Beograd jednostrano proglasio nezavisnost od ostatka Srbije!!!

«Beograd jednostrano proglasio nezavisnost od ostatka Srbije. Šumadija i Vojvodina dobile status kolonija, ostalim delovima odobren status izbegličkih zona pod nazivom «Krezuba Srbija»

Ovakve «njuz net» vesti postaju sve popularnije i realnije. Vladimir Milutinović na Dvogledu uveo je rubriku za njih. A drugo, malo po malo, pa se pojavi neka realna vest za koju pomislim da je «njuz net». «Nema više potrebe da Japan postoji blizu nas – rečeno je u saopštenju severnokorejskog komiteta za mir»! Marko Perković Tompson držao srednjoškolcima predavanje o veri i ljubavi! Student položio „Hegela“ sa desetkom, a da ga uopšte nije čitao!

Sećam se da sam kao student (u Beogradu) tokom kafanskih rasprava predložio/zahtevao da se za trećinu smanji budžet grada Beograda, da se pojedine institucije iz glavnog grada presele u unutrašnjost i da se zabrani izgradnja zgrada u Beogradu. Moj argument u vezi sa izgradnjom zgrada je bio da će sadašnjim tempom gradnje Mali mokri lug postati deo šireg centra grada, nekog budućeg Beograda koji je duplo veći od ovog današnjeg. Mislio sam, potpuno laički i „bez razmišljanja“, da će „zabranom gradnje“ biti rešeni brojni problemi – prvo, širenja ovog grada monstruma za prilike savremene Srbije; drugo, doseljavanja ljudi u ionako prenatrpan grad; i treće, mada to nema direktne veze sa izgradnjom, da će se barem malo zaustaviti sveopšta i sveprožimajuća beogradizacija srpskog društva. I dalje, laički i «bez razmišljanja» isto mislim. Na hiljade je kuća širom Srbije u kojima niko ne živi, a u Beogradu se «non stop» grade i pune nove zgrade. Porez na kuću u nekom selu u Šumadiji je tri hiljade dinara, a na stan na periferiji Beograda je oko petnaest hiljada. Trećinu beogradskog budžeta (koji će i dalje da plaćaju beograđani) treba podeliti na broj zaostalih i perifernih opština Republike Srbije, a jedan deo preraspodeliti beogradskoj «sirotinji» (ovoj što radi za «dvaes pet/trijes iljada dinara»). Ali da ih ne raspodeljuju lokalni tajkunčići i beogradski biznis-političari, to nikako. A od čega će Beograd da živi? – pitaju se dušebrižnici. Pa od privatnog kapitala, domaćeg i stranog. I drugo, ne bi Beograd izgubio sve institucije, samo neke, jedan deo njih bi ipak morao da ostane u glavnom gradu. A zašto bismo mi vama davali svoje pare? – pitaju beograđani.

Zato što mi vama svakodnevno dajemo svoje, zato što ste nam sve uzeli i sveli nas na «krezube posmatrače» beogradskog šou programa-a. Beograd mora biti u službi Srbije, a nikako obrnuto – kako ste udesili.

Utisaka prepuna glava!

Beograd «de fakto» jeste druga država (u odnosu na Srbiju). Lepo je to svojevremeno izrazio moj otac kada je rekao «Čim, sine, prođeš Zlatibor, to je druga priča, tamo ti je Srbija, Šumadija, bogatstvo … tamo je Beograd» U ovo sam se uverio studirajući u Beogradu. Tri meseca boravka u tom gradu vas mentalno zastrašujuće transformiše. Dok živite u Srbiji, i oči, i uši, i srce – sve je usmereno ka Beogradu. Mislite kako tamo žive neki nadljudi, pametni i pošteni, oni koji se staraju o državi i opštem dobru. Gledate na Beograd kao na «obećanu zemlju» u kojoj se donose najbolje odluke za sve nas. Zurite u taj prokleti ekran i gledate serviranje javnog servisa. Kada dođete u Beograd, za kratko vreme vi, ne samo da ne gledate na ostatak Srbije, nego ga potpuno zaboravite. Mama, tata, provincija, i ostalo … Vaše oči su uprte u svet, Pariz, Njujork, Moskvu, vi više nemate vremena da se bavite perifernim/nebitnim stvarima. Iako vas ta «nebitnost» ili periferija trajno određuje i veoma je bitna za vaš život, nesvesno je potiskujete. Provincija je reč od koje vam zastaje dah. Naime, nije tačno da je samo materijalni/ekonomski/tržišni faktor ono što odvaja prestonicu od ostatka zemlje (to da se voze bolji automobili, da su veće plate, da je veći protok novca). Kulturni, ili bolje reći nekulturni, faktor je presudan. Postoji fama ili mit o Beogradu, o provodu u Beogradu, o važnosti Beograda, o beograđanima kao obrazovanoj gospodi, o dobrom životu u Beogradu. Beograd nije običan glavni grad, nego je vrlo neobičan. Nama (kao da) je sve u Beogradu – većina stanovništva, republičkih institucija, kulturnih institucija, sportskih institucija … Rodiš se u nekoj «čuki» kod Kruševca i već u prvom razredu si «zvezdaš» ili «partizanovac»; Napredak je, iako nesumnjivo tvoj, ipak neka «Š liga». Točak otišao iz Kragujevca da gradi karijeru u Beogradu, Neša Galija iz Niša otišao u Beograd, … Ne možeš biti uspešan ako se ne dočepaš Beograda, kao da ne postojiš. Kod Britanaca su naučnik iz Londona, Liverpula i Oksforda istog statusa, a kod nas su ovi van Beograda (kakve god reference da imaju) niža rasa. Kod Španaca su Real, Barsa i Bilbao konkurentni timovi, a kod nas prvaci države Zvezda, Partizan i povremeno tu „uleti“ neki treći (često) beogradski klub. Tako je u svemu – umetnosti, biznisu, obrazovanju i kulturi.

Približavaju se beogradski izbori. Željno iščekujem borbu za fotelje i milionske fondove. Ušao sam jedanput u Gradski sekretarijat za saobraćaj i izgubio se, tamo ima više soba nego u Pentagonu!!! Pitam se baš kolike li su im plate?

Čitam pre neki dan kako je dva miliona dinara utrošeno na ukrašavanje glavnog grada! Na jelku desetine hiljada evra! A ja i moje kolege radili u tom glavnom gradu za 23.000 dinara mesečno!!! Za sijalice i ostale «zajebancije» se ima, a za naše plate (odnosno robovske dodatke) nema. Niti imam šta od ova dva miliona, niti od onih drugih silnih turističkih para koje ova dva navodno donose.

Sećam se kako je Dragan Đilas (iako ovo sećanje nema veze sa njegovom sadašnjom kandidaturom) u jednoj kampanji rekao da je njegov najveći uspeh kao gradonačelnika to što se u Beograd doseljava (zaboravio sam broj, ali mnogo nešto) porodica/ljudi mesečno. Nešto slično je pre neki dan rekao Siniša Mali, a pre par meseci i Goran Vesić. Ako je to uspeh, onda sam ja Car Lazar! Pre nekoliko dana nas je mlađani, a glavni arhitekta glavnog grada (izvesni Folić) obradovao vestima o pretvaranju bivših industrijskih postrojenja u gusto naseljene stambene zone. Ministarka Mihajlović najavljuje izgradnju na stotine jeftinih stanova (jedan deo njih će se graditi u Beogradu)! Mašala! Srećna nam i uspešna nova decentralizovana i demografska Nova godina! Ne znam da li ovo što mi živimo nazvati «krvoliptanjem» (kao što to čini profesor ekonomije Miodrag Zec) ili nekom političkom šizofrenijom. Da li se to Beograd razvija prirodno ili na račun ostatka Srbije? Na prvi pogled kod nas je sve u redu! Škole rade, bolnice rade, saobraćaj funkcioniše, banke posluju, sve funkcioniše, ali malo šta valja, malo je onih koji su srećni, veseli, zadovoljni, koji imaju nadu u bolje sutra … nisam pesimista, ali ni optimista. Bljutavo tranziciono sivilo predugo traje.

Već dugo planiram da «uđem» u političku arenu. Prva opcija je da «de faktu» dodam «de jure» – ponudim beograđanima gorepomenuti «nezavisni Beograd» sa dve-tri kolonije i postanem gradonačelnik. Beograd na vodi bio bi prestonica takvog nezavisnog Beograda. Drugo rešenje je dosta «realnije». Delio bih ove pare za jelke i lampice kao stimulaciju za iseljavanje iz Beograda! Svakome ko sa porodicom hoće da se preseli iz Beograda u neko selo u Srbiji dodelio bih 20. 000 evra (da kupi i obnovi neku napuštenu kuću i imanje, započne posao, i slično). Malo bih preraspodelio zarade i poreze u Srbiji. Najveće plate u ovoj zemlji imale bi porodice poginulih za nju (pradedova, dedova, očeva, sinova). Život je skuplji od svakog rada! Treće rešenje je da predložim Jova Bakića za gradonačelnika (nezavisno od toga hoće li on to ili neće, ja ga predložim i ljudi ga izglasaju, on onda mora da prihvati). Posle će da bude premijer! Sve sam smislioJ Ko zna, možda me opozicija posluša! Četvrto rešenje je u odnosu na prethodna tri zaista ozbiljno. Među prvim tačkama mera za oporavak zemlje Srbije (onako «bez razmišljanja» i potpuno laički) biće izgradnja dva velika zatvora (po mogućstvu da budu stacionirani negde u poljoprivrednim krajevima, gde ima da se kosi, kopa, bere voće i povrće). To je prioritet! Srpska investicija veka! Lek protiv lopovluka! Dok gradim zatvore, popravljao bih sudski sistem. Jedan sud će da ispituje imovinsko stanje svakog državljanina Srbije, a drugi odnos njegovih primanja i njegove imovine. Treći će se baviti institucijama i njihovim budžetima. Kada završe taj mukotrpni i revolucionarni posao, svi zaposleni u tim sudovima mogu u zasluženu i prevremenu penziju. A onda ćemo da hapsimo i konfiskujemo, pa ćemo da napravimo instituciju koja će to pravedno da raspodeli. Već vidim kako se učena beogradska elita zgražava nad izrazom preraspodela, ali neka. Ja se zgražavam nad takvom nesposobnom i nedostojnom elitom. Elitom koja umesto da nas vodi i prosvetljuje, ona nas izrabljuje i pravi budalama. Ona je sebi dovoljno dodelila, nama ostalima ostale samo mrvice. Moj otac i danas zna da kaže kako «sve njih treba govnjivom motkom izjuriti napolje…» Dakle, mere za oporavak – (1) zatvori, (2) sudovi, (3) preraspodela i vrlo važna stvar – (4) bezbednost! Ugasio bih BIA –u i sve agencije za bezbednost, a potom «napravio» iz temelja novu službu bezbednosti, sa novim i neiskusnim rukovodstvom, koje neće biti u sprezi sa stranim bitangama koje špartaju po državi i domaćim udbašima svih branši.

Ne znam da li još negde postoji ovakav (što bi rekao Pavićev Šojić) «rebalans disbalans debalans» od života kao kod nas. Bogatije zemlje, a gore raspodele resursa teško da ima. Više pameti, a gorih rešenja, takođe. Što više saznajem i znam, sve mi je manje jasno. Završiću sa jednim stihom Zabranjenog pušenja: «Probudi me, ovo je neki ružan san, što manje dete znaš to si manje nesrećan.»

Petar Gordić

vidovdan.org