Nesporna je činjenica da u zemlji Srbistanu mnogo toga ne funkcioniše onako kako bi trebalo da funkcioniše u jednoj uređenoj državi o kakvoj se ovde decenijama mašta. Međutim postoji jedna stvar, preciznije rečeno pojava, koja je na ovim nesretnim prostorima dovedena do savršenstva. Koja u mnogome određuje ono što nam se događa, što živimo i preživljavamo, a pred kojom svesno zatvaramo oči neprestano iznalazeći uzroke našeg tragičnog slučaja na nekoj drugoj strani. Mnogo je toga što bi se moglo zameriti nama Srbistancima, ali nam se mora odati priznanje da smo foliranje uzdigli do savršenstva. Sklonost ka sveopštem foliranju, preciznije bežanju od stvarnosti i nespremnosti da se suočimo sa samima sobom, neprestanoj potrebi da budemo neko i nešto drugo, ovde je vremenom poprimila odlike dominantne nacionalne karakterne osobine.
To što su srbistanski političari foliranje uzdigli do nivoa ideologije, ni po jada jer se oni samo prilagođavaju tržištu. A na srbistanskom izbornom tržištu decenijama unazad važi nepisano pravilo da najbolju prođu imaju besmislene priče, sumanuta obećanja i odsustvo principijelnosti. Jednostavno provalili su da Srbistanci uživaju u tome da foliraju i da ih foliraju. Uzmimo za primer silne novokonponovane vernike, od kojih je većina do onomad u kući na vidnom mestu umesto ikone držala Brozovu sliku, a koje svakodnevno viđamo kako se besomučno krste dok prolaze pored crkve. Sve oko sebe smaraju time kako redovno poste, idu u crkvu i pričešćuju se a da u toku dana nebrojeno puta opsuju Boga, a hrišćanska načela koja ih dotiču koliko i topljenje glečera na Antartiku. Biće ipak da su oni komunističku religiju u skladu sa trendom zamenili hrišćanstvom. Da je za njih vera poza, a ne duhovna potreba. Nije li ordinarna foliraža i jadikovanje dežurnih “filmofila” povodom činjenice da naša kasaba više nema bioskop, budući da se gledaloci, kada se u Domu kulture prikazuje neko pažnje vredno filmsko ostvarenje, mogu izbrojati na prste. Kako što je to bio slučaj sa Grlićevim filmom Ustav Republike Hrvatske koji je od Londona do Pule pobrao sijaset nagrada, pa se samo po sebi nameće pitanje da li našoj kasabi fali bioskop ili bioskopska publika.
Stoga, potpuno je razumljivo to što na svakom koraku čujete kritike na račun gospodara Vučića i njegove radikalne naprednjačke družine, i tvrdnje kako za njih niko ne glasa. A oni, gle čuda, uprkos tome u inat svima dobijau izbore.
Biće ipak da je foliranje ovde uveliko prevazišlo manir i preraslo u psihopatologiju.
Aleksandar Arsenijević
ozonpress.net
