U Politici je objavljen autorski tekst predsednika Srbije Aleksandra Vučića „Elita i plebs“. Veoma je zanimljiv. Pisan je rukom pismenog i pronicljivog čoveka, koji odlično razume pozicije i stavove aktera o kojima govori, a svi od reda su njegovi politički oponenti.
Suština autorove poruke je da jedno frustrirano političko društvance, lažljivo lamentirajući nad srpskom nesrećom i usudom srpskog naroda da i u ovom važnom istorijskom trenutku bude vođen i podržavan od najgorih, u stvari naplakuje nad svojom zlom sudbinom koja se sastoji u nesposobnosti i nemogućnosti da povrati moć i privilegije i kroz koruptivne zahvate ponovo preusmeri desetine i stotine miliona evra narodnih para u svoje džepove.
Zbog toga i sav prezir samoproglašene i umišljene „elite“ – ove galerije opskurnih, nedobronamernih, nepoštenih, nekompetentnih i arogantnih likova prema sopstvenom narodu.
Šta god ko mislio o predsedniku Vučiću, ne bi škodilo priznati da opisi junaka njegovog autorskog teksta izgledaju prilično verodostojno. I sa ovom bi analizom bilo sve u redu da nije tako selektivna, tendenciozna, nepotpuna i nepoštena i da se umesto suštinom ne bavi marginom.
Jer, koliko se god predsednik Vučić upinjao i uspevao da dokaže ono što je neuporedivo teže ne dokazati nego dokazati, nemoguće je ne primetiti da politiku u ovoj zemlji ipak vode on i njegovi ljudi, a ne nekakvi besprizornici sa političke i moralne margine, koji pojedinačno teško da dobacuju do famoznih 5%.
Zbog toga je zanimljiv izostanak čitave armije moralno, politički i socijalno izopačenih političara-skakavaca, od kojih su neki i ljudi od njegovog najvećeg poverenja, koji proždiru sve pred sobom i spasavajući nas od povratka na vlast onih sa predsednikovog spiska uništavaju sve resurse i vrednosti društva.
Izgleda da je u ime tog uzvišenog cilja sve dozvoljeno, legitimno i opravdano. Zbog toga je s tim što nam je predsednik darovao premijerku hibrida, uz to nekompetentnu (uzgred, sta ono bi sa poslovima njenog brata, je l’ tu nešto beše mutno?), sve u redu. Zbog toga je sve u redu s tim što je predsednik Vučić najgorem od najgorih opiljaka iz najmorbidnije faze DS-a Goranu Vesiću, dao Beograd u miraz, da po njemu vedri i oblači, kevće i šenluči i uredi ga onako kako je svojevremeno uredio „Crvenu zvezdu“. Zbog toga je u redu i s tim što je predsednik Vučić dozvolio da vojnik kursista, nacionalista marksista, padobranac statista Aleksandar Vulin čuva srpsko Kosovo.
Zbog toga i u to ime bi Srbi trebalo da progutaju i Malog i Lončara i sve što uz njih ide, i svu onu gomilu lokalnih kabadahija i nesposobnjakovića koje je sramno i pominjati, i svu onu bulumentu hohštaplera i probisveta koji vršljaju po energetskom i zdravstvenom sektoru, javnim preduzećima, medijima pod kontrolom vlasti, nove trgovce sekundama na RTS-u, braću, kumove, ortake, drugove…
Sve u svemu, naopakog se posla prihvatio predsednik Vučić. To što neki tamo sa druge strane ništa ne valjaju, ili on misli da ne valjaju, nikog od njemu bliskih, pa ni njega samog, ne čini ni za promil boljim. I da je u njemu makar malo poštenja i dobronamernosti, prihvatio bi se teškog posla čisćenja sopstvenih Augijevih štala, umesto prepucavanja i opanjkavanja sebi i svojima sličnih po medijima i gde god se stigne.
Ovako, govoreći najgore o onima koje smatra najgorima, predsednik Vučić iscrtava autoportret sopstvene vladavine. On je strahovito verodostojan i pripada pravcu koji je poznat kao hiperrealizam. I ne bi to ni bilo tako strašno da za njim i njegovima ne ostaju mrtva priroda i, na žalost, društvo.
Dragan Dobrašinović
Izvor: juznevesti.com
