Barikade su Vučićeva lakrdija i još jedan veleizdajnički korak

Floskule o demokratiji, stabilnosti, vladavini prava, ljudskim pravima i ozbiljnim državama na prostoru Balkanskog poluostrva, rezervisane su za neznalice, budale, ignorante i manipulatore. Balkan je danas, više nego ikada ranije, bogati kolonijalni rezervoar odakle kolektivni zapad namiruje svoje potrebe i potkusuruje interese. Prosto su mu okolnosti omogućile istorijski red za to. Na ovom prostoru, u skorije vreme, ozbiljna država nije viđena, jer je u svakoj od njih na vlasti bila i jeste marionetska polumafijaška klika koju većine stanovnika plebiscitarno podržavaju zbog sopstvene maloumnosti ili sitnopotkupljivosti. Deo podrške vlast ukrade, a deo ostvaruje i zbog ličnog egoističnog interesa svoje partijske vojske.

Da ozbiljne države nema, već da u praksi postoje faktičke kolonije kolektivnog zapada sa domicilnim ličnim režimima, primera je bezbroj. Poslednji u nizu takvih primera vidimo u tzv. zaoštravanju međusobnih odnosa posednika formalne vlasti Srbije i tzv. Kosova, Kurtija i Vučića.

Šta se zaista dogodilo pre dvadesetak dana kada su zbog hapšenja kosovskog policajca Dejana Pantića i još nekolicine kosovskih Srba podignute barikade uglavnom na severu KiM, teško ćemo saznati, no to nam je predstavljeno kao povod da se ljudi izvedu na danonoćnu stražu, zapreče saobraćajnice, podigne borbena gotovost Vojske Srbije i MUP-a, razgoropadi bukačka retorika i tobož pripremi Specijalna vojna operacija oslobađanja Kosova i Metohije, po ugledu na realni istočni primer. Međutim, vojnicima i policajacima isplaćene su dnevnice i terenski dodaci, unesena je panika među stanovništvom, odigrana je farsična imitacija ratničkog plesa i napokon, sve se umirilo uz pesmicu i ritual iz vrtića: “Mir, mir, mir – niko nije kriv”.

Nešto pre ovoga gledali smo i srpsko napuštanje institucija tzv. kosovskih institucija, zbog zaoštravanja i jednostranih koraka Arbanasa prema severu Kosova i Metohije, tako nekako je barem objašnjeno…

Oslobađanje Pantića pak (da je samo to bilo bitno), moglo je da se obezbedi, na primer, Vučićevom pretnjom samospaljivanjem. Da je Vučić predočio međunarodnoj zajednici da će se politi naftom i upaliti sigurno bi Pantić ranije otišao kući. Vojska i MUP ne bi traćili budžete na podizanje borbene gotovosti, niti bi se kompromitovali ogoljujući svoju pravu ulogu i svrhu svodeći se na skupu Vučićevu igračku kojom se ovaj savremeni Neron “igra rata”. A Kurtiju, takođe, ne bi bila povređena sujeta zbog saznanja da ga čak ni opštinski tužioci ne fermaju ni za suvu šljivu. (Empatiju za klovna Kurtija nemamo, ova simetrija je tu samo zbog boljeg uvida u odnose kolektivnog zapada na terenu.)

Čini se da je obojici, i Kurtiju i Vučiću, u međusobnoj partiji pala zastavica, da nemaju vremena za dalje izbegavanje osnivanja Zajednice srpskih opština, s jedne strane, i za priznavanje državnosti Kosova sa druge strane. Izgleda da su obe strane ove obaveze preuzele, ali da nikada nisu imale nameru da ih ispune, ili barem ne po onoj zamišljenoj hronološkoj agendi zapadnih gospodara. I ko zna kako bi se ta priča između Kurtija i Vučića razvijala da se u nju nisu direktno umešali ozbiljni igrači, vlasnici “akcionarskog društva Balkan” – kolektivni zapad.

Dakle, i na ovom primeru mogli smo da vidimo ko su pravi gospodari ovoga prostora, mogli smo da se uverimo kako se međusobno utrkuju ko će više, bolje i arbitrarnije da se prikaže i dokaže u faktičkom vladanju situacijom. I naravno, mogli smo da vidimo kako su obojici ostavili manevarski prostor da u svojim zabranima rade šta im je volja ukoliko ne prelaze linije koje su im odredili. Kurti ovde nije tema i njegovu intelektualnu ograničenost ostavićemo njegovim biračima. Naš najveći, smrtni problem nije nijedan spoljni neprijatelj, iako ih imamo napretek.

Na primer: Paralelno s podizanjem borbene gotovosti Udruženja Maskirnih Manekena i Vučićeve Pretorijanske Garde (MUP/BIA) železnički koridor sa Bugarskom se raspao uz “eksploziju” amonijaka od kojeg su neki ljudi smrtno nastradali, a množina drugih zaradila zdravstvene problema i ozbiljnu materijalnu štetu bar na automobilima. Reč je o zapuštenoj pruzi koja je formalno kategorizovna od najvišeg značaja (magistralna pruga), i koja tehnički, dakle i bezbednosno predstavlja veliki rizik. Uljuljkana u kadrovskoj kombinatorici i zaokupljena prevashodno brojanjem novaca koji iz budžeta preliju u sopstvene džepove, vlast je na ovu havariju odgovorila ćutanjem, skrivanjem informacija, minimalizovanjem posledica te rezignacijom da se takve stvari dešavaju.

Samo dan-dva kasnije iz šina je iskočio i voz sa fosfornom kiselinom na zaječarskoj pruzi, a nekoliko dana kasnije i na pančevačkoj. U crnohumornoj verziji, akcident sa amonijakom koji je baza, naprednjaci su valjda poželeli da neutrališu akcidentom sa kiselinom pa su u sopstvenim glavama stvorili neku so koja je verovatno razlog što funkcioneri te stranke reaguju dezorijetisano, bahato, epileptično i nehumano, pokušavajući da objasne biračima da je pirotski voz sa amonijakom iskliznuo sa pruge jer je pruga stara, dotrajala i to baš u trenutku kad su planirali da je poprave. Međutim, tu im sreću kvari fakat što je zaječarac sa fosfornom kiselinom, (iz koje, Bogu hvala, nije potekao otrov) u vreme dok je amonijak još uvek curio iz raspalog vagona-cisterne, poleteo sa upravo rekonstruisane pruge, kao onomad tramvaji sa friško popravljene pruge na Autokomandi u Beogradu…

A onda je iskliznuo još jedan teretnjak, ovog puta sa naftom, sa zapostavljene pruge u Banatu koja verovatno nije popravljana od kad je pod carevinom austrijskog Franc Jozefa – napravljena. Vučićevi “specijalci”, partijska ekipa bežeći od ljudskih vrlina i pameti, a u jurišu na državne funkcije zaposela je, naravno, i železnicu, pa se na svakom koraku vide rezultati tih kompetencija. Jer, bez obzira što železnica vapije za investicijama i obnovom, jasno je kao dan da je u ovim havarijama zakazao ljudski faktor, odnosno pobedio je javašluk koji naprednjaci u ogromnoj bujici stvaraju svojom kadrovskom politikom. Kako je u železnici, tako je u prosveti, zdravstvu i kulturi, energetici, državnoj upravi, lokalnoj samoupravi i spoljnim poslovima. Tako je svuda, a najpre i povrh svega u ekonomiji, privredi i finansijama.

Onima sa nešto malo drukčije soli u glavi, ne amonijum-fosfatne, nego one koju zovu elementarna inteligencija prilično je jasno odakle vetar duva, gde stanuje nesposobnost, bahatost i štetočinstvo i kako bi s tim trebalo u najskorije vreme raskrstiti. Jer, kako se budu nagomilavale nesreće, havarije, beda i inflacija, kako se bude ogoljivao parazitarni, razbojnički, kleptokratski Vučićev režim, tako će rasti represija i tortura koju taj režim sprovodi prema neistomišljenicima i nelojalnima. Kolektivni zapad neće reagovati na njegov teror sve dok im isporučuje plen, praviće se mrtvi kao i u slučaju spaljenih kamiona i ubistva Olivera Ivanovića.

Naime, najmanje tri kamiona zapaljeno je u Kosovskoj Mitrovici i Srbovcu jer ljudi, verovatno, nisu hteli da uklone barikade. Ti vlasnici kamiona varovatno su poverovali Vučiću da zaista treba da brane sopstveno pravo na život, a ne da Vučiću obezbeđuju povoljniju poziciju za lično bogaćenje i opstanak na vlasti. Oni nisu razumeli da je sve ovo sa barikadama samo Vučićeva lakrdija i još jedan veleizdajnički korak.

Autor: Slavko Živanov