Da nije uzroka ne bi bilo ni posledica.
To je slučaj i sa posetom člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića Novom Pazaru i tzv. Sandžaku. On je, javno, svojom posetom obeležio značajan jubilej u čast i slavu SDA i svog oca Alije Izetbegovića. Istina, u to vreme između Srbije i BiH nije postojala međudržavna granica koja danas, zahvaljujući njegovom ocu, postoji i zato ima veliki značaj u međusobnim odnosima. Ovim ta priča, ili priča o prvom uzroku, može da bude i završena.
Drugi, za javnost skriven uzrok treba takođe staviti na uvid. To je veliki doprinos muslimana Sandžaka u ratnim poduhvatima Armije BiH. Tu je, po ugledu na Hitlerove SS jedinice, svojevremeno tajno formirana paravojna muslimanska oružana formacija „Patriotska liga naroda“. Iz „Sandžaka“ su čuveni borci Prve sandžačke brigade u Sarajevu koja je za Srbe ovog grada bila što i Gestapo za Jevreje u Nemačkoj. Mnoge sandžaklije, od kojih neki danas žive u Srbiji, nose najviša odlikovanja i imaju visoke činove Armije BiH. Oni su zaslužni za stotine uništenih srpskih sela i desetine hiljada ubijenih lica srpske nacionalnosti. Oni su opsluživali preko 500, od čega samo u Sarajevu 123, koncentraciona logora u kojima je mučeno, silovano i ubijeno više hiljada naših sunarodnika. Bez pomoći Sandžaklija teško bi muslimani Sarajeva 1992-1995. god. uspeli da pobiju skoro 8.000 meštana srpske nacionalnosti. To je četiri puta više nego što su Srba u Sarajevu ubile ustaše Ante Pavelića u podudarnom vremenskom razdoblju tokom Drugog svetskog rata.
S tim i takvim ljudima je mogao da se pozdravi i „ u četiri oka“ porazgovara visoki gost iz BiH. Da im, eventualno, još jednom čestita i zahvali. To je njegova samoinicijativno preduzeta mirovna misija.
Od više hiljada Sandžaklija koje su žarile i palile po BiH, a za svoja dela nikad nisu odgovarali, neke je nemoguće izostaviti.
Svima su znani Ejup Ganić iz Novog Pazara i Sefer (Hrustem) Halilović iz Prijepolja, general armije BiH. Ali javnost skoro ništa ne zna za ostale, kao što su Hajrudin (Hrustem) Halilović – Mrčo (brat Seferov), jedno vreme komandant konc-logora u Visokom gde je surovo zlostavljano oko 500 i ubijeno deset lica srpske nacionalnosti; Nihad Bojadžić-Niho, iz Novog Pazara, zamenik komandanta, a potom komandant po zlu poznate „Zukine jedinice“ i logora za Srbe na Igmanu u kome je ubijeno deset Srba; Ekrem Mandal iz Priboja, predsednik SDA za Istru, jedno vreme komandant hrvatskih „Zengi” (Zelene riječke brigade), a potom komandant „Handžar divizije” sastavljene od Šiptara sa Kosmeta i muslimana iz Sandžaka; Ramiz Duraković iz Prijepolja, komandant tzv. Zelenih beretki i 43. brdske brigade u Goraždu; Medo Haznadar, iz Prijepolja, komandant Prve sandžačke brigade u Sarajevu i jedan od komandanata na Igmanskom ratištu; Zulfikar Ališpago-Zuka, (njegovo, verovatno pravo, ime je Zulfo Alić) iz Novog Pazara, komandant specijalne brigade „Zukini borci” ili „Zulfikar” sastavljene od lica iz Sandžaka, Foče i mudžahedina iz arapskih država. Posedovao lični zatvor za Srbe na Igmanu. Odgovoran za ubistva oko 13 lica srpske nacionalnosti u razdoblju od 25. februara do 25. maja 1993; Murat Kahrović, Sjenica, pomoćnik komandanta Prve sandžačke brigade u Sarajevu; Bećir Skrobanović iz Prijepolja, jedan od rukovodilaca tzv; Zelenih beretki u Sokolovića koloniji; Ramiz Delalić-Ćelo iz Priboja jedan od organizatora i neposredan učesnik u napadu 1. marta 1992. god. u Sarajevu i ubistvu Nikole Gardovića; Ramiz Pljakić, iz Sjenice, komandant u Posavini po zlu poznate 108. „legendarne” brigade Armije BiH.
Prema dosadašnjoj praksi organa gonjenja i tužilaštva Republika Srbija je za takva lica najsigurnija država. Godinama vlasti Srbije hapse i progone Srbe koje isporučuju ili Haškom tribunalu ili istražnim organima i sudovima BiH i Hrvatske, ili im ovde sude. Progone i otpuštaju sa posla članove njihovih porodica. Ne obaziru se čak ni na to da li su u pitanju državljani Srbije. Sudi se, po nekom pravnom osnovu, i stranim državljanima, ali uvek i isključivo srpske nacionalnosti. Jedini kriterijum za hapšenje je da je Srbin i da ga bar neko okrivljuje. Za taj posao osnovane su i specijalne pravosudne ustanove. Ne može se shvatiti da vlasti Srbije ne istražuju zločine svojih državljana počinjene nad licima srpske nacije u BiH ili Hrvatskoj. Ovaj narod interesuju razlozi zbog kojih se u Srbiji ne procesiraju, makar i u odsustvu, lica koja su odgovorna za zločine nad Srbima. Gde su međunarodne poternice za tim licima. Međutim, da su toliku prilježnost organi gonjenja i sudovi pokazali i prema Sandžaklijama danas Bakir Izetbegović ne bi imao kome da dođe i – na obostranu žalost – verovatno bi izostala i njegova poseta Novom Pazaru.
Milivoje Ivanišević
Stanje stvari
