Sećaš li se, vrli svete, kad su Srbi selili grobove?!
Baš negde u ove dane, hiljade mrtvih za hiljadama živih, hiljade živih za hiljadama mrtvih, kosti su nosile kosti…
Sećaš li se, vrli svete, sarajevskih Srba- nema ih!
Nema ni grobova, sećaš li ih se..?
Sećaš li se stradanja naroda za kojeg nije bilo mira ni na zemlji, ni pod njom?
Nikada!
Valjalo bi da se sećaš jer, eto, silno žališ stradalnike dok ti niz ruke divljaju brzaci njihove krvi…
Valjda danas tako presamićen u bolu pominješ i Srbe, jel da, narod koji se kućio grobovima ko domovima..?
Tako „pravedničkog“ te sigurno bole rane naroda što ne zaceljuju..?
Rane što sin ponese od oca, otac poneo od đeda, đed od praotaca…rane večito raspetoga naroda.
Sarajevo je pobilo svoje Srbe, što je preteklo ponelo je svoje grobove te korotne ’96. ko mladice da im negde nađe mira da stasaju…
Znaš li, „pravdoljubi“ svete kako je narodu i kakav je narod vazda traži malo mira i spokojni grumen da zapati groblje?!
Stradalnički i pravednički, no što bi za Srbinom zaplakao, valjan je samo dok gine za tebe.
Dok juriša krvavi opanak, dok telo nema kad da zastane i potraži glavu, dok ga osakaćenog i smlevenog još ima dovoljno za kuršum i nož…
Baš u ove dane, „tugaljivi“ svete, Srbi su nosili grobove, grobovi su nosili Srbe da se negde na miru zapate…
U ove dane, u svake dane, moj svete, nema za Srbe mnogo boljih dok za njih ne postrada, dok ti živiš svoje najbolje za koje ti je taj isti Srbin krvario, no…
Evo ti prilike da se pokaješ- nepokajniče, baš u ove dane dok naričeš pomeni narod kojem grobovima ne daju mira!
U Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj, na zavetnoj svetinji Kosovu i Metohiji…
Nema naroda na ovom šaru zemaljskom kojem su toliko razgrtali i kolevku i grob, koji nikad nije bio dovoljno mrtav, kojem kosti nisu stigle da strule, koji nosi više ćivota nego ćebadi, koji nije žalio sebe za druge i kojeg drugi požalili nisu- do Srba, i..?
Hoćeš li ga se setiti, „pravednički“ svete, a još ti je njegove krvi na rukama u kojima zaludu držiš srebrnu viljušku i nož…
Dok se „gušiš“ u suzama zove li se bar jedna imenom Srbinovim?!
Ništa ti ne tražim do onog što narodu mom pripada- malo mira i smiraja, pa ima li ga, dobri svete?
Ima li dovoljno zemlje da se na njoj zapatimo a da niko ne vrisne kako nam je previše i da se kućimo i da se kopamo..?
Previše živi i nikad dovoljno mrtvi…
Baš u ove dane kad su Srbi iz Sarajeva, gubilišta što je nekad bio grad, pošli za grobovima…
U ove dane, u svake dane- eno nas pune jame po Hrvatskoj, eno nas o zadušnicama na presvetom Kosovu i Metohiji živi oplakuju žive, jedni su drugima spomenik kad belega nema, eno nas u Bosni i Hercegovini nad trnom i papratištem, a ti, vrli svete…
Ti krvavim rukama zoveš na mir!
Ti žališ, plačeš, tuguješ…a na saučešća ideš s muzikom.
U ove dane moj narod je pošao za mrtvima, po ko zna koji put, no to su samo Srbi…
Zašto bi se sećao, nakupče slobode, krvave si ruke sklopio na „molitvu“, plačeš- cenjkajući se ko će više ponuditi za suze, koja će se bol skuplje prodati, čiju ćeš krv sabrati u bočice parfema…
autor:Mihailo Medenica
