Basarizacija književnosti

3
414

Posvetiti pažnju Basarinom pisanju jednako je štetno po čitaoca koliko i vožnja podmornicom s otvorenim prozorom. Davili bi vas prostota i mediokritetstvo, čak potpuno neskriveni, ili već prerušeni u nekakvu masku Bukovskog ili Kerueka, koji s Basarom imaju veze koliko i Basara s pristojnošću, zdravim razumom i talentom.

PROTIV BASARE – DOBROM KNJIŽEVNOŠĆU Postoje ti ljudi u srpskoj književnosti kojima se sve prećutkuje, a ne bi smelo baš zbog celokupne naše književnosti, ali i kulture u okviru koje službuje umetnost. Ako dozvolimo raznim Basarama da okupiraju našu kulturu i svoje neobrazovanje, prostotu i odsustvo talenta predstave kao vrhunac i sublimaciju svega najboljeg u našoj kulturi, onda ne treba da postoji takva kultura, pa samim tim ni takav narod.

POSTOJI REŠENJE. ALI POSTOJI I BASARA Protiv Basare se može boriti njegovom suštom suprotnošću – dobrom književnošću.

Međutim, kako očekivati da neko u ovoj državi pokrene temu odsustva književne kritike, izdavačkog monopola, definicije toga šta je književnost, a šta publicistika, kako odvojiti šta je pisac od onoga šta je rijaliti zvezda, glumac, ili pevač koji piše knjigu, najčešće autobiografsku? Kako zaustaviti reke dece koja na sajmovima knjiga blokiraju sve prolaze kako bi dobila posvetu od svog omiljenog jutjubera, blogera ili manekenke koji u taj svet književnosti (barem kako to definišu mediji) ulazi na tako velika vrata bacajući senku na sve one dobre knjige koje su objavljene iste godine kad i ti popularni zapisi bez ikakve vrednosti? Postoji rešenje. Ali postoji i Basara! Basara je ta spona, ta greda koja je pomogla kusom i repatom da pređe preko jaruga s vodom i uđe u dvorac umetnosti kao značajna pojava, iako s umetnošću nema nikakve veze.

Svetislav Basara je onaj koji „Kontraendorfinom“ ne samo da koketira već direktno ovom knjigom postaje poput tih savremenih pošasti koje su ušle u hram književnosti. Ako tražimo krivca za to što je izdavačka scena u Srbiji podređena neknjiževnim stvarima, možemo slobodno uperiti prstom u Basaru, jer ne vidim nekoga ko važi za pisca, a da je bliži rijaliti zvezdama.

Da Vas podsetimo:  Je li "vidra-čovek", i dalje čovek ili samo vidra?

NEPOGREŠIV OSEĆAJ ZA VREĐANJE Zasnivati svoj rad, ako je to uopšte rad, jer ne iziskuje trud, na spektaklu, na onome što znate da publika voli, iako nije vezano za umetnost, pa onda još to premazati nekom vrlo labavom formom kako biste imali opravdanje da sećanja na vaš voajerizam i kafanske priče jesu umetnost, onda je to gora izdaja književnosti, umetnosti i kulture uopšte nego što je sama pojava onih do kraja ogoljenih, u smislu namere, ličnosti koje s interneta uđu u knjige da bi zaradili više.

Basara nije neko ko nema novca, pa mu takva književnost nije ni potrebna s materijalnog aspekta, već mu je potrebna da hrani njegovu odavno mržnjom i neukusom nagriženu dušu, jer kako bi on mogao biti nešto u književnosti koja ima Andrića, Desanku, Crnjanskog, ako njih do kraja ne poništi, i celokupnu srpsku književnost ne svede na farsu u kojoj neke od glavnih uloga igraju on i Teofil Pančić?

Svetislav Basara već dugi niz godina igra ulogu čoveka koji pokazuje nepogrešiv osećaj za svađanje i vređanje, neverovatan talenat za psovanje i perfektnu meru na polju onoga što treba reći, a najčešće je to laž, kako bi se drugi ljudi svukli u njegovo blato. To blato nije samo ono što se tiče ljudskog, tačnije neljudskog u njemu, već blato u koje svakoga dana sve više tone naša kultura, jer sa svojih nogu ne može da otrese Svetislava Basaru koji je vuče.

Da ova država ima živu književnu kritiku, ili barem ovu na aparatima, koji pak nisu ideološki, Basara bi već odavno bio diskvalifikovan u književnosti, otpao bi od nje kao krpelj kad se napije krvi. Međutim, niti je njemu dovoljno krvi, niti je živa književna kritika. On i njemu slični prete da ostanu na srpskoj književnosti i kulturi kao paraziti zauvek. Ali vreme prolazi i sa sobom odnosi neke od tih nakaradnih pojava, pa će tako odneti i Basaru koji je mogao biti velikan da je samo hteo manje da bude potkazivač, rijaliti zvezda i voajer.

Da Vas podsetimo:  Intervju Tibor Varadi: Treba razlikovati dijalog od psovanja

DEMONTAŽA KNJIŽEVNIH UZORA Ovako, sve što on radi primećeno je i praćeno danas, ali kada neko bude svodio bilans srpske kulture, Basaru će kao krpelja s kojim je poređen, taj evaluator skinuti i baciti na stranu i njegov rad će postati, kao i sam krpelj, hrana nekim kokoškama i petlovima, koji se oblače u skupo perje, kljucaju okolo šta mogu i kukuriču bez razloga, koji će navoditi da čitaju njegove knjige kako bi među svojima stvorili privid svoje pameti. Baš kao što danas radi Basara.

„Kontraendorfin“ nije ništa drugo do gomila kafanskih priča koje je Basara slušao družeći se s pravim piscima, verujem, često ih ne razlikujući od dosetki. Ako bismo išli tragom njegove knjige, mogli bismo preneti i ljudima one njegove egzibicije sa skidanjem u javnosti i sličnim stvarima, ali onda bismo pobasarili. Dakle, ako je „Kontraendorfin“ slika našeg društva oslikana neproverenim informacijama i anegdotama koje se nisu dogodile, onda je Basarina knjiga ruglo. Ukoliko je ona, kako on kaže esejiziranje, onda nije roman. Ako ovo nije roman, zašto je knjiga dobila NIN-ovu nagradu pored tolikih romana? Zato što uspešno vrši demontažu književnih uzora i moralnih autoriteta i pokušava da uspostavi nove parametre za određivanje kvaliteta književnih dela. Trudi se da na pijedestale postavi Teofila Pančića i njemu slične koji se ceo život bave književnošću, a nikad ništa vredno pomena nisu napisali. Basara ne sme i ne može predstavljati vrhunac književnosti jedne države koja je pre njega imala tolike velikane.

Milan Ružić

Izvor: Iskra

3 KOMENTARA

  1. …ах, да! Да не заборавим… Уместо неталентованог Басаре треба фаворизовати праве вредности, на пример пјесника Радована Караџића, који је између осталог написао и чувени стих: „Је ли ово вјетар, или вила равијојла?!“ Тако је он изразио једну своју, ај да кажемо, недоумицу… Па онај, још познатији, из младих дана, пророчки: „Сиђимо у градове да тучемо гадове.“

  2. Ako dozvolimo raznim Basarama da i odsustvo talenta predstave kao vrhunac najboljeg u našoj kulturi, onda ne treba da postoji takva kultura, pa samim tim ni takav narod.“ Tako kaže Ružić!. Ako ne uradimo nešto lepo Basari, ne treba da postoji naša kultura, niti narod! Ništa manje. Ovo je nisko da niže ne može. Ovo je glupo, i jadno.

  3. Basara je tu taktiku gadjanja visokih glava, manirom provincijalnog hohstaplera imao od pocetka, pa je napadao Dositeja, Vuka Karadzica. Dobricu Cosica , koji je u odnosu na njega Dostojevski, pa evo kuda sad cilja svoje prazne case bajnobastanske klekovace . Sto se njegovog pisanja tice, proverite samo jedno. U citavom galimatijasu njegovih skribomanskih rukopisa, tako bolno, do invalidnosti nedostaje jedna jedina recenica sa “ grama emocije. Ostalo je preslisavanje procitanih knjiga propustenih kroz filter njegovih somnabulnih alkoholicarskih isparenja. Toliko za danas.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime