Banović Strahinja – izuzeci samo potvrđuju pravilo

0
122
Foto: pixabay.com

Prođoše još jedni Međunarodni Dani borbe protiv nasilja nad ženama i decom, prođoše i ostaviše za soboj još jedan tragičan bilans. 26 žena je ubijeno za proteklih pola godine od strane svojih muževa, očeva, sinova, prijatelja… Još je veći poraz kada se iz statistike izvuče i podatak da je od dvadeset ubijenih žena šenaest već prijaviljivalo nasilje.

O ovoj temi pišem svake godine u ovo vreme. To radim iz aspekta onih malobrojnih koje su nasilje u porodici preživele i spremne su da o tome govore javno i bez pompeznih reči i floskula. Jednostavno, sve više se osećam poraženo. Porazila su me veća očekivanja povodom donošenja novog Zakona, porazila me je činjenica da ni novi ni satri zakon nisu uspeli da urede ništa na poboljšanju situacije slabijeg pola. Jer, ovo je Srbija, Balkan, Turska nahija, rudimetarni repovi Otomanske kulture kod nas su u samoj kičmi odnosa muškarca prema ženi. U ovoj kvazi jevropejskoj kulturi žena je i dalje vlasništvo, jeftina radna snaga i inkubator za rađanje. Mada, raslojava se i nova kategorija žena za provod – žena (ženska) kao statusni simbol (takođe vlasništvo).
Često posumnjam da je uopšte moguće na Balkanu imati jednakost polova. Žene koje su javno govorile o razlozima zbog kojih su prijavile nasilnika još uvek nailaze na podozrive poglede i rezignaciju okoline i porodice. Više nije politički korektno da joj se otvoreno kaže: “Sama si kriva!”, ili “Što se vataš opasnih momaka!”, ili ono meni najgore “”Zaslužila si, što si drobila kada si trebala da umukneš!”. Zato se baš ove rečenice šapuću i prežvakavaju iza zatvorenih vrata, tiho i mučki sudi se žrtvi, a ne nasilniku. Pošto sam i sama bila žrtva nasilja, pošto sam na svojoj koži osetila svo licemerje sredine, porodice i prijatelja, ne mogu da se ne osvrnem na ovaj užas jednim pitanjem za sve Balkance koji su spremni da ovako sude:”A šta bi bilo da je to tvoja ćerka ili sestra?!” Da li bi se onda nešto promenilo?
Celokupna politička situacija u državi doprinosi opštoj napetosti. Nezadovoljan mužkarac svoj bes prema stanju u kome se nalazi iskaljuje na slabijem polu, na ženi i deci. On se lako odaje porocima, alkoholu, drogama, on čini sve da sebi olakša frustraciju, a ni ne zastane da udahne i shavti da tako samo gubi sve. Za to što su žene tučene krivo je prevashodno vaspitanje, pa nezadovoljstvo, siromaštvo, nesigurna budućnost… Dokle god ovi socijalni I sociološki faktori ostaju isti, nikakav zakon ih ne može promeniti.
Većina žena žrtava nasilja u porodici osećaće krivicu do kraja svog života. Kriviće upravo sebe zbog loših životnih odluka, preispitivaće svaku svoju reč ne bi li u sebi pronašle razlog za nasilje koje su trpele. Na toj krivici počiva moć nasilnika, na krivici I na poniženju koje sledi. Kada prijavi nasilje nad sobom, žena ne ponižava nasilnika, ona ponižava sebe, dozvoljava trećoj strani da joj kroji sudbinu, da joj sudi, da je meri i para po šavovima iznova i znova…

Da Vas podsetimo:  Srbi i Rusi u svetlosti vaskrsenja

Žene žrve nasilja u porodici prolaze jedan poseban pakao, u domu gde bi trebalo da se osećaju sigurno i zaštićeno, one su najugroženije. One nemaju sigurnu luku nigde, one su same i kada su u društvu, jer se uvek kriju, jer uvek paze gde gledaju, šta govore, kako dišu, jer im je strah od života često jači od želje za životom… I kada se odluče na krajnji korak, napuste košmar i pobegnu, nikada više neće biti sigurne, osvrtaće se do krja života I preživljavaće traume u snovima, ako ne na javi. Žene žrve nasilja u porodici prolaze jedan poseban pakao, u domu gde bi trebalo da se osećaju

Opet ističem da ne mogu da se otmem utisku da novi Zakon nije doneo mnogo promena u testosteronsku Srbiju. Slučajevi koji se sada vode pred sudovima nereko su apsurdni, kao da se zakon nije poklopio sa životom. Ima slučajeva gde se brakorazvodne parnice vode godinama, osuđeni nasilnik dobija starateljsvo nad decom, jer je u posedu stana i ima dobro plaćen posao, a žtva nema ništa I ostaje bez ičega, pa I bez dece… Porazio me je podatak da se od jedanaest prijavljenih žrtava, deset vraća nasilniku. Povratnice su prvenstveno žene bez stalnih prihoda, krova nad glavom i šire podrške familije.

Za kraj ovog lamenta nad poretkom stvari koji nikada neće ići u korist slabijeg pola, samo ću ponoviti apel koji nas oslikava kao ljude: “Sledeći put kada čujete da komšija urla na svoju ženu ne pravite se ludi, reagujte, možda baš od vas zavisi da li će ona tu noć preživeti!”

Olga Tomović
Izvor: Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime