Iako su se mnogi u poslednje vreme ismevali viljuškama u našoj istoriji, ispada da je lik Viljuška iz filma ”Lepa sela, lepo gore” bio potpuno u pravu. Arheologija pokazuje da su reči ovog lika iz filma potpuno istinite.
”Dok su Švaba, i Englez, i Amerikanac bre, 600 godina jeli svinju s rukama, mi smo imali ovo. Pa lepo viljuškom boc. Na srpskom dvoru, mi s viljuškom boc, a Švaba s rukama…”
Ovo što vidite na slici je pribor za jelo iz 13. veka, pronađen na arheološkim nalazištima sa područja Sopoćana i Starog Rasa.
U pitanju je tanjir od majolike, dvozuba viljuška i nož, koji se čuvaju se u muzeju “Ras” u Novom Pazaru.
Ovo je samo blagi podsetnik za one koji se u popularnoj kulturi sprdaju sa tim da su Srbi na svojim dvorovima jeli viljuškama, dok su ostali na evropskim dvorovima jeli rukama.
A šta se jelo u srednjovekovonoj Srbiji? Jela su bila raznovrsna i trpeze bogate i to u svim slojevima društva. Postilo se dosta, jer su i vlastela i gospoda srpski vitezovi, sa celim narodom veoma poštovali post sredom i petkom, kao i sva četiri velika posta (Vaskršnji, Božićni, Apostolski i Gospojinski).
Bez hleba nije mogao da se zamisli ni jedan obrok, bilo posni, bilo mrsni. Pravio se na jednostavan način: voda, kvasac, grubo mlevena pšenica uz malo pleve. Koliko je hleb bio važan i koliko se svakodnevno pravio, može da se vidi na posthumnim ostacima osoba, najčešće žena, zaduženih za njegovu pripremu. Naime, mlevenje žitarica na takozvanom ručnom žrvnju koje je imalo gotovo svako srednjovekovno domaćinstvo uticalo je na stvaranje deformacija na šakama i zglobovima starijih gospođa. Još su stari Rimljani za civilizovane ljude priznavali samo one koji jedu hleb. Na ljude koji su mahom jeli meso bez hleba stavljali su etiketu: divljaci tj. varvari. Takav pogled se očigledno primio i u Srbiji. I hleb i pečenje, bila je najslađa gozba na srpskim trpezama. Na svim srpskim srednjevekovnim nalazištima naćićete crepulje tj. plitke glinene sudove kružnog oblika u kojima se na ognjištu pekla pogača, a prikazane su i na freskama u srpskim srednjovekovnim manastirima, a tu vidimo da se na njima pekla i riba, piletina i raznorazna perad.
Svečarske trpeze kod običnih seljaka u Nemanjićkoj Srbiji bile su bogate. Za Slave i praznike se uglavnom jela sveža domaća riba, ako pada post, ili uz mrs, pečena prasetina, jagnjetina, piletina i uz puno hleba, sira, pita, vina i piva (olovine, kako se tada nazivalo). Uz to dolazili su uz prilog rotkvice, luk i drugo zeleno povrće, u zavisnosti od godišnjeg doba. A za dezert su se jeli, verovali ili ne, uz med, suve šljive i ostalo suvo i sveže voće i dezerti spremljeni od njih, kolači od marcipana ili sira, a dame najviše su volele karamel-kremove. Od alkoholnih pića, pilo se još i vino. Zanimljivo je da u srednjem veku nije bilo rakije. Ona najverovatnije dolazi sa ljudima koji su pratili Turke, pošto Turci kao muslimani su imali zabranu da piju alkohol.
Na svakodnevnom jelovniku bile su raznorazne žitne kaše, čorbe od povrća, nešto malo voća i jelo se obilno najčešće dva puta dnevno. Divljač se takođe dosta jela, a naročito zečetina i srnetina. Za monahe je oduvek važilo pravilo: malo i posno, sa što manje začina.
U vreme velikih žetvi i letnjih radova jele su se guste čorbe od povrća i mesa ili pite. Specijaliteti od testa nisu bili nalik današnjim gibanicama i burecima. Naime, oklagija i razvučene tanke kore stigle su na naše trpeze tek s Turcima. Stare pite bile su nalik francuskom tartu, bilo da je nadev stavljan preko patišpanja ili između dva sloja testa.
Kraljevske i vlastelinske trpeze su bile nešto posebno. Podrazumevale su pogače od najmanje dve vrste žitarica, jagnjetinu sa ljutim zeljem u mleku, smuđ pržen u svinjskoj masti, složenac od rečne ribe i vina, šumske gljive s belim lukom, srnetina u sosu od luka, badema i suvih šljiva, a na kraju, kao poslastice, kolač od sezonskog voća i oraha, marcipan, bombone od suvog voća i rogača, kruška u sosu od šumskog voća, karamel-koh i kolač od slatkog mladog sira.
Na freskama i na arheološkim nalazištima primećuju se čak i hobotnice, morske ribe i lignje i čovek ne može a da se ne zapita kako su donošeni u Novo Brdo, Prizren, Skoplje, Smederevo, Kruševac, Prilep ili Maglič.
Noževe s ukrašenim drškama, pozlaćene ili posrebrene viljuške s dva ili tri zupca obezbeđivao je vlastelin-domaćin, a gosti su mahom sami donosili kašike za koje su postojale posebne ukrasne torbice. Na zadnjoj strani tih torbica postojale su i kanije za mali nož kojim su seckali voće i kolače.
Carski izaslanik romejskog cara Andronika II Paleologa, Teodor Metohit, koji je predvodio delegaciju na pregovorima sa srpskim kraljem Milutinom oko njegove ženidbe s princezom Simonidom, ostavio je zapis o neverovatnoj gozbi priređenoj u njihovu čast na srpskom dvoru u Nerodimlju na Kosovu. Pošto su došli usred zime, polovinom februara, divljenje se prvenstveno odnosilo na raznovrsnost sveže hrane koju je u to doba godine bilo gotovo nemoguće nabaviti.
Srpski sir je bio posebna priča jer je bio naročito na ceni. Uz med i sušeno meso, bio je glavna prehrambena roba za izvoz. Vlaški ili merovlaški sir, kako je nazivan, pravljen je od ovčijeg i kozjeg mleka. Krave, pa sledstveno i sirevi od tog mleka, počeli su da se masovnije uzgajaju, odnosno proizvode tek od 18. veka. Koliko je ovčje-kozji, vlaški sir bio važan za srednjovekovnu Srbiju svedoči sačuvana prepiska Dubrovčana sa despotom Stefanom Lazarevićem koja kazuje da Dubrovčani ne žele više da primaju platu u siru, kao što se to činilo u vreme “stare gospode”, odnosno despotovih prethodnika na srpskom prestolu.
Vojska je u ratnim pohodima jela kalorijama pun hleb (panforte), sličan današnjoj integralnoj bonžiti, samo mnogo veći i gušći. Ovaj kolač su u Srbiju najverovatnije doneli krstaši, kad su put Svete zemlje prvi put prošli preko srpskih zemalja u 11. veku i odseli u srpskoj prestonici Skadru i okolini. Spravljao se od tucanog badema, lešnika i oraha uz dodatak cimeta, bibera, oraščića, karanfilića, šećera i meda. Imao je rok trajanja od oko pola godine, a da bi mogao da se jede, obično se namakao u vino. Kada su se nedeljama naganjali s neprijateljima po svakakvom terenu i vremenskim prilikama, za gladnu gospodu srpske vitezove, panforte je bio savršena hrana.
