BELA PALANKA
Na poziv mog drugara Dragana Jovanovića, posetio sam juče, u nedelju, na hrišćanski praznik Sv.Trojice, Belu Palanku, rimsku Remezijanu i romejsku Rumizijanu, srednjevekovni srpski grad Izvor, koga je romejska carica Jelena Dragaš sa svojim ocem Konstantinom Dragašem, sinom despota Dejana Dragaša, darovala između 1379 i 1381.godine Hilandaru, zajedno sa svojom baštinom Bogorodičinom crkvom u mestu Arhiljevica, kao i devetnaest sela ove oblasti.
Dragan Jvanoviće je rodom iz ovog prelepog kraja u podnožju Suve planine, povukao se iz buke i gužve Beograda na svoje porodično imanje i izgradio je svoju Nojevu barku, očekujući biblijski potop savremene civilizacije, svetilište posvećeno drevnom srbskom bogu Vidu i letnju učionicu, gde smo održali promociju njegove nove knjige Edip u dupku, koji je njegov odgovor na prostačko vređanje srpske pesnikinje Desanke Maksimović od strane agresivnog, primitivnog i perverznog pijanca Svetislava Basare.
Prihvatio sam da dođem, zajedno sa Milanom Bekićem, direktorom TV SVETLO, da govorim na promociji ove knjige i da snimimo nekoliko priloga o ljudima iz ovoga kraja.
O tome šta smo govorili, imaćete mogućnost da vidite na TV SVETLO, ali namera mi je da u ovom tekstu iznesem moja zapažanja o ljudima koje sam sreo i sa kojima sam sa uživanjem razgovarao.
Uvek sam tvrdio, bar u mome slučaju, da svaku napetost, stres, apatiju, razočarenje i malodušnost možete da otklonite i rešite ako se družite sa našim narodom.
Ne trebaju vam bensedini ili drugi lekovi za smirivanje ranjene duše, dovoljno je da provedete neko vreme sa našim narodom i da doživite pročišćenje, oslobađanje i obnavljanje izgubljenje energije.
Ako niste probali ovj siguran recept, preporučujem vam ga od srca.
Meni mnogo pomaže.
Želim ovim tekstom da razbijem lažne optužbe i ukorenjeno mišljenje u malograđanerskoj javnost da što idemo južnije u Srbiju, to je sve tužnije.
To je teška prevara.
To jednostavno nije istina.
Pravi slogan treba da glasi:
„ Što južnije, to smešnije!“
Tačno je jedino da je narod siromašan i da su to najnerazvijenije opštine, Bela Palanke je svrstana u devastirana područja, gde je stepen razvijenosti ispod 50% republičkog proseka, ali sve to su statistika, brojke, birokratiske tabele i administrativne podele, dok je pravo stanje na terenu takvo da su ljudi, mada materijalno siromašni, bogati gostoprimstvom, pažnjom, ljubavlju, srdačnošću, dobrotom i, naročito, vrcavošću i duhovitošću.
To su ljudi koji se smeju iz srca, duše i ozarene vedrine.
Ljudi dobrodušni koji se smeju bez zadnje misli.
Smeju se smeha radi.
A smeh je igra i sloboda.
Ljudi koji znaju da se smeju i na svoj račun, bez ikakvog zazora ili zadrške.
Kada znate da se nasmejete na svoj račun, onda je to viša faza filozofije samosvesti.
Gledam taj naš dobri narod i ne mogu da verujem da su oni, koji su slušali priče o zverskim zločinima mnogih osvajača u ovim krajevima, svaka porodica ima svoju tragičnu priču o stradanju od kolonizatora, koji su uvek dolazili da nas oružjem i ubijanjem civilizuju i disciplinuju, danas od strane EUtalibana proglašavaju za genocidan narod, autošovinisti ih proglasiše za fašiste, malograđaneri za bezubu raju, politički ološ svih boja za stoku, estradni patriJote za podkupljive glupane, srpska kvazielita se stidi tog našeg prostodušnog naroda; gledam taj naš pametni narod i divim se kako iz tih krezubih usta izviru strasni stihovi Desanke Maksimović, kako doktori elektrotehnike pričaju o duhovnoj vertikali, naučnik Mita o metafizici, agronom Dunja podižu plantaže trešanja i borovnica, kako sa nama sede, preko puta mene, Paganini, tako ga svi zovu, jer svira violinu u beogradskoj filharmoniji, Goran Popadić, predsednik zanatlija čitavog južnog regiona, pobednik u pevanju na Beogradskom proleću, Marko pravi zemunice i stanuje u zemunici, nudeći spas zabludelom čovečanstvu, Miroslav Šolević svojim bogatim političkim iskustvom nam daje savete i ukršta datume rođenja, privrednik gazda Vića, koga nisam video tri decenije, jer je živeo u Nemačkoj, nudi svoj veliki objekat za otkup šumskih plodova, jedan mi nudi da mi Atlas sredi, Vranjanac mi otkriva tajnu lekovitog bilja, mladi momak iz Niša citira moje tekstove, Piroćanci pričaju vicevi o sebi, poslužuju nas banicom, nisam znao da se tako zove pita od sira, savijena u pleh, imaju i Dane banice, koje obeležavaju, predivan prebranac u metalnom tanjiru, iz koga sam poslednji put jeo u koloniji B u Zemunu, radničkom naselju, donose nam i ovčetinu, kakvu nisam jeo ni u Kazakstanu, koji je čuven po pripremanju ovčetine, poreklom sam iz Dalmacije i razumem se u jagnjenitu, ali ova ovčetina je, kako sam razumeo, kuvana na pari, postoji način kako se određuje potreban nivo pare, a nakon toga se zapeče; sve je organizovano domaćinski, jednostavno i sa mnogo pažnje i ljubavi.
Želim da vidim plantaže trešanja i borovnica, hoćemo i prilog da snimimo, agronom Dunja odmah skače, krećemo, pored manastrira Svetog velikomučenika Dimitrija mirotočivog u Divljanu, pokraj predivnog jezera, pokazuje nam hrast star 2.000 godina, koji je iznutra šupalj, gledamo sa vidikovcu lepote krajolika i odlazimo kod gazde Caneta, koji je napravio svoj mali, porodični ekološki raj.
Gazda Cane i njegova supruga nisu znali da dolazimo. Iznedali su se kada su nas videli. Ali, za nekoliko minuta, posluženje je bilo na stolu. Organski paradajz, luk i ljuta paprika iz bašte, domaće kobasice, sir i musaka.
Neverovatno!
Dolazimo sa ručka, ali njih to ne zanima.
Počinje priča.
Šale.
Doskočice.
O svemu i svačemu.
Najmanje o nesrećnoj politici.
Koja nas sve upropasti.
Pričaju i iznose podatke koliko se kralo na izgradnji auto-puta.
Svuda ista tragedija srpskog naroda.
Kod gazda Caneta se može prenoćiti.
Prima goste na konak i hranu.
Cena?
Kod njih na jugu i cene su smešne.
Vredna Nataša nas vodi da vidimo njen – Natašin raj.
Tako je Dragan Tolstoj nazvao njenih ruku delo.
Mala belopalanačka Venecija.
Minijaturna oaza za dušu.
Na potocima.
Sa budućim bazenom u prirodi i ribnjakom
Drvenim mostićima i mirisom cveća i lekovitog bilja.
Svuda miriše na dobrotu, ljubav i gostoprimstvo.
Braćo i sestre,
Gospodo, drugovi,
Gde jurite na morske destinacije?
Pa, vi niste videli lepote Srbije.
Stanite!
Udahnite duboko i krenite prema jugu.
Čekaju vas ljudi sa Dušom.
Poslednji pravi ljudi u sumornoj komercijalnoj civilizaciji bez smisla.
Ako hoćete da investirate, ima mnogo mogućnosti.
Jedna mogućnost je kod gazda Viće da uložite u otkup šumskih plodova.
Sve ima za partnera.
Veliki objekat i dobru volju.
Krećemo nazad za Beograd.
Sunce zalazi na Zapadu.
Na Jugu, iza nas, ostaje sunce večno da sija.
Čini mi se da sam čitavu nedelju bio na odmoru.
Kao da sam bio kod mojih u Dalmaciji.
Svojatnih ljudi, koji znaju da se smeju.
Opstaće samo ljudi sa dušom.
I oni koji se smeju.
Bela Palanka, 7530.godina, trešnjar
IZVOR: Branko Dragaš
