Atentat na čoveka koji se nije plašio

Atentat na Olivera Ivanovića ponovo nas je podsetio na kom i kakvom mestu živimo. Ova tema sledećih nedelja biće neiscrpni fokus medija u vremenu koje je pred nama i tragičnost  celog događaja prodavaće štampane medije. Ubijen je čovek, onako kako je ubijen, na mestu na kom je ubijen. Suština njegovog ubistva nije samo u zverskom činu.

Ona se provlači kroz poslednji Ivanovićev intervju za časopis „Vreme“ iz septembra 2017 godine. Provlači se i kroz konferenciju za štampu, precednika Srbije nakon ubistva i teatralnog napuštanja pregovora u Briselu.

Čin atentanta predstavlja nivo ljudskog zverstva među nama. O tome je Ivanović pričao u intervjuu. Konferencija za štampu Aleksandra Vučića predstavlja teatralni prikaz zašto se to desilo, sam uzrok atentata: Pucnji koji su oborili Olivera Ivanovića na stepeništu u Kosovskoj Mitrovici zapravo su pucnji na Aleksandra Vučića, ta duga devetka uperena  je u Vučića i svi koji drugačije misle su izdajice, strani plaćenici i saučesnici atentatora.

Oliver Ivanović nije bio uplašen čovek i nije kao takav umro, ipak je zaslužio svojim smrću konstataciju da su ubice makar ciljale njega a ne nekog ko je u tom trentku u Briselu.

Nema mesta za velike insinuacije, teorije o obaveštajnim službama i naručiocima ovog ubistva.

Kako je sam Ivanović rekao na „dva i po kvadratna kilometra u Kosovskoj Mitrovici voze se džipovi bez tablica, droga se diluje na svakom  ćošku, a Srbi iz Mitrovice beže zbog Srba, kriminalaca, a ne zbog Albanaca“.

KO JE KOSOVSKU MITROVICU UČINIO TAKVOM?

Oliver Ivanović je predhodne tri godine proveo u zatvoru u Prištini i Mitrovici, nije bio deo sistema, nije pregovarao, zagovarao, kupovao glasove i zastrašivao po Kosovu. Nije to radio ni u  Beogradu. Konstatovao je u intervjuu „odustvo sistema“ koje je i pre bilo prisutno ali ne u ovoj meri.

Kosovska Mitrovica bila je mesto Olivera Ivanovića, onakava kakva je bila kad je uhapšen. Postala je mesto Aleksandra Vučića, onakava, kakva je bila kad je Ivanović iz zatvora oslobođen.

Tri i po godine koje su prošle napravile su veliki ožiljak na licu ovog grada ali ne samo ovog.

U  tom periodu srušen je pravni poredak države rušenjem u Sava Mali u Beogradu, ukidani su mediji, jedan helikopter je sa kompletnom  posadom žrtvovan za „herojski medijski čin“ a onda je posada proglašena pijanom. Sin Želja Mitrovića dobio je novi džip jer mu je stari maler. U Nišu (do kog Albanci nikad neće stići) svako malo gore automobili, policajaca, dilera droge, političkih  funkcionera…

Zar nije nešto pogrešno u ovom nabrajanju „ policajca, dilera  droge, političkih funkcionera..“? Ko je svojim delovanjem, svojom kadrovskom politikom doveo do sinergije ova tri odvojena sistema? Policija, kriminal, politika? Koji delovi sistema treba da zaštite državu i njene građane, obične građane ne samo političke funkcionere, od ovakvih zverskih činova.

Možda je to BIA, ustanova koja je klekla pred keramičarem Gašićem. Omalovažavati ovog čoveka pre svega nije pošteno, on je svoje sposobnosti dokazao i zato je neumesno posmatrati ga kao bezubog otpadnika od integriteta sa sendvičem  20 eura za glas.

Gašić to nikad nije bio. Unutar SNS-a on je radio na „kapilarnim glasovima“, na uspostavljanju, održavanju i kontroli koruptivnih procesa u politici. U osiromašenoj Srbiji korupcija je efikasan način da se na vlast dođe i Gašić je ovim sistemo direktno uticao na dolazak Vučića u poziciju da na njega pucaju u Kosovskoj Mitrovici dok je on u Briselu.

Gašić sad vodi BIA sistem koji je najveća bezbednosna institucija u Srbiji. Ovaj sistem nije ni malo komplikovaniji od sabiranja glasova cele porodice čija je ćerka zaposlena na ugovor u mesnoj zajednici, npr. u Maloj Moštanici.

U Srbiji ima bezbroz mesnih zajednica, bezbroj Malih Moštanica i bezbroj aktivista zaposlenih  na ugovor.

Jedino što Srbija nije Kosovo, tako da na tom terenu BIA ne može da kontroliše svaku porodicu ponaosob. Tu su već improvizacije kao i propusti mogući.

KAKVA JE PRIRODA TAKVIH PROPUSTA?

Skoro godinu dana pre ubistva Olivera Ivanovića, 24. januara 2017 godine, u Audiju u vlasništvu vlade Srbije koji je dodeljen ministarstvu za rad sa Aleksandrom Vulinom na čelu, uhapšen je Marko Jablanović zvani „ Divljak“.

Uhapšen je u službenom autu vlade, zbog preprodaje droge, sa sve drogom i vozačem svog brata Aleksnadra Jablanovića, državnog sekretara kog je imenovala vlada Srbije.

Ista ona vlada u kojoj je Aleksandar Vučić bio premijer i isti onaj Aleksandar Vulin, ministar kom je tetka poslala 200.000 eura za stan iz Kanade. Ispostavilo se kasnije da tetka postoji i da nije iz Kanade nego je iz Marbelje, slikoviti španski gradić gde je uhapšen Luka Bojović!

Aleksandar Jablanović je iz Leposavića, sa Kosova, njegov brat je bio u prolazu kod Kraljeva gde je uhapšen. Krenuo je za Beograd da se nađe sa svojim bratom, visokim funkcionerom vlade Srbije koji je u Leposaviću zaboravio torbu sa dokumentima. Poslao je vozača po njega!

Gde je tu sistem Aleksandra Vučića?

Visoki funkcioner vlade Srbije zaboravlja torbu u kojoj su važna dokumenta, šalje vozača 530 km po torbu, torbu mu donosi brat koji je diler droge?

Da li je to isti onaj sistem na čije se odsustvo u intervju žalio Oliver Ivanović? Da prvi put napišem precizno – pokojni Oliver Ivanović!

Preispitivati dalje sistem Aleksandra Vučića je besmisleno: Aleksandar Jablanović neposredno posle ovog skandaloznog hapšenja napušta funkciju. Vratio se na Kosovo i predsednik je PKS (Partija Kosovskih Srba). U međuvremenu je i sam prenoćio u zatvoru jer je repetirao pištolj na aktiviste Srpske Liste dok su lepili plakate. Dve godine ranije bio je predsednik Srpske Liste ali je sa položaja smenjen jer se, kako je pisalo u saopštenju „svojim delovanjem moralno i profesionalno diskvalifikovao, pa je njegovo angažovanje postalo pogubno po interese naroda“.

Nakon smene on postaje državni sekretar u vladi čiji je mandatar Aleksandar Vučić.

Koliko još krugova pakla ima u sistemu koji je kreirao  Vučić?

Njegov imenjak Aleksandar Jablanović važi za bliskog saradnika Ramuša Haradinaja (Srpska Lista ga je smenila  zbog pronevere 200.000 eura koje je Haradinaj dao listi, a Jablanović ih zadržao) i Hašima Tačija. Osnovao je stranku koja treba da pruži Tačiju političku podršku od strane Kosovskih Srba za formiranje vojske. Aleksandar Vučić pružio je podršku vladi Ramuša Haradinaja, koristeći kanale komunikacije Aleksandra Jablanovića.

PUCNJI U LEĐA

Šest ustrelnih rana (od čega četiri prostrelne) u predelu grudnog koša primio je Oliver Ivanović i pao mrtav na stepenište.

Aleksandar Vučić nije nosio žrtvu do bolnice, nije se uflekao krvlju koja je prolivena.  U Leposaviću, rodnom mesto Aleksandra Jablanovića, državnog sekretara Vučićeve vlade, dana 29. marta 2017 godine održan je miting SNSa u toku predsedničke kampanje Aleksandra Vučića.

Na mitingu je poručeno narodu „ Pored Aleksandra Vučića možete mirno da spavate, jer on neće dozvoliti da niko digne ni pesnicu, a kamol nešto drugo na Srpski narod na Kosovu i Metohiji“.

Mitingu je prisustvovao Bratislav Gašić, šef kapiralnih glasova SNSa, Nikola Selaković nekadašnji ministar pravde i Marko Đurić, kao i njegov mobilni telefon.

Kako je Selaković na tom predizbornom skupu rekao „ Kada se zatvore biračka mesta Vučić će pitati kako se glasalo na KiM“, ali na ovom skupu ipak je najjasniji poziv za glasanje uputio Gašić: „Povedimo naše prijatelje, kumove, komšije, braću, sestre – da ih zamolimo da izađu i glasaju broj 6“.

Na Olivera Ivanovića ispaljeno je šest  metaka, pet je napravilo smrtonosne rane.

Na 70 metara od zločina nalazila se patrola policije, Olivera je na stepeništu već mrtvog zatekla komšinica, policija je čula tek njen vrisak. Hitna pomoć je došla za jedan minut ali je za Olivera Ivanovića već bilo kasno.

U državi gde ljudski integritet  i dostojanstvo vredi 20 eura po glasu, gde jedan čovek preko mobilnog telefona prisustvuje mitinzima i pruža podršku, malo je verovatno da ćemo saznati imena, ili lica onih koji su ubili Olivera Ivanovića. Ako to i saznamo, pitanje je da li su ta imena bitna, da li ona nešto znače danas i da li će njihova osuda bilo šta promeniti. Kako posle svega očekivati pravdu? Kako pozvati policiju  i očekivati bezbednost i kako poređati decu u red pored puta i mahati vozilu vlade Srbije?

Život Olivera Ivanovića nosio je odgovore.

Njegova smrt donela je pitanja!

Adam Pakai

kolumnista.com