Odlukom uredništva zadužen sam da se svakog petka javljam čitalaštvu autorskom kolumnom. Valja opravdati to veliko poverenje i očekivanja. Ni malo lagan posao. E, sada, ukoliko dođe do neplanirane pauze, može da se desi samo jedna od dve supozicije – ili me je spopao neki nepoznati virus ili sam uljudno pozvan na „stručne konsultacije“ kod bivših kolega iz srpskih bezbednosnih službi. Moramo razumeti, teška su vremena, svaka pomoć je dobrodošla. No, siguran sam da će se, ako se i bude dešavalo „konsultovanje“, odigravati u periodu subota – četvrtak, tako da ne trpi ni autor, ni kolumna, a ni čitaoci.
Malo šale (ako sam se zaista šalio) nije na odmet, a sada na ne tako veselu zbilju.
Meko okupirana (ali okupirana) Srbija je poodavno zemlja čuda. Kako držati zbunjeni narod u neizvesnosti, davati mu lažnu nadu i prevoditi žednog preko vode, najoriginalnije je pokazala nedavna zvanična poseta vrhovnih srpskih dužnosnika Ruskoj Federaciji.
Događaj se odvijao prema ustaljenom obrascu – kad god je teško zovi Rusiju u pomoć, idi u posete, obećavaj i najavljuj kule i gradove (i njihove i naše), skupljaj poene u srpskoj glasačkoj mašineriji, a kada se prašina slegne, nastavi put ka zapadu i „gledaj svoja (evroatlantska) posla“.
Bučno najavljena silna vojna saradnja je izazvala posebnu pažnju ne samo srpske već i ruske javnosti. U toj meri da su brojna sredstva javnog informisanja, i naša i njihova, oglašavala pravi vojni preokret u odnosima dve zemlje. Maltene čudesa koja će nas snaći u vidu brzopoteznog opremanja Vojske Srbije – od najmodernijih PVO sistema, preko aviona i helikoptera, radara, do dalekometne raketne artiljerije.
Jer, pobogu, Hrvati samo što nisu potpalili fitilje na svom balističkom topništvu. Ironija jeste, ali ne znači da se u dogledno vreme neće odigrati baš tako.
I, na kraju, razočaranje i hladan tuš. Osim ogoljenih spekulacija koje prijaju srpskim ušima, preliminarno je dogovorena mogućnost popravke polovnih ruskih helikoptera, zatim nabavka šasija ruskog teretnog vozila „Kamaz“ za naše „Nore“, moguća saradnja u oblasti namenske industrije. I to bi bilo uglavnom to.
Ko je kriv što nema povoljnih ruskih kredita za nabavku naoružanja? Zašto nas Vladimir Vladimirovič ne vrhuni kroz svoj dvogled i šta čeka? Žele li Rusi da Srbija doživi NATO sudbinu Crne Gore i da sebi otežaju situaciju na geostrateški izuzetno važnom prostoru Balkana?
Odgovor je vrlo prost – osnovni krivac je zvanična Srbija. I taj odgovor se krije u takozvanoj vojnoj neutralnosti, nepostojećoj međunarodnopravnoj kategoriji koja se kosi čak i sa zdravim razumom i logikom, i kojom je vrlo providno pokrivena NATO agenda i orijentacija zemlje.
Vojna neutralnost je kvalitentno smišljena zabavna igra, inače redovna poštapalica i odstupnica srpskih vlastodržaca, koja traje bez prekida od 2007. godine. Igra na koju se primili čak i oni od kojih se to nije moglo očekivati, naivno verujući da je najbolji put onaj navodno srednji – ni tamo, ni ovamo. Još samo da nam drug Tito „vaskrsne“ i to bi bilo to.
Vojna neutralnost je skuvana upravo u evroatlantskoj kuhinji. Onda kada su subverzivni stručnjaci sa zapada shvatili da će se, povodom otcepljenja Kosmeta, Srbi probuditi i rešiti NATO rebus, u vidu podmetnutog „Partnerstva za mir“. Program po kome nismo formalno članica Alijanse, a suštinski kao da jesmo. I više od toga. Uostalom, u „Okvirnom dokumentu“ čija je oznaka „M – 1 (94) 2“, stoji da se potpisnice Partnerstva za mir „nalaze unutar evroatlantskog regiona“ (član 1.) i „da se stabilnost i bezbednost u evroatlantskom području mogu postići jedino putem saradnje i zajedničke akcije“ (član 2.).
Izmišljenom vojnom neutralnošću, kao dvostrukom prevarom jer (1) tako nešto nije zabeleženo u svetskoj istoriji i ne postoji u međunarodnom pravu i odnosima i (2) sadržajno smo u stvarnosti potpuno vojno (i politički) vezani za NATO i EU, privremeno je za javnost storniran ali ne i obustavljen, program Alijanse „Partnerstvo za mir“, sa kojim je, kada je za par godina prošla srpska frtutma oko Kosmeta, nastavljano još brže i plodotvornije.
I sada osnovno pitanje – kome to da Rusija isporuči bar nešto od modernog naoružanja? I to tako da sve bude pod velom neke savršene tajne, kako nam između redova signaliziraju pogađate ko – dežurni vojni analitičari. Ne znajući ili ignorišući da postoji, između ostalih brojnih međunarodnih sporazuma i protokola, recimo, pod okriljem OEBS-a i „Sporazum o sub-regionalnoj kontroli naoružanja“, čiji smo potpisnici. Tim sporazumom je regulisano sve – od toga ko ima koliko teškog naoružanja, do toga da se svaka promena oružja kalibra većeg od 82 mm, mora prijaviti nadležnim telima navedene organizacije.
Dakle, isporučiti naoružanje zemlji koja je smestila mini štab NATO-a u vidu „Vojne kacelarije za vezu“ usred Ministarstva odbrane na nekoliko desetina metara od ministrovog kabineta? Onima koji na odbrambenom planu nastavaljaju evroatlantske „reformske“ tekovine Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Prvoslava Davinića, Dragana Šutanovca, i koji su dostignuti nivo „partnerske saradnje“ i „interoperabilnosti“ sa snagama NATO, od 2012. godine podigli za bar tri koplja?
Naoružavati ruskim modernim sistemima i opremom malenu Vojsku Srbije, koja je praktično jedna od nekoliko ispostava NATO-a na Balkanu, je nemoguća misija. Doslovno.
Pa nisu se oni tukli sa nama ’99-te takmičenja radi, već da bi nas u konačnom savladali, oteli Kosmet, a ostatak zemlje rasparčali i stavili pod potpunu kontrolu. A kod takvih ciljeva (ili je neko i dalje ubeđen u suprotno) kontrola nad vojnim kapacitetima, koji su prethodno raznizani do neprepoznavanja, je uslov svih uslova. Tu nema improvizacije i amaterizma.
U danu kada nastaje ovaj tekst, recimo, u našem Ministarstvu odbrane boravi delegacija NATO „Programa za izgradnju integriteta“, koju predvodi dr Alberto Bin, direktor Direktorata za integraciju, partnerstva i saradnju u Sektoru za političke poslove i bezbednosnu politiku Međunarodnog štaba NATO. Prihvaćeni su domaćinski, kako priliči, od strane general-majora Slađana Đorđevića (jednog od poznatijih đaka američkog i NATO obaveštajnog „Maršal centra“ u Garmiš-Partenkirhenu), koji se nalazi na dužnosti načelnika Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane.
To je samo jedan od silnih (pod)programa Alijanse preko kojih smo čvrsto uvezani u čvor iz koga nema izlaska. Kruna intenzivne „saradnje“ je nedavno potpisani „Individualni akcioni plan partnerstva“ (Individual Partnership Action Plan, IPAP), sa mnogobrojnim vrlo ozbiljnim obavezama i rokovima, kao i SOFA sporazum po kome smo dužni da prihvatamo vojnike a u perspektivi i trupe NATO zemalja kako u tranzitu, tako i radi kratkoročnog i dugoročnog boravka u Srbiji.
Treba li podsećati na „Proces Planiranja i pregleda“ (Planning and Review Process, PARP), što u prevodu na narodski jezik doslovno znači – kontrola (i odobravanje) svih dešavanja i promena u sistemu odbrane i Vojske, od strane visokih činovnika NATO-a. Dakle, nemoguće je povećati, recimo, brojno stanje ljudstva, bar ne značajno, ili izmeniti organizacijsko-formacijsku strukturu Vojske, izvršiti bilo koje promene, a da to ne odobri Alijansa.
S tim u vezi je i „Koncept operativnih sposobnosti“ (Operational Capabilities Concept, OCC), zatim, „Grupa za reformu odbrane“ (Defence Reform Group, DRG), kao zajedničko telo Ministarstva odbrane Srbije i NATO, i posebno interesantno telo koje ima popularan naziv „Poverilački fond Programa Partnerstvo za mir“. Oni su finansirali i rukovodili uništavanjem više od milion i po komada protivpešadijskih i protivtenkovskih mina, zatim, ogromnih količina eksploziva, ubojnih sredstava, kao i „viškova“ vojne opreme i naoružanja – tenkova, transportera, haubica, topova…
Poseban tim u okviru „Poverilačkog fonda“ je, kroz tzv. projekat PRIZMA, vršio prekvalifikaciju „viškova“ (osobito ratnih) oficira u – pekare, molere, automehaničare, zavarivače i ostala popularna zanimanja. Taj tim je formiran od strane NATO tako što je odabrana (obratimo pažnju) „Međunarodna organizacija za migracije“ (International Organization for Migrations, IOM), za koju je zvanično istaknuto da raspolaže „sa značajnim iskustvom u oblasti smanjenja viška vojnog kadra i njegove reintegracije u civilni sektor“. Da nije žalosno bilo bi zaista duhovito.
No, da ne preterujem sa silnim nazivima na engleskom i objašnjenjima od kojih može da zaboli prosečna srpska glava. Pogotovu što je na ovako malom prostoru nemoguće pobrojati bar još tri puta toliko aktivnosti u koje smo „svojom“ (podrazumeva se biračkom) voljom upleteni.
Da prevedemo na stari, dobri srpski jezik.
Šta to – koje naoružanje i koju borbenu opremu, sisteme i ostala sredstva da nam Rusija isporuči po povoljnim kreditnim uslovima (čak i da ignorišemo NATO), kada tako nešto nema ko čak ni da zaduži u Vojsci kakvu imamo još od 2007. godine?
Vojska Srbije, čiji su glavni kadrovi školovani po NATO centrima i koja nema obavezni vojni rok, je oružana sila koja broji manje od 29 hiljada ljudi u miru, od čega je svega nešto oko 14 hiljada skoncentrisano u vidu Kopnena vojska, a u vidu Ratno vazduhoplovstvo simboličnih 5 hiljada ljudi. Od važnijih borbenih sastava raspolažemo: gardom, zatim, četiri kopnene (mešovite) brigade, jednom mešovitom artiljerijskom, jednom specijalnom brigadom i rečnom ratnom flotilom, dok nam RV i PVO čine dve vazduhoplovne, jedna PVO i jedna brigada VOJIN. To su najvažniji, borbeni sastavi. One druge ne vredi ni nabrajati. Malo, da manje ne može biti.
I koga opremiti ruskim naoružanjem?
Vojsku koja redovno izvodi obuku i vežbe na NATO poligonima sa članicama Alijanse i pridruženim marionetskim državama kroz program „Partnerstvo za mir“, što su aktivnosti koje su direktno usmerene protivu Rusije?
Ko ne veruje neka pročita izveštaj o nedavnoj aktivnosti u bazi „Hoenfels“, u Nemačkoj, gde smo se četvrtu godinu za redom igrali ratnih igara. Pripadnici pešadijskog bataljona 2. brigade KoV, učestvovali su na vežbi „Zajednička odlučnost V” u zanimljivom vojnom društvu iz: Albanije, Bugarske, Gruzije, Litvanije, Nemačke, Norveške, Rumunije, Sjedinjenih Američkih Država, Slovenije, Francuske, Holandije i Crne Gore.
Vežbu je organizivala, podrazumeva se, Evropska komanda Oružanih snaga SAD s ciljem „unapređenja interoperabilnosti i međusobnog razumevanja pripadnika kopnenih vojski u realizaciji operacija u multinacionalnom okruženju“. Zaista srceparajuće i na ponos srpskog vojnika.
Da bi se Rusija osmelila na ozbiljniju vojnu saradnju sa Srbijom, čak i da se Saveznička komanda NATO u tako nešto ne meša, potrebno je zvanično odustati od tzv. (i nepostojeće) vojne neutralnosti i opredeliti se za iskrenu saradnju. A to znači ugovorno regulisati čvrste vojne partnerske odnose sa Rusijom, ako se već ne sme da ide u otvoreno vojno (državno) savezništvo i, recimo, učlanjenje u ODKB.
To, opet, podrazumeva izlazak iz programa „Partnerstvo za mir“ koji nam, jednostavno, ne dozvoljava bilo kakvu inicijativu i slobodu odlučivanja po odbrambenim pitanjima, a pogotovu ne ozbiljnije odnose sa Rusima. Čak i da je igra krajnje poštena i da se onaj njen glavni deo ne odvija iza zavese. Naravno, s tim u vezi naprednjački partijski (ali i svi drugi) činovnici imaju unapred pripremljene floskule u vidu gnusnih neistina, recimo – „kako su oni odgovorni, kako poštuju sporazume koji su pre njih potpisani i ne mogu se raskidati“, i tako dalje i tome slično.
Zatim bi morala da usledi značajna izmena ili usvajanje novih strateških dokumenata zemlje i to: Strategije nacionalne bezbednosti, Strategije odbrane i posebno Vojne doktrine, kao i prilagođavanje Zakona o odbrani i Zakona o vojsci.
Ima li smisla dalje nabrajati?
Voleo bih da me događaji i eventualni rezultati za nekih mesec dana potpuno demantuju, kada bude došao gospodin Dmitrij Rogozin u zvaničnu posetu. Bar je tako premijer lično obnarodovao. Dolazio je Dmitrij i u jesen 2012. godine. Dobro se sećam, samo što im nije crtao na školskoj tabli. Uzalud, nije imao kome. Od tada je prošlo pune tri godine.
Kada ćemo shvatiti lukavu igru i krenuti pravim putem?
Kada budemo razumeli da živimo u okupaciji. Za početak dovoljno. Sve ostalo dolazi samo od sebe. Ili na poziv. Onaj, bratski. Pa „ćemo se ćerati“.
Goran Jevtović
Fond Strateške Kulture
