Hrvatski ministar spoljnih poslova Gordan Grlić Radman izjavio je da je jedan od uslova Hrvatske za napredovanje (ne pristupanje!) Srbije na putu evrointegracija priznanje genocida u Srebrenici: „U tom smislu gledamo na područje vladavine prava, pitanje nestalih osoba, prava žrtava rata, procesuiranje ratnih zločina, saradnju s međunarodnim krivičnim sudom, priznavanje genocida u Srebrenici, jačanje dobrosusedskih odnosa kako s članicama EU tako i onima izvan EU“. Ne treba trošiti previše reči na kalimerovsko isticanje nepravde, da predstavnik države koja je direktno odgovorna za temeljno etničko čišćenje srpskog stanovništva bilo kome može da drži pridike o ratnim zločinima. Srbija je svog ratnog predsednika Miloševića izručila Hagu, po njemu se ne zovu ulice ni trgovi po srpskim gradovima, dok je ratni predsednik Hrvatske Franjo Tuđman slavljen kao istorijska ličnost sa svim počastima koje uz to idu.
Naslovna foto: N1
Gledano pravno, istorijski, politikološki, pa i logički, na Balkanu je učinjen jedan jedini genocid i to nad srpskim stanovništvom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Vekovima su na Balkanu činjeni mnogobrojni masovni zločini, pokolji, proterivanja ljudi iz sela, gradova, pa i čitavih oblasti, ali je samo jedan zločin bio sistematski organizovan i upućen ka apsolutnom zatiranju jednog balkanskog naroda na svojoj teritoriji i to je bio genocid hrvatskih ustaša nad Srbima u Drugom svetskom ratu.
Osim toga, činjenica da zločin u Srebrenici nikako ne može biti okarakterisan kao genocid, jer jednostavno nije postojao ni plan, niti je bio organizovan sistem potpunog iskorenjenja bošnjačkog/muslimanskog naroda u Bosni i Hercegovini, nikako ne smanjuje stravičan značaj ovog zločina. Insistiranje na oznaci genocid, u očima većine srpskog naroda, relativizuje zločin u Srebrenici do te mere da će se ubrzo on doživljavati kao insceniran, lažan događaj.
Republika Srbija, njen parlament, već su usvojili Deklaraciju o Srebrenici 2010. godine, još za vreme režima Borisa Tadića. U datoj Deklaraciji jasno stoji: „Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde„. Međunarodni sud pravde u Hagu, presudom iz 2007. donetoj po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Savezne Republike Jugoslavije okarakterisao je zločin u Srebrenici kao genocid, ali nije presudio da je Srbija odgovorna za njegovo sprovođenje.
Sporna deklaracija iz 2010. godine i EU
Dakle, Deklaracija o Srebrenici, koja je još uvek na snazi i nije ukinuta smenom vlasti u Srbiji, nedvosmisleno osuđuje zločin u Srebrenici u skladu sa tim kako to karakteriše Međunarodni sud pravde. Bez obzira što se nigde direktno ne koristi reč genocid iz Deklaracije je jasno da Srbija prihvata karakterizaciju zločina u Srebrenici kao genocida u skladu sa odlukama Međunarodnog suda pravde. Time su navedeni hrvatski uslovi za napredovanje Srbije u pregovorima sa EU već ispunjeni 2010. godine.
Koliko je ova Deklaracija te 2010. godine bila sporna, svedoče i reakcije iz Republike Srpske. Tadašnji predsednik RS, Rajko Kuzmanović, koji je na tu funkciju došao kao kandidat Dodikovog SNSD-a, izjavio je tom prilikom da je „Deklaracija u ovoj formi apsolutno neprihvatljiva i kontraproduktivna po interese Srpske i srpskog naroda u cjelini“. Premijer RS u to vreme, Milorad Dodik, istakao je da je usvajanje pomenute Deklaracije bilo nepotrebno i izrazio bojazan da će jedan ovakav akt biti pogrešno interpretiran i protumačen kao dokaz kolektivne krivice jednog naroda. Protiv Deklaracije su istupili i PDP i SDS.
Možemo videti da su reakcije zvaničnika i opozicije iz Republike Srpske na Deklaraciju o Srebrenici, koju je usvojila Skupština Srbije, bile izrazito negativne, što svedoči o njenoj sadržini. Srbija je ispunila sve uslove koji su spominjani u Rezolucijama Evropskog parlamenta od 2005, 2009. i 2015. godine: završila je saradnju sa Haškim tribunalom, izglasala je Deklaraciju o Srebrenici u okviru koje se taj zločin osuđuje u skladu sa odlukama Međunarodnog suda pravde, Boris Tadić i Aleksandar Vučić prisustvovali su, kao predstavnici Republike Srbije, komemoraciji žrtvama zločina u Srebrenici.
Poslednjom Rezolucijom Evropskog parlamenta iz 2015. godine ne traži se od Srbije da usvoji neku novu deklaraciju ili rezoluciju o Srebrenici, što je traženo prethodnom Rezolucijom iz 2006. godine i što je u potpunosti ispunjeno Deklaracijom o Srebrenici, izglasanoj u Skupštini Srbije 2010. godine. Sledeće godine nakon izglasavanja ove deklaracije, Srbija je bez uslovljavanja zvanično postala kandidat za pristupanje EU. Prilikom izglasavanja poslednje rezolucije Evropskog parlamenta o Srebrenici 2015. godine čak je pohvaljena odluka, tada premijera Srbije, Aleksandra Vučića da učestvuje u komemoraciji u Potočarima.
Ucene Srbiji
Verbalne izjave srpskih zvaničnika o zločinu u Srebrenici nisu relevantne za proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji, jer isti ti zvaničnici nisu pokrenuli temu ukidanja aktuelne Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije, a upravo je taj zvanični akt glavni preduslov za pristupanje Srbije EU, što se Srebrenice tiče. Politički diskurs srpskih zvaničnika ima manji značaj od usvojenih pravnih akata u Skupštini, naročito ako se uzme u obzir da su te političke izjave usmerene pre svega domaćem biračkom telu i da su po mnogim pitanjima protivrečne.
O ucenama koje Srbiju čekaju na putu evrointegracija, a koje će uslediti sa strane Republike Hrvatske, pisao sam ovde. U ovom kontekstu, Hrvatska će biti za Srbiju ono što je Bugarska za Makedoniju, država koja zarad unutrašnjih političkih poena ponižava susednu zemlju. Vreme je da najuticanije države Evropske unije zaustave svoje manje važne, a pritom iskompleksirane, članice od sličnih ucena, inače proces evrointegracija na Balkanu nikada neće biti priveden kraju.
Možda je realnim silama unutar EU to upravo i cilj, u kojem slučaju vlasti u Beogradu moraju promeniti svoju spoljnopolitičku strategiju i proglasiti političku neutralnost. Još jednom se u praksi dokazuje da su srpski birači 2008. godine načinili ozbiljnu grešku glasajući za Tadićevu parolu „I Evropa i Kosovo“, prenebregavajući racionalnu politiku Vojislava Koštunice koja je podrazumevala saradnju sa spoljnim silama i integracionim blokovima u skladu sa državnim interesima.
Autor: Aleksandar Đokić
Izvor: Pokreni.rs
Sjetimo se kako je Slovenija zaustavila Hrvatsku na famoznom europskom putu, i što se Slovenaca tiče nikada ih i ne bi ni pustili dok se ne naprave granice sa Hrvatskom koje isključivo Slovencima odgovaraju. Takva natezanja E U , čitaj Njemačka, je izbrisala za “ pet minuta “ , Slovenija je „stavila rep medju noge “ i zašutila, pa je Hrvatska primljena…… To je sudbina “ sitne boranije “ ,Bugarske , Slovenije, Hrvatske , Rumunije………… da na mig gospodara, rezi, laje i ujeda zadanu zrtvu !! To bi i mi radili nekima, ukoliko bi ušli u uniju, bez svoje volje i vlastitih povoda i razloga. I pitanje je šta nam sve to treba. Izvjesno je da nam ne bi bilo ništa bolje, a sigurno da bi nam bilo gore. Ispuniti uvjete znači dati KiM , a nije sigurno da poslije uvjet ne bi bio i odricanje od Vojvodine, Raške oblasti ……… i naravno ući u NATO i izgubiti potpuno i OBRAZ i SUVERENITET !!!
To Narodu sigurno ne treba , i stvar treba “ preseći “ REFERENDUMOM o ulasku u NATO i E U !!!
Poslije toga bi bili mnogo zrelili i pametniji, znali bi napokon šta hoćemo, tačnije , šta Narod hoće, a ne šačica korunpiranih političara !!!
U ovom kontekstu, Hrvatska će biti za Srbiju ono što je Bugarska za Makedoniju, država koja zarad unutrašnjih političkih poena ponižava susednu zemlju. Vreme je da najuticanije države Evropske unije zaustave svoje manje važne, a pritom iskompleksirane, članice od sličnih ucena, inače proces evrointegracija na Balkanu nikada neće biti priveden kraju.
–
Nista Bugarska i Hrvatska ne cine same od sebe. Te zemlje su po hitnom postupku primljene u NATO i EU upravo iz razloga da sprece Srbiju, Makedoniju, BiH, Albaniju da postanu punopravne clanice EU. O razlozima nije potrebno, to svi znamo a iza svega stoje Nemacka, Engleska i Francuska. Ostalo vise nije ni bitno, ionako Srbiji nije mesto u zajednici koju cine zemlje koje su ratovale protiv nas u svim proslim ratovima.