Ako jedno selo može da ispriča priču o nacionalnom konvertistvu, to je Sirig.
Sirig je osnovan, pod zaštitom Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, kao mesto Solunskih dobrovoljaca.
Teško je naći mesto u kome se viteški naš Kralj Aleksandar tako temeljno mrzi, više nego u Sirigu.
Nema mesta čijim žiteljima preci nisu toliko stradali od zapadnih tuđina, a da gaje tako prostački animozitet prema Srbijancima.
U Sirigu, ljudi u sebi imaju još najviše cca 30% srpstva, ostalo je austrougarština. Sa tendencijom opadanja… srpstva u čoveku, naravno.
Nema mesta u kome se tako gejački ne rugaju Pravoslavnoj crkvi.
Veronauka postoji u školama skoro dvadeset godina. Prisutni su sveštenici koji mogu svakog da poduče kako se koji pravoslavni praznik obeležava. Nemoguće je neznanje. Ali, postoji , nadmoćno, domaće vaspitanje.
Tako perfidno ruganje pravoslavlju i/ili teranje inata, ne bi smelo da bude dolično potomcima junacima sa Kajmačlana. Dolično je ćesarevim sluganima, a takvi su nadmoćna većina.
Badnji dan je svečan. Nije momenat za ždranje i lokanje. U Mesnoj zajednici Sirig pod vlašću Vučićevog SNS, baš je obrnuto, uz nazočnost najodanijih titoista.
No, „fešta“, je tek počela… Stiže Badnje veče…
Prvi lokal, namenjen omladini….
Drugi lokal, namenjen širokim narodnim masama…
Treći lokal, za sportsku populaciju….
Ovim su sivestrovske poklade u Sirigu okončane. TZV Srpsku Novu godinu umorni pregaoci provedoše u slatkom dremežu.
Nemojte sumnjati, Sirižani su tvrdo glasačko telo SNS. No, kad kucne čas, postaće žeženi separatni Vojvođani.
