Slika maturanata u Kosovskoj Mitrovici, okupljenih kod spomenika Knez Lazar, uz srpske trobojke, trubače i rodoljubive pesme, nije bila samo obična proslava završetka školovanja. To je bila poruka jakog osečajs pripadnosti, zajedništva i ljubavi prema svom narodu i otadžbini.
U tim mladim licima videla se radost, ali i svest o tome ko su, kom narodu pripadaju i kakvo nasleđe nose… i kojim putem žele da idu u tim surovim vremenima na okupiranom Kosmetu.
Slične slike mogli smo videti i u Crna Gora i Republika Srpska, gde srpska zastava nije doživljena kao simbol podele, već kao simbol okupljanja, sloge i zajedničkog identiteta.
Srpski barjak je kroz vekove bio znak pod kojim su se Srbi sabirali, okupljali, branili svoju veru, jezik, ćirilicu, kulturu i pravo na postojanje.
Gde je bila srpska zastava, tu je bio i srpski narod.
Sa druge strane, u Nišu je organizovan tradicionalni maturski valcer, po ugledu na evropske gradove i bečku tradiciju… to je praksa u većini gradova u Srbiji… i što baš valcer da bude osnova
Sam po sebi, valcer nije ništa loše – on nosi određenu estetiku i svečanost. Ali se postavlja pitanje: zašto se sve češće odričemo sopstvenih simbola, sopstvene muzike i sopstvenog nacionalnog osećaja?
Zašto se stidimo onoga što jesmo, dok drugi narodi sa ponosom ističu svoje zastave i neguju svoju tradiciju?
Ne treba Srbija da beži od sveta, niti da se zatvara. Ali mora da čuva sebe u ključnim momentima, koji se pamte.
Narod koji zaboravi svoje simbole, vremenom zaboravlja i svoj identitet. A upravo su srpska trobojka, rodoljubiva pesma, gusle, trubači, kosovski zavet i Svetosavlje vekovima čuvali duhovno jedinstvo srpskog naroda.
Moramo znati da decu ne vaspitavaju samo škole i udžbenici.
Vaspitavaju ih slike koje gledaju, pesme koje slušaju i vrednosti koje im društvo nameće.
Ako mladima od malena govorimo da su nacionalni simboli „prevaziđeni“, a rodoljublje „nepoželjno“, onda stvaramo pokolenja bez korena i bez osećaja pripadnosti… ,,građaniste”.
Zato je važno da mlade usmeravamo ka Svetosavskom duhu – duhu zajedništva, ljubavi prema bližnjem, poštovanju predaka, očuvanju vere, tradicije i nacionalnog dostojanstva.
Svetosavlje nije mržnja prema drugima, već ljubav prema svome.
To je put duhovnosti, sloge i moralne obnove naroda.
Srpska zastava nije obično platno.
Ona je simbol stradanja, slobode, žrtve i vaskrsenja srpskog naroda kroz istoriju. Pod tim barjakom su naši preci ginuli da bismo mi danas živeli slobodno i u miru.
Zato ona treba da bude prisutna među mladima – ne kao sredstvo politike, već kao simbol identiteta i zajedništva.
Maturanti u Kosovskoj Mitrovici pokazali su da mladi ljudi i danas umeju da osete snagu pripadnosti svom narodu. U vremenu duhovne zbunjenosti i nametanja bezličnog „globalnog identiteta“, takve slike bude nadu da srpski narod nije izgubio svoju dušu.
Jer narod bez korena lako postaje masa. A narod koji čuva svoju veru, zastavu, pesmu i pamćenje – ostaje narod.
U Zvečanu su pre dve godine mali maturanti ovako proslavili završetak osmogodišnjeg školovanja…
Prošle godine ,,moji” mali maturanti su ovako proslavili maturu i zadnji dan u Osnovnoj školi “Bubanjski heroji” Niš…
Može i ovako, samo ako se deca lepo usmere…
A može i Bečkim valcerom i bez zastava srpskih…
onako ,,građanistički”… sve je na izboru, onako kako se osećaš i gde pripadaš.
Da sam na mestu gde se donose važne odluke, organizovao bih maturski festival rodoljublja – svečani marš kroz centralne ulice Niša, uz srpske barjake, rodoljubivu muziku i sabranje naroda u duhu Svetosavlja, sloge, zajedništva i drugarstva.
Nosile bi se zastave i likovi Svetoga Save, kneza Lazara, cara Dušana, Njegoša, Karađorđa i Miloša, kako bi deca kroz pesmu, ponos i zajednički hod osetila ljubav prema svom narodu, istoriji i otadžbini. Takvi događaji ostaju u sećanju čitavog života, jer narod koji vaspitava mlade u duhu Svetosavlja, poštovanja predaka i sabornosti – čuva svoje trajanje, identitet i dušu.“
*Pa eto predloga za sledeću godinu i nove generacije.
nbsp;
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
