Ramuš Haradinaj, jedan od komandanata ozloglašene tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, u višemesečnom je središtu interesovanja srpske javnosti. Još od hapšenja u Francuskoj nemam iluziju da će on – čovek koji za 24 sata može da podigne na oružje hiljade ekstremnih lica albanske nacionalnosti, čovek koji je predsednik stranke pod nazivom „Alijansa za budućnost Kosova“ i pod patronatom velikih sila i čovek za koga se tvrdi da poseduje imovinu vrednu na desetine miliona evra – biti izručen Republici Srbiji, pa se time neću baviti. Niti pitanjima da li je Ramuš Haradinaj „vruć krompir“ dobačen političarima u Srbiji i kakva je uloga Hašima Tačija i francuskih struktura u njegovom hapšenju. A ponajmanje pitanjima da li su, i ovog puta, svi dokazi dostavljeni, iako smatram da bi trebalo pozvati na odgovornost ukoliko se pokaže da nisu. (Zlo)upotreba „slučaja Haradinaj“ na srpskoj političkoj sceni je zasebno pitanje i o tome se neću oglašavati. Ipak, znatiželjan sam da vidim kako će slučaj biti (is)korišćen u toku drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji. Ukoliko ga bude.
Ovim tekstom sam želeo da ukažem na neke činjenice koje jasno optužuju Ramuša Haradinaja kao komandanta OVK za izvršene zločine, a sa kojima naša javnost nije upoznata. Njegova vlast u toku oružanog sukoba 1998–1999. godine prostirala se duž cele Metohije. Jednim člankom se ne mogu obuhvatiti svi zločini pripadnika OVK izvršeni u Metohiji, pa ću skrenuti pažnju samo na Haradinajev neposredan rejon – zonu Dukađin.
Prema podacima, na teritoriji policijske uprave za Peć (opštine Peć, Klina, Istok) ubijeno je od pripadnika OVK tokom 1998. i 1999. godine 239 lica. Od toga, 156 lica bili su srpske/crnogorske nacionalnosti, 21 romske, 23 muslimanske/bošnjačke, 37 albanske i dva lica kao „ostali“. Među njima je bilo 45 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, 31 pripadnik Vojske Jugoslavije i 163 civilnih lica. Ukoliko dublje zagrebemo, podaci nam kazuju da je tokom 1998. pa do juna 1999. godine ubijeno 129 lica na teritoriji PU za Peć. Samo u toku juna 1999. godine ubijeno je 68 lica ili skoro 30% od ukupno ubijenih na ovom području. Optužnica Republike Srbije Ramuša Haradinaja posebno tereti za zločine izvršene tokom juna 1999. godine.
Ovo nisu konačni brojevi ubijenih, jer ne znamo tačno koliko je litara krvi OVK prolila kod svojih sunarodnika. A taj broj nije mali. To će biti obznanjeno tek kad se krene u razbuđivanje „kosovarske“ nacije i istini pogleda u oči. Verovatno za nekoliko decenija. Ipak, iz ovih brojeva koje sam prezentovao mogu se izvući određeni zaključci.
Na teritoriji PU za Peć oko 65% ubijenih bili su pripadnici srpske/crnogorske nacionalnosti, što jasno ukazuje da su bili glavna meta. Oko 15% ubijenih na ovom području bili su civili albanske nacionalnosti. Lica albanske nacionalnosti su tokom oružanog sukoba 1998–1999. godine bili na meti pripadnika OVK iz različitih razloga, ali su najčešće ubijani pod sumnjom da su „kolaboratori“ srpskoj vlasti. Nasilja i terora nisu pošteđeni ni pripadnici drugih manjinskih zajednica. Oko 9% ubijenih na teritoriji PU za Peć bili su pripadnici romske nacionalnosti, a oko 10% muslimanske/bošnjačke.
Haradinajeva „baština smrti“ je impresivna i na teritoriji PU za Đakovicu koja je, pored Đakovice, obuhvatala i opštinu Dečane. Na ovoj teritoriji pripadnici OVK ubili su 286 lica. Od toga, 56 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, 117 pripadnika Vojske Jugoslavije, 85 civila, a za 28 lica je nepoznata profesionalna struktura. Gledano prema nacionalnoj pripadnosti, 203 lica su bili srpske/crnogorske nacionalnosti ili oko 70% od ukupno ubijenih, 12 lica romske, 3 muslimanske/bošnjačke, 41 albanske ili oko 15% od ukupno ubijenih, dva lica evidentirani su kao „ostali“, a za 25 lica je nepoznato koje su nacionalnosti. Do juna 1999. godine na ovom području ubijeno je 227 lica, a samo u junu 22.
Imajmo na umu da u ove brojeve nisu uračunata oteta i nestala lica, pa je stradanje znatno veće nego što izgleda na prvi pogled. Možda ova statistika glupaku ne znači ništa, ali se iza svakog broja krije ljudsko biće koje je imalo pravo na život, i to pravo mu je oduzeto.
Bojan Đokić, istoričar, stručni saradnik Muzeja žrtava genocida
www.stanjestvari.com
Francuski sud u gradu Colmaru, je od početka hapsenja Haradinaja, trazio dodatne dokaze, da bi mogao da ga izruci Srbiji, sto do danas nije ucinjeno. Zašto srpsko sudstvo, koje trazi izrucenje zbog zločina , nije u stanju da posalje makar i mali deo tih dokaza ? U medjuvremenu Haradinaj, je premešten u Strasbourg, gde se seta kao turista. Neko će reci da opet Zapad ucenjuje Srbiju. Nije tačno. Ne može nešto ovako da se radi kao na nekoj turskoj srednjevekovnoj pijaci.