Autentično tumačenje zbunjivanja

0
1793

Dok na nekoj izložbi gledamo nečiju sliku ili fotografiju, često čujemo da neko do nas pita – šta je autor ovim hteo da kaže? Iako slika, kažu, govori više od hiljadu reči, nekima je potrebno tumačenje.

KOMUNIZAM-DOLAZI-DSC_9671A
Dragan M. Babović, ČEMU ŽURBA, Beograd, 2014.

Kada je reč o zakonima, važi pravilo da se niko ne može pravdati da nije znao zakon, pa čak iako ga uopšte ne razume.

Ovih dana podigla se prašina oko predloga za autentično tumačenje odredbe zakona o autorskim pravima koja se tiče fotografije. Predlagač smatra da zakon nije dovoljno razumljiv i zahteva da ga skupština, koja ga je donela, protumači onako kako tom konkretnom predlagaču odgovara.

Tu ništa ne bi bilo čudno. Vidimo da predlagač ne krije da ne razume zakon, isto kao što gledalac ne razume nečiju fotografiju, pa mu je treba protumačiti.

U celu priču umešala se javnost, novinari, fotografi, političari i govori se o svemu osim o suštini stvari, pa se nastali problem ne rasvetljava i rešava nego dodatno zamagljuje i usložnjava.

U stvarnosti, zakon je toliko razumljiv svakome, da mu nikakvo tumačenje nije potrebno. Ali to nije prepreka da se tumači namera koja se krije iza predloga za tzv. autentično tumačenje.

Zakon veoma jasno definiše autorsko delo na sledeći način:

“Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.”

Zanimljivo je da nijedan medij koji piše o ovom problemu ne objavljuje izvorni sadržaj tog člana zakona.

Kome je, zato, potrebno da neku fotografiju proglašava rutinskom, da poredi Leonarda Da Vinčija i nekog ko je napravio svoj autolik pomoću mobilnog telefona? Potrebno je onome ko želi da koristi tuđu imovinu besplatno, a da za to ne odgovara. Kao što vidimo, tumačenje govori o umetničkoj vrednosti dela, a sam zakon nedvosmisleno odmah isključuje tu kategoriju kao bitan element autorskog dela.

Da Vas podsetimo:  Zanemeli od strahovlade

Autorsko pravo nije ništa drugo do pravo svojine, s time što se ne radi o svojini na stvarima već na duhovnim tvorevinama. Osnovna zamisao zakonodavaca i kod nas i u svetu je odvajanja dve svojine, one koja se tiče materijalnih i one koja se odnosi na nematerijalna, tj. intelektualna i duhovna dobra. Onaj ko ima kuću zove se vlasnik, a onaj ko ima snimljenu fotografiju, napisanu priču, komponovanu kompoziciju, zove se autor. U oba slučaja radi se o svojinskom zakonu. Svojina, međutim, nije samo faktička vlast čoveka na određenoj stvari i autorskom delu, već njegova vlast prema svim ljudima u odnosu na tu stvar i autorsko delo. Autorsko pravo, kao svojinsko, ne dotiče se faktičke vlasti koju tvorac ili autor ima prema svom delu, npr. jednoj fotografiji, već ekskluzivnom pravu koje u pogledu te stvari on ima prema svim drugim licima (erga omnes), pa je autorsko pravo apsolutno pravo jednako onome koje vlasnik ima u pogledu svoje nekretnine spram svih ostalih ljudi. Zato je potpuno besmislena težnja i pokušaj da se autentičnim tumačenjem zakona vlasnik liši onoga što mu po prirodi stvari pripada. Ne podseća li to na vreme nacionalizacije, kada su ljudima oduzimali kuće na dobrim lokacijama i davali ih osvajačima?

Autentično tumačenje, koje je jedna poslanica tražila a podržao Odbor za ustavna i zakonodavna pitanja, toliko je besmisleno, neustavno i nezakonito, kao što bi bilo tumačenje da se vlasnici fiće proglase nevlasnicima jer nemaju npr. jedan mercedes ili bentli.

Čude, međutim, izjave čelnika nekih glasila da su srećni što se neko napokon setio da da ovo tumačenje, umesto da se bore za svoje fotoreportere. Ako tvrde da nečija fotografija nije vredna zašto je objavljuju? Zašto sami ne odu, čučnu, i svojim mobilnim telefonima snime rupe u asfaltu ili kobasice u kasapnici? Shodno tome, kupio sam njihove novine i video da više od polovine, ako ne i devedeset odsto objavljenih fotografija uopšte nisu potpisane. “Politika” po pravilu gotovo sve objavljene fotografije uredno potpisuje, ali u svom tekstu posvećenom ovom problemu negativno boji vlasnika fotografije da za njeno objavljivanje traži cenu koja njemu odgovara. Šta bi bilo kada bi kupac novina, smatrajući da je cena previsoka, platio prodavcu onoliko koliko njemu odgovara, ili ih poneo sa sobom kao da su bezvredne i samim tim besplatne?

Da Vas podsetimo:  Izmene Krivičnog zakonika predviđaju bolju zaštitu novinara, slobode govora i izražavanja

Zbog svega ovoga, mislim da se prašina nepotrebno digla i da nikakvo tumačenje ne može ukinuti prava koja autor stiče kao tvorac svog dela ma koje vrednosti bilo.

Međutim, ne kaže narod bez razloga da svako zlo ima svoje dobro i da ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag. Oni koji podržavaju ovakvo nakaradno tumačenje, treba dobro da se zamisle pred sobom i svojom savešću. Zato je ova zbrka dobra kao nauk fotografima da više rade na sebi, da svaku svoju fotografiju uredno potpisuju, da joj daju određeni naziv, mesto i datum nastanka i da je nikada ne objavljuju bez tih podataka.

Dragan M. Babović

test.fotoss.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime