„Beograde, zaludu ti hvala – Kad je tebi Kragujevac glava!“, poznata je pesmica iz prestoničkog perioda Kragujevca, pre dva veka. Koliko je od toga zaista ostalo, veliko je pitanje ali mnogima upada u oči da kada su u pitanju akcije opozicije, ispada da one, nekako, uvek započinju u Kragujevcu.
Bilo da je u pitanju letošnje „vatreno krštenje“ Marinike Tepić sa „Levijatanom“, predstavljanje Plana za Dan posle SSP-a ili sednica Glavnog odbora ove stranke održana jesenas u Kragujevcu, sednica Predsedništva Narodne stranke održana baš u ovom gradu…
Brojni su primeri koji sežu, van novije političke istorije u nešto drevniju: od mitinga Koalicije „Zajedno“, tada opozicione (Miloševiću) gradske vlasti… pa sve do pobuna u 19. veku poput „Samouprave“ i „crvenog barjaka“ sve do ustanaka.
No, koliko istine ima u tome ili je u pitanju samo, kod nas uvek prisutan lokalpatriotizam.
Emancipacijsko liderstvo Šumadije je činjenička realnost moderne Srbije, o čemu nepobitno svedoče: dva ustanka srpske građanske revolucije, kragujevačka „hajdučka prestonica“, sa svojom evropeizacijom i podizanjem prvih nacionalnih institucija građanske države početkom 19. veka, te povrh svega, dve šumadijske dinastičke porodice moderne srpske monarhije. Jedna od njih je ovaj nacionalni zalet izdigla na nivo srpske oslobodilačke misije u južnoslovenskom svetu, smatra Saša Milenić, profesor koji je godinama bio aktivan u politici.
Po njemu vodeća uloga Šumadije nije tek talog prošlosti, nego još uvek živo osećanje.
Kada se nova robna kuća u istočnoj Bosni, ili centralni gradski trg u Kosovskoj Mitrovici danas nazovu imenom Šumadije, to je sasvim jasna i svima razumljiva poruka žive nacionalne svesti, tvrdi naš sagovornik.
Borivoje Radić, etnolog i osnivač Demokratske stranke u Kragujevcu i Šumadijske regije, prisutan je u političkom životu grada od prvih dana višestranačja u Srbiji.
Još od ranih devedesetih i obnavljanja višepartijskog života u Srbiji, Kragujevac važi kao značajno uporište opozicije. Ovo pre svega zbog činjenice da su na početku 1990. godine u Kragujevcu formirani jaki odbori DS i SPO među prvim odborima u Srbiji, da bi već krajem 1990. godine na prvim višestranačkim izborima opozicija pobedila u svim izbornim jedinicama u Kragujevcu, podseća Radić.
Rodno mesto svih pobuna
Nešto kasnije pri formiranju koalicije Zajedno, koja novembra 1996. godine osvaja vlast u gotovo svim vecim gradovima Srbije i trasira put za oktobarske promene, uloga Kragujevca bila je značajna.
Lideri „Zajedno” Vuk Draškovic, Zoran Đindjic i Vesna Pešić, borbu za osvajanje vlasti u gradovima pocinju prvim zajednickim nastupom bas na mitingu „kod Krsta” u Kragujevcu. Sve to uticalo je na mišljenje koje vlada ne samo u Kragujevcu, da je to grad iz koga se počinje borba za promene, kaže on uz, takođe, zaključak „da tome doprinosi i činjenica da su iz Kragujevca i Šumadije kretali ustanci i bune za konačno oslobođenje od Turaka i obnavljanja države Srbije”.
No, Radić je relan i smatra da slične priče imaju i mnogi drugi gradovi u Srbiji.
I u njima je mnogo štošta značajno prvo počinjalo i njima se njihove priče čine najznačajnijim. No, čini se da je priča o Kragujevcu, kao mestu iz koga se sve „počinjalo”, ipak najuverljivija, smatra ovaj naš sagovornik.
Novinarka Jovanka Marović, koja više od 30 godina prati politička zbivanja seća se:
Prvog marta, te 1996. godine neočekivano je u Kragujevcu pao sneg. Lajavac kojim su dve opozicione stranke – Srpski pokret obnove i Demokratska – najavljivale miting na trgu „kod Krsta”, već je bio zaplenjen, bina i ozvučenje otakzani, vremenska prognoza za drugi mart – hladna. Opozicija u Srbiji, činilo se, sa manje šansi nego danas. Miting, koji je trebalo da bude uvod u devetomartovski u Beogradu, najavljivan je sa – Veiki posao promene vlasti u Srbiji počeće u subotu u vašem gradu, navodi ona.
Niko nije pretpostavljao da se to zaista i dogodilo.
Bio je to prvi veliki skup na kome su zajedno nastupili Vesna Pešić, Vuk Drašković i Zoran Đinđić. Govorili su pred između 10 i 50.000 ljudi, u zavisnosti od toga ko je „brojao”, a Kragujevčani, kojima je omiljeni slogan – u svemu prvi, vole da kažu i da je posao smene Miloševića počeo u Kragujevcu, ističe Jovanka Marović po kojoj je ovaj događaj svrstavan u političkoj istoriji grada uz paljenje prve sijalice (Knežev arsenal), prvu fabriku, prvu gimnaziju…, i mnogo prvog. Kamen se zakotrljao…
A, da li se „kotrlja i danas”?
Mislim da je SNS, za razliku od gradova u kojima se vrši pritisak na opozicione aktiviste, ovde primenio taktiku „kuvane žabe”. Na prvi pogled sve je dozvoljeno, a razni koruptivni poslovi se odvijaju daleko od očiju javnosti. Da „žaba” još nije skroz skuvana možda pokazuje i podatak da predsednik SNS-a za deset godina vlasti obilazi Kragujevac, da bi poslednjih par meseci počeo i da dolazi, zaključuje ona uz opasku „uvek u pratnji više autobusa sa aktivistima iz drugih gradova”.
Izraz duh naroda i vesnik promena
Za istoričara Nenada Đorđevića u periodu nestanka komunizma, raspada SFRJ i ponovnog uspostavljanja višestranačja u Srbiji Kragujevac ponovo postaje važno političko mesto u Srbiji.
Nakon skoro jednovekovnog nestanka sa političke karte i pokušaja da se gradu nasillno i kontraproduktivno, prinudno nametne jedan nov politički model Kragujevac 90.-tih godina ponovo postaje politički značajan. Nametanje tzv. samopravljačkog sistema se najbolje pokazao u Kragujevcu gde su građani glasanjem pokazali šta o njemu misle, tvrdi on.
Za Đorđevića svi ovi elementi su od Kragujevca napravili jedan barometar političkih dešavanja u Srbiji.
Svi najbitniji prelomni trenuci u najnovijoj političkoj istoriji se najbolje odražavaju u Kragujevcu koji postaje vesnik svih političkih dešavanja a i promena u Srbiji, izričit je on.
Zapisujući stihove u narodu „Beograde, zaludu ti hvala…” sa početka teksta Milan Đ. Milićević 1876. godine u svojoj knjizi „Kneževina Srbija” uz njih dodaje i opasku koja potvrđuje današnju tezu istoričara Nenada Đorđevića:
Kragujevac, nekada najneposredniji predstavnik i izraz duha i težnje Šumadinaca, davao je pravac svoj radnji nove srpske države. Beograd, sa svojim svetskim položajem, svojom poliglotskom populacijom, svojim više trgovnim i – ako se hoće – kosmopolitskim pogledima, nije mogao biti srce od Srbije, nije mogao biti verni predstavnik i potpuni izraz Srpskoga naroda; nije mogao govoriti ni raditi u ime naroda, nego je, kao deo, slušao što se iz srca naroda naređivalo, zaključio je Milićević u svom delu.
Koliko je, toga zaista (pre)ostalo posle 150 godina pokazaće istorija, i to ona – novija.
Dog god bude volje da se objavljuju moji komentari, koliko god, bilo tko, bude inzistirao na neistini i lazi, ja ću je demantovati. Rušenje Miloševića nije krenulo iz Kragujevca ,niti iz Beograda, već iz daleke nam Amerike ,preko madjarske ambasade u Budimpešti . Po 1876 put, …..nisu Koštunica , Djindjić, Čeda Jovanović , Pešićka , Vuk Drašković i ostala konpanija, na čelu sa Joe (Dzo) bageristom srušili Miloševića. Bili su to AMERIKANCI, uz pomoć ,prije svega, “ hrpe dolara“ kojim su platili političke kurveštije, i srpskih veleizdajnika ,koji su se zakleli na vjernost stranim gospodarima, u zamjenu za visoki politički polozaj u Srbiji!!! Ta zakletva na vjernost i dan danas obavezuje.……….