Kako izgledaju Jezda i Dafina kad se zaodenu u evropsko ruho
Godine 2005. sklopio sam sa osiguranjem Viner štediše ugovor o životnom osiguranju na period od deset godina. Na obostrano nezadovoljstvo, ugovor nisam produžio – njihovo, jer su se nadali da će gladac i dalje da pokriva jadac – i moje jer se jadac po isteku ugovora pokazao u svojoj potpunoj veličini i sjaju.
Prema ugovoru, dotičnima sam plaćao 250 evra mesečno, plus pet posto kamate, tako da je ukupna mesečna rata iznosila 262,5 evra. Očekivana dobit, kako je glasila ponuda, nakon deset godina trebalo je da bude 8.663,9 evra, što znači da je po isteku osiguranja trebalo da dobijem 38.663,9, a verovatno i više, kako mi je uverljivo obećao agent. Prošlo je tih deset godina u kojima mi uopšte nije bilo lako da uplaćujem ugovorenu sumu jer je, usled podsticajnih mera vlade, moja firma zatvorena – mada je utešno što sam bar ja ostao na slobodi.
Na sastanku koji smo dogovorili kako bih preuzeo glavnicu, kamatu i očekivanu dobit, ispostavilo se da je očekivana dobit postala neočekivana za mene, a očekivana za dotične i da od ukupno uplaćenih sredstava, odnosno 31.500 evra dobijam 30.700, odnosno 800 evra manje. Očekivane dobiti, prema objašnjenju koje dobih, nije bilo – usled krize. Interesantno je, međutim, da čudnom slučajnošću ta ista kriza nije sprečila te iste da podignu velelepnu poslovnu zgradu u centru Novog Beograda. Pitanje na koje neću dobiti odgovor je koliko kvadrata je finansirano mojim novcem, kao i zašto taj novac nisu plasirali u države i poslove gde nema krize.
Ovaj celokupni udruženi zajednički profitabilni poslovni poduhvat (profitabilan samo za njih) zasladilo je obaveštenja da će dobit biti isplaćena u maju 2016, jer se tada završava finansijska godina iako je dobit zaključno sa 2014. već uknjižena. Na moje insistiranje ispostavilo se da može biti uplaćena odmah.
Nedeljama po isteku ugovora trajala su nastojanja dotičnih da ugovor obnovim, ovaj put nudeći mi popust od deset odsto. Kako njihovi eksperti predviđaju da u narednih deset godina neće biti krize, te da mogu da umanje sopstvenu zaradu za deset posto, to moj kratkovidi um ne može da spozna. Možda se tajna krije u mesečnoj kamati od pet posto koja bi u narednih deset godina u potpunosti pokrila taj popust, jer bih je, računajući i prethodni ugovor, plaćao dvadeset godina.
Sve ovo neodoljivo podseća na jednostranu primenu SSP, odnosno ugovor od koje jedna strana ima korist, a druga štetu. Rezultat ulaganja kod Jezde i Dafine sam saznao posle dve godine. Kod dotičnih posle deset.
Na kraju postavljam dotičnima, a i sebi još jedno pitanje: da li i u državama EU posluju na isti način ili to zadovoljstvo imaju priliku da osete samo žitelji država koje nisu članice?
Ljubiša Spasojević
standard.rs
