek pobedi.
O Rusima uvek sve najbolje!
ЗЛОЧИНИ СЕ НЕ ОПРАШТАЈУ!
Бомбардовање у злочиначком подухвату „Милосрдни Анђео“ 1999. godine nije било наша грешка, већ наших (не)пријатеља. Србија не сме нити да опрости, нити да заборави убијање грађана и рушење из ваздуха све у Србији. ΛV је много тога опростио и заборавио? Његови врли саветници су злочинци над нама Блер, Клинтон, Шредер, Гусенбауер. Зло да буде веће он је отишао на скуте злочинцу Клинтон и дао његовој фондацији три милиона долара за кампању Хилари за председника САД. Како она изгуби изборе, наше, а ΛV-ове, тј. наше паре одоше у бунар, а Трампа никако да довуче у Србију и да га угости. Добро је што се на једном престоју поздравио чак четири пута, а Дачић узео аутограм, као гледаоци тениса од Ђоковића. Уместо да ΛV захтева надокнаду штете од 100 милијарде долара, он кове пријатељства, а не зна с ким? Са алама и злочинцима. Да ли он зна стару изреку народа::“с ким си таки си „. На 20 година од бомбардовања треба да покрене акцију надокнаду нанете штете над његовој земљи. Хоће, а да ли може?