Autizam-oni ili mi

0
501
Foto: printscreen

Iz veka u vek se žuri u novi vek. Svaki novi vek doneo je novo dobro ili novo zlo. Sa dobrom se olako postupalo. Zlo se više negovalo. U novim otkrićima se videlo I lice I naličje. Lice bi ostalo u povoju a naličje bi kvasalo.

Iz kog razloga u 21. veku kvasa autizam kod dece?

Da li se moze verovati u istinu da je to još uvek za nauku nepoznanica?

Da li s namerom nauka okrivljuje zagonetku mozga I pušta autizam da dobija na ubrzanju ka novom rodjenom zivotu?

Svakodnevno se susrećem sa autističnom decom, dečacima. Ženska deca retko padaju u lavirint autizma. Ono što je zajedničko za autističnu decu je da imaju toplu dušu, karakter koji se ne primećuje I razum koji je filigranske vrednosti. Unutar svoje ,,čaure,, oni su savršena ljudska bića. Svi elementi koji prate stanje autizma su ,,krici,, dece da im se pomogne da izadju iz tog stanja. Što su njihovi krici jači (ili elementi ponašanja koji idu pod opis autizma), zdravi ljudi, pa I naučnici, dalji su od te dece I njihovog stanja.

Vera nas uči da duše umrlih stoje pored nas dok mi stojimo kraj odra njihovog tela iz kog je izašla njihova duša. Da nas duše teše dok iz nas izlaze krici bola ali ih mi ne osetimo I ne čujemo. Isto tako ljudi ne čuju te krike iz dece obolele od autizma.

Autistično dete se primi kao strašno stanje, pred kojim stanjem se uplaše roditelji, kasnije I svi drugi koji iz nekog razloga provode vreme sa autističnim detetom.

Moj susret sa autističnom decom u meni nije poneo pristup strašnom stanju, već zahvalnost Bogu da me je sačuvao od te boli I neprekidnu molitvu da uspem da prodjem kroz njihovu ,,ključaonicu,, I doprem do njihove duše.

Nisam ih gledala kroz dijagnozu autizma, već  sam u njima gledala ličnost. Sva njihova stanja, koja mogu biti jako teška, nisam doživljavala sa strahom da će me fizički povrediti. Ignorisala sam ta stanja I do fizičkog povredjivanja nije došlo. Bila sam uvek brža od njihovog neznanja ili njihove potrebe da sami sebe povredjuju. Smireno I toplo bi ih zaustavila, šapatom im nešto pričala. Kroz vreme provedeno sa njima spoznala sam da taj šapat prime u sebe, I onda kada nastave ponovljene radnje, krike, otimanja, ali da uvek u susretu samnom, disanjem pokažu da su me upamtili, da su me smestili u neku kutijicu unutar sebe I da tu kutijicu čuvaju I cene.

Dete sa autizmom se ne može prevariti. Senzorom znanim samo njima prodiru u naše biće, u naš karakter I iskrenost emocije koju u sebi ka njima nosimo.

Znano ili neznano njima, neumorno nas testiraju. Zaustavljaju se ili smiruju ako u nama naidju na zid smirenja I odlučnosti, ako steknu sigurnost da smo sa razumevanjem uvek tu za njih I sva njihova stanja.

Po ponašanju autističnog deteta može se zaključiti kako se drugi odnose prema njemu. Da li je u porodici prihvaćeno ili je krst koji se mora nositi.

Pre dva dana sam posmatrala autističnog dečaka od osam godina. U septembru mesecu je postao ,,djak,, prvak, program inkluzije koja je savršeno slovo na papiru I nesavršena istina u praksi.

Prva dva meseca njegovih ,,školskih,, dana prošla su u njegovoj velikoj boli I strahu. Suze su neprekidno tekle njegovim licem. Plave oči su bile pune straha, više užasa gde je I zašto je odvojen od svog doma, majke, oca, braće I sestara. Njegovo vrištanje je paralo sve prostorije školskog objekta. Bilo je teško gledati I slušati. 

Posmatrala sam I njega I njegovu učiteljicu. Dani su prolazili u njegovom paklu I smirenom odnosu učiteljice prema njemu. Njeno smirenje je urodilo plodom. Dečak je stekao sigurnost. Suze I vrska su nestali, dečački osmeh je bio na njegovom licu. Pod budnim okom učiteljice prepuštao se njenin blagim naredbama I kordiniranju njegovih radnji. Slušao je I čuo je sve što mu kaže I što od njega očekuje. Stekao je I druga iz razreda. Dečaka sa blažim oblikom autizma I zajedničkim ,,obeležjem,, da ni jedan ni drugi nemaju razvijen govor. Njihova komunikacija je govorno nema ali u pokretima zdrava I brižna drugarska komunikacija. Uvek su zajedno. Dečak sa blažim autizmom budno motri na njega. Ako se korak udalji u pravcu gde nije dobro za njega, hvata ga za ruku I vraća ga na mesto koje je sigurno za obojicu.

Od učionice do školske menze uvek idu skupa I drže se za ruke. Nekada su ispred učiteljice, nekada iza, I kada su iza jasno govori da je učiteljica stekla poverenje u obojicu, posebno u zrelost I savest dečaka sa blažim autizmom u sebi.

Da se vratim dva dana unazat. Volela bih da nisam bila u tom danu, ali jesam I iz te dve slike dešavanja dublje sam spoznala odnos nas prema autističnoj deci. 

U prepodnevnim satima dečak je bio kod svoje učiteljice. Sretala sam ga na odmorima I bio je veseo. Kasnije sam ga videla u djačkoj menzi. Veselo je jeo banane I mazio svog druga čuvara. Kada je užina bila završena poslušao je učiteljicu I nosio prazne tanjire na pult kuhinje. Kao da je bio ponosan na samog sebe, zagrlio je svog druga preko ramena I krenuli su sa učiteljicom u učionicu.

Posle nastave je doveden u školski boravak. Boravak je za njega nepoznat, jer u njega ne ide. Taj dan je morao tu biti jer je majka imala neke obaveze van grada.

Još uvek je bio miran ali zbunjen, pomalo I nervozan. Puzao je po podu I bacao kocke ispred sebe. Puzao je do kocki I bacao ih na mesto odakle je krenuo po njih I tako nekoliko puta. Nikoga nije ometao. Nikome nije ništa loše radio, pa ni sebi. Takva njegova igra više je delovala kao da sam sebe hrabri da iznese okruženje koje mu je nepoznato.

Njegova igra je zasmetala vaspitaču. Vojničkom disciplinom je od njega zahtevao da pokupi kocke I da sedne mirno za sto. Traziti od autističnog deteta da sedi mirno za stolom je isto kao traziti od ptice da spusti krila I ostane nepomična u vazduhu.

Dečak je bio uporan da se vrati na pod I bacanju kocki po podu koje će puzanjem skupljati I bacati u drugom pravcu. Vaspitač je bio uporan da ga vojničkom disciplinom natera na poslušnost, da pokupi kocke u kutiju I da se vrati  za sto.

Nenametljivo, da ne probudim vulkan sujete rekla sam vaspitaču ,,On je osetljiv dečak. U svom domu je zaštićen ljubavlju najbližih. Našao se u nepoznatom prostoru. Pusti ga neka se igra kako je počeo jer ako se rasplače nastupiće bura iz njega, time će I sebe jako potresti,,.

Vaspitač se pravio da me ne čuje. Tačnije kontrolisao je sebe da mi se ne suprotstavi I da mi ne kaze da po ,,hijerarhiji,, nismo isto, da sam ja mnogo stepenika ispod njega.

Ono što sam slutila I desilo se. Dečak je prvo počeo tiho da plače. Suze su se brzo kotrljale niz njegovo lice. Onda je krenuo neartikulisane glasove da pušta iz sebe. Posle toga je nastupilo stanje koje je previše potresno da bih ga opisivala.

Vaspitač je pokušavao da ga umiri načinom kao da se obraća detetu koje nema autizam, I tim načinom još više pogoršavao stanje u detetu.

Umešala se I vaspitačica, ništa blaže I profesionalnije od svog kolege.

Tad sam se prećutno a odlučno umešala I ja. Uzela sam dečaka od njih. U glavi su mi misli letele kao razbacane konfete, isto tako I pitanja na koji način da umirim dete dovedeno u ovakvo stanje.

Obgrlila sam ga čvrsto I šaputala mu da mi veruje. Molila ga da mi pomogne da bih znala kako ja njemu da pomognem.

Činilo mi se da je predugo trajala borba mog zagrljaja I dečakovog otimanja.

Nisam se više osvrtala na njegovo otimanje. Vodila sam se mislima da će se umoriti. Da će ga toplina mog tela umiriti i da će iz mog šapata dotaći razumevanje za njega. U jednom trenutku sam osetila kao da je meso mog mesa. Biće mog bića. Ta emocija je bila toliko jaka da je mogla da porazi sve nepravde I neznanja prema deci sa autizmom i da pregazi sve plitke reke nauke koje se bave autizmom.

Dečak se umirio. Pogledao me je svojim plavim uplakanim očima. Kao da je tim pogledom želeo da potvrdi sebi da sme da mi veruje. Osmehnula sam mu se i klimnula glavom da bih mu potvrdila je sve bolno prošlo. 

Pružila sam mu ruku I rekla ,,Hajde da te umijem. Da piješ malo vode I da ti dam kocke da se igraš,,.

Uhvatio me je za ruku I pustio da ga dovedem do lavaboa. Smireno je prihvatio čašu I popio vodu. Sela sam ga na pod I stavila ispred njega kutiju sa kockama. Blago mu rekla ,,Možeš slobodno da se igraš,,.

Nisam se iznenadila na ono što sam posmatrala. Uzeo je jednu kocku I kad je poželo da je baci po podu, podigao je glavu I uplašenim pogledom tražio po prostoriji nekog. Pogled mu se zaustavio na vaspitaču I vaspitačici. Malena ruka sa kockom na dlanu je ostala nepomična. Niti je bacio kocku, niti je ruku spustio. Gledao je netremice u vaspitača I vaspitačicu. Čučla sam kod njega I rekla mu ,,Slobodno baci,,. Bojažljivo je spustio kocku ispred sebe I izvirivao  preko mojih ramena da bi I dalje gledao u vaspitača I vaspitačicu. 

Trenutak svesnosti je prošao I on se vratio svom autizmu. Bacao je kocke, puzao za njima, klatio se I opet sve iz početka. Sve u ritmu stanja autističnog deteta.

Da li je autizam u deci  ili smo neprimerno autistični mi?

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime