Autošovinistička ideologija bubašvabe. Kako je nastalo drugosrbijanstvo

OSNOVNA GREŠKA NEZAPADNE INTELIGENCIJE

U svojoj knjizi „Evropa i čovečanstvo“, knez Nikolaj Trubeckoj je tvrdio da je glavna zamka u koju je pala intelektualna elita većeg dela čovečanstva pristanak na tezu po kojoj je specifična romanogermanska kultura ne to što jeste – specifična (a Trubeckoj je jasan: kulture nisu bolje ili gore, one su različite, i imaju pravo da to budu), nego UNIVERZALNA. Ruska (i ne samo ruska) „obrazovanština“ počela je da se predaje osećanju da je u nečemu „zaostala“ za paradigmatičnim Zapadom, i da stalno mora da pokušava da ga u svemu „dostigne“. Ta trka, koju je Zapad samoreklamerstvom i propagandom podsticao širom zemljine kugle, bila je unapred izgubljena, jer se odvijala na tuđem terenu.

KO SU DRUGOSRBIJANCI?

Delovanje tuđinštine u nas dovelo je do stvaranja drugosrbijanstva, o kome esejista i romanopisac iz Gornjeg Milanovca, Miladin Ćosović, piše: “Drugosrbijanci nas ubjeđuju da su oni progledali: ono što je Srbima vjekovima bilo sveto – njima je glupo, zastarjelo, primitivno. A gdje su oni, s kim su? Oni su globalisti, mondijalisti, transnacionalni progresisti, građanisti, dakle, novi ljudi koji su, odbacivši nacionalni prtljag, postali slobodni, misle svojom glavom, gledaju svojim očima, govore riječi novog značenja, stide se predaka, porijekla, vaspitanja, školovanja, jer sve je to zagađeno srpskim provincijalnim duhom. Za njih je srpska prošlost prestala biti istina. Tako jedan od bojovnika drugosrbijanaca Bojan Tomčić, novinar lista „Danas” i nekakvih „E-novina” piše da je Rakićeva pjesma „Na Gazimestanu” obična baljezgarija. Ovaj novinarčić je zaboravio da nevaspitanje ne može zamijeniti argumente. Sličan prostakluk u komuniciranju sa neistomišljenicima sreće se i kod drugih ,,kulturalista”. U članku „Kako je nastala radikalna druga Srbija” (Pečat, 105/2010) dobro ih je ocijenio Slobodan Antonić: „Najpogubniji uticaj, međutim, „Druga Srbija” je imala na širenje netrpeljivosti, isključivosti, pa i prostaštva u javnom prostoru Srbije… Oni ne samo da su svoje protivnike nazvali fašistima, već su ih zasuli izrazima koji su se ranije mogli naći samo na vratima staničnog klozeta.” I ne staju sam o na tome: po Petru Lukoviću „prva Srbija” je (takvi su po njemu, i svi Srbi koji čuvaju pamćenje o svom nacionalnom biću, prim. M.Ć.) paranoidna, osvetoljubiva, ratnohuškačka, netolerantna, antievropska, zagnjurena u prošlost, okićena kičom gusala i pravoslavlja, izgubljena u prostoru i vremenu, ali opasna”. Idu i dalje: srpsko nasleđe označavaju genocidnim. To nam daje za pravo da ukažemo na njihovu podaničku svijest, na tzv. stokholmski sindrom u kome se žrtva poistovjećuje sa mučiteljem. Jer, ovakav vokabular je poznat: on je iz rezervoara satanizacije. kojom su nas natovski propagandisti pripremali za bombardovanje. Ipak, sljedeća konstatacija Slobodana Antonića ima i dublje značenje: „Ako imamo u vidu da je ,Druga Srbija’ danas na čelu kampanje za ulazak Srbije u NATO, onda drugosrbijanski projekat suočavanja Srba sa svojom genocidnom prošlošću dobija svoj jasan strateški politički kontekst.” Od riječi Srpstvo, svetosavlje, Vidovdan, krsna slava, časni krst, i od pomena brojnih velikih istorijskih datuma – Srbima se u duši pokrene živototvornost, bunt, jek predačkih glasova, u dubini bića osjete dragocjenu vezanost za svoje i svojega. Mondijalisti nas ubjeđuju u suprotno: da je baš to, ta naša uronjenost u svijet predaka, u prošlost, ukletost koja nas stalno vuče unazad sprečava sazrijevanje, odvaja od opšteljudskih vrijednosti. Kako ih shvatiti? Ima riječi od kojih se Srbi ježe, napune gnjevom: Murat, Hitler, Pavelić, Klinton, Bler, Tito. Kako zaboraviti Kosovo, Jasenovac, Jadovno, Glinsku crkvu, dolinu Drine i druga stratišta na kojima su hrvatski i muslimanski crnolegijaši vršili genocid nad srpskim narodom? Kako zaboraviti NATO bombardovanje? Hoćemo li da poslušamo njemačkog ambasadora Volframa Masa, koji nas je savjetovao da ne treba u školi djecu da učimo kako je to bombardovanje bilo neprijateljski čin?“

U nas je prozapadna inteligencija uglavnom izdajnička; njihov kult Zapada je slugeranjski. To je posledica tragičnog usvajanja ideje da je zapadna civlizacija viša od drugih civilizacija.

TITOIZAM I POSLEDICE

Glavni udarac pravilnom razvoju naše inteligencije naneo je titoizam, kao specifična vrsta komunizma iza koga je stajala NATO Imperija (svi znaju da je, posle raskida sa Staljinom, Tito sklopio čak i vojni sporazum sa Turskom i Grčkom, kao članicama NATO pakta, i da se znalo da bi u sklučaju rata između blokova Titova Jugoslavija bila na strani Vašingtona, a ne Moskve). Titoizam je bio totalitarizam maskiran u priču o samoupravljanju i kulturnim slobodama, čija je osnova, još od Četvrtog kongresa Kominterne, bila srobofobija (borba protiv „velikosrbskog hegemonizma“). Zato su u titoizmu bili mogući poluintelektualci poput Đilasa (koji će postati disident, ali ostati ideološki jednostran i nepokajan za štetu koju je naneo srbskom narodu): takvi su bili spremni na sve, pa i da stvaraju nove nacije, poput Crnogoraca, uprkos svim dokazima istorije i kulture. Titoistički intelektualac je bio majstor ketmana, pretvaranja i majmunisanja, spreman da za pare obavi svaki partijski zadatak i pokrije sve laži jedne neslobode pričom o „socijalizmu sa ljudskim licem“, „Mladom Marksu“ i „Tezama o Fojerbahu“.

U ZAČARANOM KRUGU

Ćosović je jasan: «I samoupravljanje, i Korčulanska filozofska škola, i Zakon o udruženom radu 1972. i 1968. samo su bili manje-više neuspješni eksperimenti jugoslovenskih komunista. Tito je 1968. godinu pretvorio u jalov studentski bunt. Filozofi i sociolozi beskrajno su parafrazirali Marksa, a da bi se razlikovali od sovjetskih dogmata, vraćali su se mladom Marksu: „Teze o Fojerbahu” bile su ključ tumačenja čovjekove prirode, ljudskih društava, a konačno i naziranje puta u „svijetlu budućnost”. Vjerovali su da suština Marksovih pogleda na čovjeka i ljudska društva nije u njegovim ekonomskim rukopisima, već u njegovoj filozofskoj antropologiji. Nekad sam mnogo čitao sve te naše mislioce, ali nikada nijesam shvatio šta je to „Marksova filozofska antropologija”. Možda zato što mi se uvijek nametao utisak jednostranosti njegovih razmišljanja, a psihološka strana čovjeka bila mu je tuđa, podlijegao je ekonomskom determinizmu./…/Razmišljnanje i teoretisanje srpskih intelektualaca o svim aspektima društvenog uređenja i pozicije čovjeka radnika u njemu polazilo je od Marksa, vrtelo se oko Marksa i vraćalo Marksu, a ako je neko napravio digresiju, brzo je ućutkivan i sklanjan sa javne scene. Ljubav prema Marksu i servilnost prema Titu bili su preduslovi bez kojih niko nije mogao praviti političku i profesionalnu karijeru. Objašnjenje za takvu podaničku ulogu intelektualaca prema totalitarpoj ideologiji i nedemokratskoj vlasti u komunističkim sistemima hrabro je sagledao Kolakovski već šezdesetih godina: „Stvarao ih je sistem intelektualne i moralne organizacije tog znanja, u kome je svaka neugodna činjenica lako nalazila opravdanje u skupu ideoloških mitova – mitova koji služe dobrovoljnom oslepljivanju, da se ne bi videla stvarnost.”“

Kako će naučiti da leti onaj koji je naučio da puzi?

SISTEM DRŽAVNOG ATEIZMA

Srbsku inteligenciju sablažnjavao je i državni ateizam, o čemu je Ćosović više nego jasan: “No, ovo je tek uopštena i time površna slika srpskog kulturnog miljea u komunizmu, samo jedan situacioni okvir. Nedostaje mu drama, ljudska drama, a ona se odvijala u pojedincu. Šta se dešavalo u duši srpskih intelektualaca, razumije se onih koji su preživjeli poslijeratne pogrome tokom provođenja tzv. revolucionarne pravde, i živjeli poniženi, mučeni, intelektualaca što su odrastali u srpskim religioznim porodicama, a na sebe, porodicu, ljudski rod uopšte, gledali kroz novozavetnost? Gledali su ponižavanje Srpske pravoslavne crkve, proganjanje sveštenstva, a pošto je religija označena kao neprijatelj novog poretka, i sami su bili sumnjivi njegovim čuvarima. Dugo se nije smjela javno iskazivati religioznost, za prosvjetare i kulturne poslenike to je prosto bilo nedozvoljivo – djelovali bi kao loš primjer na pionire i omladinu.

Zamislimo jednog intelektualca koji je do juče bio nezavisan, slobodouman, gnjevan na društvene nepravde, bogoučen, i odjednom je, da bi preživio, morao postati član kompartije – dakle, ne iz uvjerenja, nego zbog straha za goli život. On je mogao da se tješi, mnogi su to i činili, nevidljivim i nečujnim unutrašnjim otporom, nepomirljivošću: ,,Ma, šta mi možete, ipak ja imam svoj pogled na život.“ „Nevidljivo nepokoran, vidljivo servilan, javno čak i revnostan kompartijac. To je šizofreno stanje, moralni rascjep. U mašti svašta, u stvarnosti ništa.

O takvoj unutrašnjoj neustrašivosti Solženjicin je imao jedak komentar: ,,Da se preneraziš: ako šipak koji se u džepu tajno pokazuje i jeste sloboda šta je onda unutrašnje ropstvo? Mi bismo ipak da unutrašnjom slobodom nazovemo sposobnost i da se misli i da se dejstvuje nezavisno od spoljnih okova, a spoljnom slobodom koja tih okova uopšte nema./…/Solženjicin je ovakav prijekor ruskim intelektualcima mogao izreći bez moralnih ograničenja – zato što je svoje slobodoumlje odrobijao.“

Tako Miladin Ćosović.

Veliki broj titoista kasnije je prešao u drugosrbijance. Jer, titoizam je, u osnovi, za Srbe značio samoporicanje, zapadopoklonstvo, srbofobiju i rusofobiju. Zato je, posle pada Berlinskog zida, neotitoiste u Srbiji Imperija Vašington – Brisel tako rado prigrlila.

ŠTA SAD?

Nije nikakva tajna da je u Jugoslaviji titoizam služio kao plodno tle rimokatoličkim nacionalizmima, o čemu Žarko Vidović, u svojoj knjizi «Srbi u Jugoslaviji i Evropi» piše: “Pokazalo se da je Vatikan u stanju da se na tlu Jugoslavije posluži komunizmom kao svojim instrumentom: u tome i jest specifičnost tito-komunizma, za razliku od boljševizma, koji naša opozicija i danas neosnovano pripisuje Titu i titoizmu. Tako je titoizam (tito-komunizam) u svojoj bitnoj dvoličnosti, uz dve dijametralno suprotne, a obe svoje politike, jednu javnu i jednu zavereničku – bio u stanju da istovremeno obavlja dve suprotne misije: da blokira istorijsku svest Srba, pogotovo srpske inteligencije i da, istovremeno, osvesti istorijsko iskustvo (istorijsku običajnost) katoličkih naroda Jugoslavije. To se jasno ogleda u dva istovremena suprotna pokreta u Jugoslaviji:

na srpskim univerzitetima su dominirali intelektualci-marksisti, radikalni protivnici svake nacionalne i verske obnove, uvereni da se „u Evropu“ ulazi samo odbacivanjem srpskog i predanja i vere, spremni da pravoslavlje izjednačuju sa staljinizmom, a na hrvatskim i slovenačkim univerzitetima je evropejstvo bilo poistovećeno sa katolicizmom i nacionalizmom (uz prihvatanje ideja da je staljinizam pravoslavan!)“.

Oličenje srbskih odnarođenika je Latinka Perović sa svojim drugosrbijanskim iščadijima, oličenje kroatokomunista je bio Miroslav Krleža, sa onima koji su nastavili njegovo delo.

Titoizam je još uvek živ dok god su živi oni koji su njime zaraženi. Iako se maskira u kosmopolitizam i naprednost, reč je samo o autošovinističkoj ideologiji bubašvabe, čiji je, kako bi Milo Lompar rekao, cilj jedan: da postoji, po svaku cenu. Zato oni ne podnose bilo koga ko pominje Kosovo, zavet, večnost, pretke i potomke. Oni žive u večnoj sadašnjosti hedonizma zasnovanog na parama NATO Imperije, kao što su ranije živeli od Titovih para (a Tito ih je dobijao od NATO Imperije, jer je «nesvrstanošću» sprečavao Treći svet da priđe Varšavskom paktu). Idioti u izvornom smislu reči (antički Grk je idiotom zvao čoveka koga nije briga za poslove zajednice), oni su u svom slugeranjstvu spremni da idu do kraja, jer su naučili samo da slušaju gospodara i da se klanjaju moćnijem.

Vladimir DIMITRIJEVIĆ
Izvor: srpskistav.com