Autorski tekst Bojana Pajtića za „Danas“

0
1262

vucic-pajticDa nije bilo novinskih napisa naslovljenih „Kako je Vučić smirio Evropu“, možda me konferencija za medije premijera Vučića ne bi ničim izazvala. Kao i obično, ta mešavina patetike i samohvale zasluživala je samo nepažnju. Ipak, posmatrano zajedno s neumerenom podrškom dela medija, to opet postaje propagandna akcija i dovoljan razlog da premijeru postavimo jedno važno pitanje: Kada će gospodin Vučić prestati da ponižava državu i građane?

Premijer je na aide-memoire Evropske unije reagovao burnije nego Nikola Pašić na telegram austrougarske vlade. Sazvao je konferenciju za štampu na kojoj je novinare i javnost Srbije podvrgao dugotrajnom „ja pa ja“ tretmanu, koji se na koncu mogao svesti na samo jednu rečenicu — Vlada Srbije neće dodatno stimulisati izvoz srpskih proizvoda u Rusiju i neće Rusiji nametati sankcije. Rečju, Vlada neće raditi ništa. Jednočinka za medije bila je suvišna, ali je predsedniku Vlade neko rekao da jedan aide-memoire i jedna rečenica odgovora na njega mogu da budu dobar povod za jačanje rejtinga. Problem je u tome što jačanje njegovog rejtinga postaje skupo i za državu i za narod. Cenu njegove popularnosti plaćamo dostojanstvom.

Aide-memoire je neformalni dokument. Obično ga razmenjuju diplomatske delegacije kada jedna drugoj nude polaznu tačku ili nezvanične predloge tokom pregovora. Odgovarajući zvanično na nezvanični dokument, gospodin Vučić je ponizio građane Srbije, jer je očigledno računao na to da građani pojma nemaju šta je aide-memoire i koliko nivoa protokola premijer sujetom preskače. Osim što je time Evropskoj uniji ubedljivo demonstrirao šta misli o građanima Srbije, on je svojim nastupom uvredio i državu. Jer na aide-memoire ozbiljna država ne odgovara konferencijom za štampu predsednika Vlade, nego činovnik u Ministarstvu spoljnih poslova pozove telefonom kolegu u Briselu. Sve iznad toga je besmisleno.

Da Vas podsetimo:  Srbi, ostajte u Srbiji nemojte dozvoliti da vas Vučić i SNS kartel otera!

Kad je već hteo da javno progovori na temu nezahvalnog položaja naše države u evro-ruskom samokažnjavanju sankcijama i kontrasankcijama, Vučić je, kao srpski premijer, zbilja imao šta da kaže. Ali nije smeo.

Prvo, premijer je mogao da naše partnere u Evropi podseti na to koliku je štetu naša država pretrpela zbog sankcija, jer oni znaju ponešto o tome. Posle tako bolnog i preskupog iskustva, Srbija zaista nikome ne bi trebalo da nameće bilo kakve zabrane. Politiku sankcija treba osuditi uvek i svuda, jer ona donosi nemerljivu štetu obema stranama i vodi ka otvorenom sukobu. Mi to znamo. Preživeli smo to. Imamo puno pravo na takav stav.

Drugo, gospodin Vučić je mogao da primeti da su se sankcije EU i kontrasankcije Rusije naročito umnožile posle tragičnog obaranja malezijskog putničkog aviona. Možda je trebalo diskretno i ponizno, kako samo on to ume, da pita dokle je stigla istraga o tome. Mogao je da primeti da su optužbe na račun jedne strane bile preglasne, a da su potom potpuno utihnule. Kad je već bio pred novinarima, premijer je mogao da spomene javnosti da su slične optužbe već dovele do rata. Kasnije se ispostavilo da su dokazi bili lažni, ali bilo je kasno: neistine je životom platilo skoro milion građana jedne drevne države. Tome bi valjalo dodati — a ko bi to mogao bolje od Vučića — i negdašnju optužbu o sto hiljada leševa na Kosovu, koja se, srećom, pokazala neistinitom. Ipak, jednu zemlju je to skupo koštalo — više od tri hiljade života. Zato je Vučić, samo da se setio, trebalo na pres-konferenciji da kaže da je Srbija veoma oprezna kada su u pitanju jasne optužbe mutnih dokaza, pa nije sklona da na njih brzopleto reaguje. Valja nas razumeti.

Da Vas podsetimo:  Da li je Srbija napokon krenula u borbu za slobodu?

Treće, kad je već bio tako hrabar i otvoren, Vučić je mogao da istakne kako je Srbija bila unesrećena ne samo velikom štetom od sankcija i bombardovanja (vodio je politiku koja je tome išla u susret, pa bi umeo da obrazloži), već i poplavama. Takvoj državi, koja je pred bankrotom i ima najveći budžetski deficit u Evropi, svaki dolar od izvoza poljoprivrednih proizvoda znači mnogo, neuporedivo više nego drugim evropskim državama čiji se proizvođači uveliko bune zbog posledica politike sankcija. Zato je mogao da zamoli da mu neko objasni koliko to može biti strašno kada bi se procenat udela Srbije u ruskom uvozu hrane povećao sa niskih 0,2 odsto na niskih 0,3 odsto. A i to jedva.

Međunarodni odnosi se previše ne opterećuju moralnim načelima, a međunarodno pravo se na kraju svede na odnos snaga. To je tako otkad je sveta i veka, pa od isterivanja pravde u spoljnoj politici male države uglavnom nemaju mnogo koristi. Vučić je tu lekciju valjda naučio dok je izigravao smelog borca protiv EU i Amerike. Baš zato je na svojoj pres-konferenciji loše odigrao pogrešnu predstavu. Evropski aide-memoire, naime, nije bio povod da se još jednom bezuslovno saglasimo s nečim, nego upravo prilika da Evropska unija građanima Srbije pokaže razumevanje za situaciju u kojoj se nalazimo i za sve što smo preživeli. Što zbog naših promašaja, što zbog tuđih pogodaka. Umesto što se teatralno poklonio, gospodin Vučić je trebalo da traži malo empatije. I dobio bi je. Manje nego što je mi imamo za Evropu, a više nego što Vučić misli da kao narod zaslužujemo.

Politika Aleksandra Vučića nije dobra politika zato što je pred svetom pokoran, a kod kuće građane tera na pokornost. Što je tamo sitniji, ovde je silniji. A narod to prepozna i kaže: Dobar sluga, rđav gospodar.

Da Vas podsetimo:  Prvi čin je završen, u aprilu sledi promena

Zato je ovo bila priča o dostojanstvu.

Koliko nam ga je ostalo?

I na koji način tu mrvu najbolje da upotrebimo?

Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke

ds.org.rs / (Izvor: Danas)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime