Dogodi se nekad nešto kad je „Dosta!“. I to obično bude sitnica koja se navalјa na grudvu, koja se pak pretvori u lavinu i napravi čudo neviđeno… A „sitnice“ se nižu, nižu, ne kao đerdan oko vrata, nego kao omča. I kad nema čovek više vazduha, trgne to i pokida. „Sitnice“ se raspu… Ali šta ostaje? Pustoš. No, srećom, rodila se nada…! Sad ću da pišem o jednoj „sitnici“ koja je u meni izazvala jedno „Dosta!“. Baba se nalјutila. Mnogo!
Ne živim na Vračaru, beogradskoj opštini koja je za sve nas bila i ostala pojam zgusnute gradske elegancije i sirotinjake dobrodušnosti. To više ne postoji. Uništili nam ovi za koje smo sami glasali… Kažem, ne živim tu, živim u blizini, ali decenijama idem na Kalenić svake subote i nedelјe. I to imam rutu: prvo Liturgija, pa kafica u nekom kafiću, sto grama najbolјeg bureka u Beogradu i onda zagnjurim u jedan poseban svet, zvani Kalenića gumno.
Stara sam. I rođena u reakcionarnoj porodici posle Drugog svetskog rata. Mnogo pamtim. (Ma, mnogo, mućak mnogo. Pamtim daleku prošlost, a zaboravlјam gde šta ostavim. Tipično starački). Te tako pamtim i kad su se, u vreme žestokog komunizma, tu prodavale najskupocenije stvari: knjige, nakit, fantastično pokućstvo, svileni penjoari, a za to se kupovalo projno brašno i mast od selјaka. Prodavci su bile žene strelјane gospode, koje su prodavale stvari iz kuće da prehrane decu, a kupci gramzivi selјaci. Obični selјaci su uvek bili gospoda.
Vremenom se ta pijaca, bar u poslednje vreme, izdiferencirala na: skupi deo prema mlečnoj hali, gde dolaze stranci i domaća vlastela koja i ne uzima kusur od preprodavaca; na srednji deo koji je sve jeftiniji prema opštini; pa onda dođe cveće, pa stare stvari, pa kavezi za bostan, pa uličica, gde je kasnije napravlјena garaža. Vremenom je došla na vlast garnitura koja nikada ne bi došla na vlast da oni prethodni nisu zacrneli nebo nad Kalenićem i odozgo nas gađali raznim izmetima ptica lešinara. I još pokušali da nas ubede da zemlјa pored hrama Svetog Save nije gradsko-građevinsko zemlјište nego – pašnjak. A mi smo ovce? I tako dođoše „benefiti“… I počeše da menjaju. I oni, da.
Ko su „benefiti“? Jednog njihovog predstavnika sam sinoć čula na TV Studio B, slučajno, jer to više ne mogu da gledam, niti znam ikog ko to gleda. Ali… Ništa nije slučajno. Sve je po Božjem promislu. I vidim mladog čoveka pored Kalenića pijace, tačno prekoputa kafane „Kalenić“, tamo gde su se nekad prodavale ribice, papagaji, zečevi i „čuburski labrador“, kako je govorio Momo Kapor, namestio se da nešto priča. Videla sam da danima tu nešto rade. Prošle nedelјe vidim da su na mesto garaže posadili drveće, napravili trotoare široke kao u Moskvi, prekrstim se i odem na pijacu. Koji će nam toliki trotoari, aman, lјudi Božji! Između, sve najskuplјa kamena kocka.
I, kažem, sinoć čujem jednog mladog čoveka koji je nekoliko puta pomenuo reč „benefit“, kao da mi od nje stvarno imamo koristi, a ne oni. Do duše, jedno „benefit“ se odnosilo na decu koja će tu moći da se igraju, klackaju, lјulјaju, sulјaju na Kaleniću… I tako, „benefit“ za „benefitom“. Čijeg, bre, „benefita“? Čijeg?!
A onda dođe „senior“ da nam objasni da će to da bude „renesansa Beograda“ (!), da će tu da bude park sa klupama na kojima mogu besplatno da sede svi građani Beograda pre nego što odu na pijAcu (sa akcentom na sred ove reči!), a ne samo Vračarci! Po akcentu vidiš da je tu doselјen, ili njegovi, svejedno… I da pojma nema da ja moju Suzu iz Leskovac ne mogu da pronadjem na Kaleniću, pa da se utepam, jer su ispremeštali tezge! „A ni mi ne možemo da si potrefimo ujutru kad dodjemo. Nego, tupaj na tam, na vam…“, kaže Suza. Cvećarima curi neka voda za vrat, samo o tome pričaju, a prodavcima starih stvari dižu zakup tezge na 800 dinara – dnevno! Okovali pijacu novim kioscima „kao u Evropi“. Koji će meni Evropa bez Kalenića?! O kome je pisao Moma Kapor, kao protivteži supermarketima…?
Čitam o tome jutros: „Borko Milosavlјević, pomoćnik gradonačelnika je istakao da su rekonstrukcija Kalenić pijace i početak rekonstrukcije Palilulske pijace, najbolјi primer kako su reformisana javna preduzeća u Beogradu, koja su se do pre tri godine borila za likvidnost. Za samo tri godine, javna preduzeća su stala na noge i prave velike investicije. Potvrda je upravo rekonstrukcija Kalenić pijace. Milosavlјević je naglasio da je nova filozofija rukovodstva grada Beograda u odnosu prema građanima Beograda, odnosno kada se planira veliki projekat, on je samo osnov za uređenje čitavog kvarta i na taj način se pobolјšava kvalitet života građana“.
Ovu poslednju rečenicu sam morala nekoliko puta da pročitam… Alo, novinari! Ili – Alo, „novinari“, pa kako vas nije sramota?!!! Pa, je l` to sve što imate da kažete o našim pijacama?! I to ovako napisano?!!!
Uprava svih pijaca se nalazi na pijaci Đeram. Noge da izlomiš dok stigneš do uprave. Takve rupe ne mogu se nigde na belom svetu videti kao tu! Kažu, jedna prodavačica je slomila nogu kad je išla u VC i – umrla u bolnici. A radovi koji su započeti početkom godine – stoje! Još stoje! Bili jednom novinari, ovi počeli nešto kobojagi da rade i, eno, još stoji. Narod izlomio noge za Mitrovdan, ne može da kupi za slavu ribu na koju je navikao! Bila sreda, spremalo se posno. Pa ko se to igra s Bogom?! Čemu se nada taj koji zeza narod za slavu…? Na Bajlonijevoj pijaci podignute su valјda cene zakupa novih tezgi, da običan prigradski proizvođač hrane ne može da bude na pijaci, nema od čega da plati. Stare stvari su izbačene, a tamo je bilo od oniksa do mesinga. Drugo je pitanje higijene. To se uredi. Ne mogu pijanci da usmrde leti ceo Bajloni. To se podrazumeva, ali ne možeš da nam menjaš divni, prisni, komšijski mentalitet Beograda! To šta građani Starog grada pričaju o upravi Bajlonijeve pijace, pa to je da ti se kosa digne na glavi! A pitaj Boga da li je i to istina…
Dakle, ovo je uništenje našeg identiteta, naše komšijske prisnosti, našeg prijatelјstva sa lјudima od kojih kupujemo hranu, naše jedino oblačenje, jer je tolika beda da drugačije ne može. I?! Sad nam sve to neko ukida? Pa, da l` stvarno misli da može da ukine dušu jednog Beograda?! I troši naše pare na „pijAce“, od kojih mi imamo „benefit do benefita“…?
Ali – ne bojte se. Juče sam svratila u našu pekaru da uzmem neku posnu pitu, post je. U pekari nema ništa. Pite prodate. Zaradovah se. „Vi sve prodali?“, pitam. „Kakvi! – odgovori prodavačica – otkako je počeo ovaj post, ne ide ništa. Manje pravimo. Ali i tako sve ostane, samo posno prodato“. „Pa, pravite posno!“ – kažem. „A ko da pravi? Kako da nađete majstore za to?“. Pa kako nađu drugi, tako i vi…
Znači – narod posti… Toga, jedino toga, se zlo plaši. Zlo se ne obara zlim, nego jedino dobrim. Zlo ne drhti od pobune, ono na pobunu i podstiče. Ono jedino drhti od našeg unutrašnjeg stanja. Od krsta. Tu nam ni stranci ništa ne mogu. Ni pijačari. Niko. Neće nam „benefit“ doneti ni oni koji su već bili na vlasti. Ne varajte se. Ne bismo stigli dovde da su oni valјali. Vera je srpska snaga, vera da ovako ne može i vera – kako može. I vera da je „Dosta“. Dosta, bre! Amin! (Ne „Aman!“, nego jedno mirno – Amin)
Perla
blogfrket.blogspot.rs/
