Darko Šarić, Ivica Dačić, Rodoljub Radulović
Jedna informacija koja se pojavila u podgoričkom listu „Dan“, u Srbiji je prošla sasvim nezapaženo, iako bi takva vest u svakoj normalnoj (nekontrolisanoj) medijskoj sferi morala da izazove ozbiljan potres. A vest se odnosi na to da postoje ozbiljne indicije da je Siniša Mali poslovao sa narko-bosom Darkom Šarićem još u vreme velike policijske akcije pod nazivom „Balkanski ratnik“. Zapravo, pre bi se reklo da nijedan veći medij u Srbiji nema smelosti da načinje takvu temu. A ako je to tako, tada se nameće pitanje u kakvoj to državi danas živimo.
Da li je Srbija demokratska zemlja ili je u Srbiji na vlasti diktatorski režim, koji kontroliše svaki medij, osim onih koji se pojavljuju samo putem interneta i koje je veoma teško staviti pod državnu „kapu“. No, ako se setimo ovogodišnje „snežne mećave“ i „Supermena iz Feketića“, tada ćemo videti da je srpski režim pokušavao da kontroliše i internet (tada su i Koreni bili na udaru zbog objavljivanja onog sarkastičnog videa o Vučiću).
I sama istraga i suđenje Darku Šariću protiče u nekoj utišanoj atmosferi. O tome se, istina piše, ali veoma pažljivo i dozirano. Pominje se i Rodoljub Radulović, zvani Miša Banana, za kojim je navodno raspisana međunarodna poternica, ali na stranicama Interpola, začudo, njega nema. Na takvoj poternici donedavno je bio jedan Radulović (Slobodan), bivši direktor „C marketa“, koji se nedavno predao srpskim vlastima, ali to nije onaj Radulović koji je bio kućni prijatelj Ivice Dačića.
Sa sajta Interpola: Tamo nalazimo Mirjanu Marković i Marka Miloševića, ali tamo nema Miše Banane
Rodoljub Radulović se, navodno, bavio uvozom banana, pa otuda i nadimak „Banana“, mada to ime pomalo asocira i na čuvenog Džoa (Džozefa) Bananu, poznatog američkog mafijaškog šefa porodice Bonano. Naravno, čovek koji se nalazio na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova, nije imao pojma s kim se druži, jer mu „niko nije saopštio“ čime sa Miša Banana bavi. I, neverovatno, takva naivna priča godinama prolazi u srpskim vodećim medijima kao nešto što se može prihvatiti kao istinito.
Kao i ranije, i ovog puta mnogi srpski birači su prevareni. Istina je da su brojni građani u Srbiji dali svoj glas Aleksandru Vučiću i SNS-u samo zbog toga što su želeli da vide jednu vladu u kojoj više neće biti SPS-a, to jeste, ljudi kakav je Ivica Dačić, Žarko Obradović (bivši ministar prosvete), Dušan Bajatović (direktor Srbijagasa), Slavica Đukić-Dejanović (doskorašnji ministar zdravstva), Branko Ružić i tako dalje. Veliki broj srpskih glasača očigledno se nadao da priča Aleksandra Vučića o zavođenja nekakvog „rada i reda“ u državi neće biti jalova retorika iza koje neće stajati jedan ozbiljan sadržaj.
Ali, sudeći po tome što „pobednici“ na poslednjim izborima ne žele da uistinu pobede, već u srpskoj vladi zadržavaju i dalje one o kojima retko koji simpatizer SNS-a ima dobro mišljenje, moglo bi se reći da od istinskih reformi srpskog društva i oporavka srpske ekonomije neće biti ništa. Nasuprot tome, ponavlja se isprazna priča o tome kako „Srbija želi da bude kao Nemačka“, da bi se nedavno promenio takav orijentir prema Švajcarskoj („učimo na švajcarskom primeru!“).
Naravno, Srbija bi uistinu mogla da bude bogata, barem upola koliko je bogata Švajcarska, kada bi nove vlasti uistinu radile na razvoju srpske privrede, posebno poljoprivrede i stočarstva. Samo pravljenjem zalivnih sistema, Srbija bi mogla da poveća svoj bruto društveni proizvod za dve do tri milijarde evra. Tu su i rudna bogatstva koja se neracionalno koriste, velike mogućnosti u proizvodnji energije, ali i u razvoju informacionih tehnologija.
Ipak, postaje jasno da Srbija neće krenuti putem svog ekonomskog razvoja, onako kako su to glasači SNS-a očekivali. Da bi se do kraja razumelo kuda stremi nova srpska vlada, možda bi bilo dovoljno da se pogleda jučerašnji sastanak mandatara srpske vlade sa Elen Goldstin, direktorom Svetske banke za Jugoistočnu Evropu.
A šta je to Goldstinova poručila (ili, pre, naredila) budućoj srpskoj vladi? A ona je rekla da je „za Srbiju od ključnog značaja da sprovede reforme, kako bi se oporavila od krize i potom krenula u korak sa Evropskom unijom“. Sve je to objasnila rečima:
„Kada kažem reforme, govorimo o dva smera na koja se moramo fokusirati. Prvi je reforma javnih preduzeća – ona je odavno bila potrebna i sprovele su je mnoge zemlje bivše Jugoslavije i to pre 10 do 15 godina.“
Drugim rečima, Srbija mora da privatizuje preostala državna (javna) preduzeća. A to će da uradi tako što će ih dovesti do stečaja i umanjiti im realni vrednost, a potom ih prodati stranim „investitorima“, budzašto. Radnici će, naravno, kao i u svim prethodnim privatizacijama, biti isterani na ulicu, a potom će neki od njih (koji budu imali sreće) biti upošljavani kod stranih poslodavaca, uz podsticaj (stimulaciju) vlade od 10.000 evra po radniku.
Druga poruka (naredba) Goldstinove još je strašnija od prethodne, jer ona tu traži da Srbija „pojača rad sa Svetskom bankom i drugim partnerima“. Šta to u stvarnosti znači? To znači da nova srpska vlada mora pod hitno da usvoji antiradnički Zakon o radu i mnoge druge zakone koji idu na ruku stranim poslodavcima. Takođe, to znači i da se mora nastaviti politika „stezanja kaiša“ koju je promovisao Lazar Krstić, ’genije sa Jejla’, što podrazumeva dalje smanjivanje plata u školstvu, zdravstvu i, uopšte, u državnim službama, ali i smanjenje penzija, koje je novi srpski premijer, mesecima ranije, „najodlučnije branio“.
T. Rajić
