Teško je pisati o ovom žalosnom događaju. Ustezao sam se, da ga iznosim u javnost. Desio se pre tri godine u selu Trešnjevici blizu Arilja. Kako vreme prolazi, sve teže i teže zadržavam u sebi ovaj nesvakidašnji ružan događaj. U odluci, da pišem o ovome, hrabri me činjenica, da sam od početka bio u pravu i pravednosti, a razlog dosadašnjeg trpljenja i uzdržanosti je što sam bio uveren, da se na svešteno lice ne sme upirati prstom, a kamoli optuživati ga.
Život prolazi sve brže i brže. Postoji opasnost, da se istina zataška i zaboravi, pa da nedela jednog „sveštenika“ i njegovih saradnika ostanu prekrivena velom zaštite od pravde i istine.
Ne bih opisivao detaljno šta se dogodilo, već samo bitne činjenice, koje su se dogodile.
Supruga i ja smo bili pred završetkom freskopisanja u crkvi Sv. Nikolaja žičkog u Trešnjevici. Radili smo polako, koliko je sveštenik uspeo da prikupi priloga. Naravno, da smo na početku sklopili Ugovor sa starešinom hrama, koji je overen pečatom i potpisom ondašnjeg Episkopa žičkog počivšeg Hrizostoma. Vrlo precizno i jasno. Pre dve godine dolazi na parohiju novi paroh Saša Predojević. Od prvog dana pokazuje netrpeljivost i grubost prema nama. Ubrzo u sadejstvu sa popadijom, usred crkve, govori da on ne zna ni za kakav Ugovor, da ga on i ne interesuje i da nema uslova za dalji rad, iako sam ga upozoravao, da smo mi umetnici obezbedili finansije za iduću godinu, čak i skele, što je bila dužnost investitora, po važećem Ugovoru. Nije vredelo. Tražio je da se iselimo sa alatom, bojama i drugim, iz crkve. Kad sam ga zamolio, da to možemo ostaviti do iduće godine u Parohiskom domu (od 360 kv. metara), grubo je rekao, „nosite to kući“. Drugim rečima, isterao nas je iz crkve. Govori, da Ugovor ne priznaje i ne može ga ispoštovati. Ovu svoju bahatost, koja nema nikakve veze sa likom pravoslavnog sveštenika, pokazao je prema nama bez ikakvog razloga i srama. Možda je imao neke skrivene namere i kombinacije, ko treba da završi slikanje crkve. Ovo izbacivanje iz crkve i rastanak sa freskama i narodom, darodavcima, doživeo sam potresno. Nadao sam se u episkopa žičkog, gospodina Justina, prijemu i razgovoru. Nažalost, bilo je nemoguće uspostaviti kontakt sa njim, preko njegovih potparola – monaha, koji to ne dozvoljavaju. Pisao sam preporučena pisma, ali bez odgovora. Poslao je u Tršnjevicu dvojicu svojih monaha, koji su doneli negativnu procenu naših radova, iako je to postupak, koji nije zasnovan Ugovorom. Takođe oni nemaju nikakvog likovnog obrazovanja, da bi se usudili da procenjuju kvalitet renomiranih i poznatih umetnika. Podneo sam episkopu zvanični prigovor na ovakve nezakonite postupke, a Eparhija je preko svog eparhiskog advokata jednostrano poništila Ugovor i meni uputila Rešenje o tome. Iznenađen, šta se sve radi, bio sam u šoku i nije mi bilo do suđenja, koje je iziskivalo finansijske troškove, a nije mi ni bilo do toga, da se sa Crkvom sudim. Kao moj poslednji pokušaj, da pravdu iznesem pred episkopa Justina, sa svim relevantnim činjenicama, bez napetosti i tolerantno ali istinito, pao je u vodu, Nije mi odgovorio ni reči, a primio je pismo, imam dokaz za to. Postade Crkva nedodirljiva.
Kao sveštenički sin, znam koliko ovaj moj gest može biti poguban za mene. Ovako razmišljam iz ugla duboko verujućeg, ali i grešnog, i nadasve odanog Crkvi. Utoliko mi je teže, što pišem o ovom kabadahiji u mantiji.
Molim čitaoce, da sledeće činjenice ne shvate kao gordost i samohvalisanje, već kao činjenice koje potkrepljuju moju odluku, da javno opišem ovu bruku.
Završio sam Akademiju za likovne umetnosti u Beogradu, kao i magistraturu, sa najvišim ocenama. Bio sam decenijama spoljni saradnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture učestvujući na konzervaciji naših fresaka po celoj Srbiji. U Bogosloviji Sv. Save u Beogradu sam fakultativno predavao ikonopis 17 godina. Među učenicima se isticao kasniji đakon Tomić. Kasnije on je bio osnivač i rukovodilac Žičke monaške ikonopisačke škole. Bio sam jedan od osnivača i profesor Akademije za konzervaciju pri Bogoslovskom fakultetu. Specijalizirao sam konzervaciju-rtestauraciju likovnih dela u Rimu. Imam veliki broj mozaika izrađenih u crkvama i manastirima u Beogradu i širom Srbije, kao i u inostranstvu. Isto tako uradio sam (sa suprugom), veliki broj ikona i ikonostasa po Srbiji. Najviše se ponosimo freskopisanjem crkve Sv. Save u Hanoveru.
Zainteresovani mogu pogledati na veb stranici WWW.mladenovicart još dosta podataka o mojoj umetničkoj delatnosti.
Ne znam, da li grešim ovim pisanjem?
Koji su razlozi, da se ovako razorno postupa u srcu naše Crkve?
Koji sud će doneti pravednu presudu?
Ovaj, u koji sam čvrsto verovao, doneo je nepravdu.
Zašto?
autor:Mišo M. Mladenović, akad. slikar
