Beograd, spomenik i sramota

autor:Igor Ivanović

Sada je konačno potpuno jasno da je stranka sprečila Šapića da ispuni ključno izborno obećanje. Niti će biti uklonjeni posmrtni ostaci Josipa Broza iz „Kuće cveća“, niti će biti izgrađen spomenik Dragoljubu Draži Mihailoviću u Beogradu!
Pre nepune sedmice mogli smo da se informišemo kako je „Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine Grada Beograda“ (u daljem tekstu: Komisija) odbila inicijativu gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da se u prestonici Srbije izgradi spomenik Dragoljubu Draži Mihailoviću.

Ovu informaciju nismo saznali od predsednika Komisije, niti od bilo koga iz vladajuće većine u gradu i državi, već od člana Komisije iz redova „Zeleno-levog fronta“ (ZLF). Odbornik ove političke organizacije Branislav Dimitrijević, izvestio nas je o zvaničnom odbijanju predloga koji je uputio gradonačelnik Beograda, kao i o tome da su nadležne institucije u prestonici, koje su pitane za mišljenje, odbile da se izjasne o ovome predlogu pre glasanja u samoj Komisiji.

Ovaj član Komisije iz redova manjine tako zaključuje: „Očigledno ni vladajuća većina nije imala želju da podrži taj predlog“.

Branislav Dimitrijević je u izjavi za medije koju su preneli uglavnom „prozapadni“ mediji kao što su „Danas“, „N1“, „Nedeljnik“, „RTCG“, opisujući sam sadržaj sednice Komisije, rekao kako je i sam istakao da bi postavljanje ovog spomenika otvorilo dalje podele u društvu, kao i „da Draža Mihailović ni na koji način nije zaslužio da se njemu u Beogradu podiže spomenik“.

U daljem toku obraćanja ovaj odbornik „Zeleno-levog fronta“ upoznao nas je sa njegovom inicijativom da se ne teritoriji Beograda obustavi svaka dalja izgradnja spomenika dok se ne obelodani sva dokumentacija vezana za izgradnju spomenika Stefana Nemanje na Savskom Trgu.

Lažna obećanja
Ova – naizgled kratka i tehnokratskim jezikom izrečena – izjava gradskog odbornika iz redova „levo-liberalne“ (drugosrbijanske, prozapadne, pro-NATO) opozicije, potvrdila je po ko zna koji put vladavinu jugo-titoističkog narativa u srpskoj prestonici. Sve u duhu one narodne poslovice koja kaže kako „ne pada sneg da pokrije breg, već da zveri ostave tragove“…

Ako se prisetimo nedavne izborne kampanje u glavnom gradu, gde je deo opozicije bojkotovao izborni proces, a nakon koje je Aleksandar Šapić postao gradonačelnik, uočićemo da je tom prilikom Šapić izneo dva veoma bitna programska oslonca: uklanjanje „Kuće cveća“ iz Beograda, kao i spomenik Draži Mihailoviću.

Nije prošla ni puna godina, a već sa žaljenjem možemo da konstatujemo kako su oba ova oslonca potpoljena u naletu mulja iz same Šapićeve vladajuće većine! Teško da danas možemo bilo gde u svetu da pronađemo gradonačelnika koga je tako direktno torpedirala sopstvena stranka, i kome se u paramparčad razbio izborni program oslonjen na istorijske fakte.

Tako je Aleksandar Šapić sveden samo na komunalnog gradonačelnika, koji treba da rukovodi velegradom koji predstavlja i simbolizuje nešto mnogo, mnogo više od vodovodne mreže, saobraćajnih trasa i kanalizacijske infrastrukture. Stiče se utisak da je Šapić imao dobru volju da ispuni sopstveni izborni program, ali da istu volju nije imala njegova vladajuća stranka, odnosno da se ne radi o pukom izbornom triku da se anesteziraju glasači sa simpatijama prema Ravnogorskom pokretu.

U svakom slučaju konačni ishod je identičan: ti glasači su obmanuti. Niti će biti uklonjeni posmrtni ostaci Josipa Broza iz „Kuće cveća“, niti će biti izgrađen spomenik Dragoljubu Draži Mihailoviću u Beogradu!

Stiče se utisak da bi velika većina Dražinih poštovalaca pristala na politički dogovor, koji bi se kladioničarskim rečnikom mogao nazvati „jedan od dva“. Odnosno da se ne dira sadržaj i namena „Kuće cveća“, a da se na prikladnom mestu u prestonici podigne spomenik Draži Mihailoviću.

Zato nisu burno reagovali kada je sa najvišeg mesta u ovoj državi poručeno da status „Kuće cveća“ ostaje nepromenjen uz konstataciju da „Titovi ostaci neće biti izmešteni – on je deo naše istorije“. Progutali su nekako nazivanje Josipa Broza od milošte partijskim nadimkom „Tito“, koji izbegavaju da koriste u javnosti svi njegovi neistomišljenici i koji simboliše kult ličnosti „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“.

Progutali su i odrednicu da je Broz deo naše istorije, sa otvorenim znakom pitanja o kojoj se to „našoj“ istoriji radi. O onoj koja nema vrednosnu kvalifikaciju, već se radi o „suvoj“ činjenici fizičkog trajanja unutar naših povesnih događanja; ili o onoj kojoj emotivno i strukturalno pripadamo?!

Teško da danas možemo bilo gde u svetu da pronađemo gradonačelnika koga je tako direktno torpedirala sopstvena stranka

Ako je reč samo o Brozovoj pukoj egzistenciji i uticaju na srpsku istoriju, onda bismo po istom kriterijumu mogli da podignemo u Beogradu spomenike turskim osvajačima koji su neuporedivo duže boravili od njega u srpskoj prestonici ili nemačkim okupatorima.

Jer, tehnički posmatrano, svi su oni – hteli mi to ili ne hteli – „deo naše istorije“. Po istom kriterijumu bismo obavezno morali da podignemo spomenike Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću, jer su baš ova dvojica nesumnjivo bili „deo naše istorije“.

Podrazumava se da u ovoj analizi namerno koristimo ideološko i nenaučno tumačenje istorijske uloge Nedića i Ljotića kao zvaničnih nemačkih saradnika, bez ikakvih daljih rasprava o kompleksnosti i delikatnosti njihovih uloga u ratnom vihoru.

Čak i po ovom – krajnje zlonamernom i titoističkom – tumačenju istorije, ispunjeni su kao i u slučaju Broza kriterijumi za podizanje spomenika. Šta bi se desilo sa pogledom na njihovu istorijsku ulogu koji bi došao sa srpskog stanovišta – o tome nekom drugom prilikom.

Izneverena većina
Šta se događa u slučaju da je reč o „našoj“ istoriji u vrednosnom i emotivnom smislu? Odnosno, da li imenovanje Josipa Broza kao „Tito“ u odluci da nema izmeštanja njegovog mauzoleja iz Beograda, ovo pitanje čini retoričkim – pitanje sa unapred izvesnim odgovorom?

Tada dolazimo do gorke i neslavne spoznaje – upravo na ovom mestu u tekstu kada prirodno prelazim sa akademske množine na moj personalni slučaj u jednini – zaključujući ono što je očigledno: mi ravnogorski potomci, poštovaoci i sledbenici generala Draže Mihailovića ne trebamo ni jednoj vlasti u Srbiji!

Sete nas se samo kada su u opoziciji, da bi preko našeg širokog polja prečicom osvojili vlast. Kada se usele u ministraske fotenje, vraćaju se svojoj prvoj ljubavi: jugo-titoizmu. Nas ne smatraju ravnopravnim građanima ove države, naše emocije nisu dostojne državnog narativa.

Uprkos mnogim istorijskim činjenicama i naučnim radovima, bitnije im je šta o Ravnogorskom pokretu misle Hrvati, Bošnjaci ili strani ambasadori. Kada bismo primenjivali isti kriterijum i pitali turskog ambasadora – Karađorđe bi bio proglašen prestupnikom; kada bismo pitali austrijskog ambasadora – Princip bi postao zločinac; a kada bismo pitali vatikanskog ambasadora – Sveti Sava bi završio kao jeretik.

Za nas ravnogorske potomke, poštovaoce i sledbenike generala Mihailovića potpuno isti kriterijum važi i kada su u pitanju kako drugosrbijanci, tako i aktuelna vlast. Posle odbijanja da se na predlog naprednjačkog gradonačelnika podigne spomenik Draži Mihailoviću u Beogradu, ne postoji nikakva razlika između aktuelne vlasti i NATO-opozicije iz našeg ravnogorskog ugla.

I za prve i za druge mi smo neprijatelji. Sada smo bar načisto. Pošto isto glasaju po ovom pitanju, stekli su se svi uslovi da ih isto tretiramo. Ono što nam je poručio odbornik iz redova „ZLF“ Branislav Dimitrijević, možemo čitati kao izjavu portparola svih članova Komisije, kako onih iz vlasti tako i onih iz „prozapadne“ opozicije.

Branislav Dimitrijević – sada već portparol celokupne Komisije – govori o sigurnim daljim podelama u našem društvu zbog podizanja spomenika Draži u Beogradu. Dakle, on konstatuje da postoji podela po ovom pitanju, u vremenu kada u prestonici egzistira nekulturna većina naziva ulica nadenutim po partizanskim i komunističkim borcima ili njihovim borbenim formacijama (ulica Maršala Tita u nekoliko beogradskih predgarađa, bulevar Peke Dapčevića, ulica Koče Popovića, ulica Pere Ćetkovića, ulica Save Kovačevića, ulica Šeste ličke divizije, ulica Proletrskih brigada i slično); kada se u prestonici nalaze silni spomenici takvih ličnosti (Đuro Đaković, Moša Pijade, Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinović); kada se na otetoj i najluksuznijoj dedinjskoj padini nalazi „Kuća cveća“.

Mi ravnogorski potomci, poštovaoci i sledbenici generala Draže Mihailovića ne trebamo ni jednoj vlasti u Srbiji

Pošto sa druge strane postoji samo par uličica nazvanim po ravnogorskim borcima (ulica Aleksandra Mišića koji je bio sin vojvode Živojina Mišića, ulica majora Ivana Fregla, ulica Blagoja Jovovića koji je bio atentator na Antu Pavelića), postavlja se logično pitanje kako onda ispravljanje ove nepravde nastale zbog ogromne disproporcije u javnom prostoru, može izazvati nove podele?!

Upotreba zdravog razuma i korišćenje očiglednosti, navode nas na zaključak da bi se izgradnjom spomenika Draži Mihailoviću upravo umanjile podele u društvu, nastale zbog ideološke disproporcije kao recidiva Brozove doživotne strahovlade. Činjenica je da preko polovina građana Srbije ima velike simpatije prema Ravnogorskom pokretu, kao i da ovaj pokret uživa ogromno poverenje pravoslavnih vernika i Srpske Pravoslavne Crkve.

Činjenica je i da istorijska nauka nema nikakvih dilema da je Ravnogorski pokret bio anti-nacistički i oslobodilački, kao i da je Narodna skupština Republike Srbije donela zakon koji priznaje ove istorijske činjenice.

Zašto onda ova polovina građana Srbije nema pravo na javnu potvrdu rodoljubive uloge njihovih krvnih i ideoloških predaka?! Zašto je ova polovina srpskih državljana diskriminisana od strane sopstvene države i vlasti?

Neukost na delu
I umesto da se na bazi suvih istorijskih činjenica ova nepravda umanji, dobijamo neintiligentno tumačenje da bi izgradnja spomenika generalu Draži „otvarala dalje podele u društvu“. Tumačenje kao iz pameti Krcuna, Dolanca ili Mire Marković. Šta tek reći za onaj deo izjave odbornika „ZLF“ – Branislava Dimitrijevića, gde kaže da „Draža Mihailović ni na koji način nije zaslužio da se njemu u Beogradu podiže spomenik“?!

Kod srpskih seljaka postoji jedna duhovita izreka, koja se primenjuje kada vas šokira nečija pamet, a koja glasi: „Da kažem da je budala – malo je!“. Upotreba ove narodne mudrosti je dovoljna za tumačenje neukosti i primitivizma u izjavi odbornika „ZLF“, nema potrebe nabrajati sve ono što je istorijska nauka potvrdila iz slavne i tragične biografije Dragoljuba Draže Mihailovića.

Teško je sa pozicija elementarne hrabrosti i poštenja shvatiti odluku vlasti u Beogradu da se odbije izgradnja spomenika đeneralu Draži u Beogradu, posebno ako se uzme u obzir činjenica da je ovo obećanje bilo istaknuti deo njihovog izbornog programa.

Zašto sa samog državnog vrha nije u tom periodu došla potvrda da će čuvati Brozove posmrtne ostatke na istom mestu, kao i da nećemo imati Dražin spomenik u prestonici – nego čitavu godinu posle kampanje? Kako tumače činjenicu da su mnogi gradovi u srpskom svetu sakupili hrabrost i podigli spomenike ravnogorskom đeneralu ili nazvali po njemu trgove i ulice?!

Još je veća konfuzija oko ove tematike, ako se podsetimo da je upravo ova vlast dve uličice u prestonici nazvala po Aleksandru Mišiću i Ivanu Freglu, dvojici ravnogorskih majora, čija tragična sudbina je direktno vezana za đenerala Dražu. Uhvaćeni su na obroncima Ravne Gore u neuspeloj nemačkoj poteri za Dragoljubom Mihailovićem – Dražom ili „Čičom“ (nadimak koji je imao Draža pod kojim je označen kao vođa ustanika, jer njegov vizuelni identitet krajem 1941. godine još uvek nije bio u potpunosti otkriven); zatim su odvedeni u Valjevo gde su ih Nemci streljali.

Draža je uspeo da se spasi, a sin vojvode Mišića – Aleksandar Mišić nije uspeo da umakne nemačkoj poteri, već se kod hapšenja predstavio kao „Čiča“ da bi spasao Dražu, što ga je koštalo glave.

Teško je sa pozicija elementarne hrabrosti i poštenja shvatiti odluku vlasti u Beogradu da se odbije izgradnja spomenika Draži

Neki istraživači pišu da je na njegovom streljanju insistirao sin germanizovanog Slovenca Oskara Poćoreka, austro-ugarskog generala koga je vojvoda Živojin Mišić potukao u Kolubarskoj bici. Ivan Fregl je takođe bio Slovenac ali sa srpske strane, koji nije hteo da ostavi svog prijatelja Aleksandra Mišića, već je hrabro podelio njegovu tragičnu sudbinu i u oproštajnom pismu napisao imeđu ostalog: „Umirem za čast Otadžbine i naroda. Umirem kao junak i sam ću komandovati paljbu“.

Ulice Aleksandra Mišića i Ivana Fregla preimenovane su na predlog istoričara dr Bojana Dimitrijevića, a beogradske vlasti koje su prihvatile ovu pravednu i plemenitu ideju zaslužuju sve pohvale, kao i u slučaju ulice nazvane po Blagoju Jovoviću (naravno, reč je o naprednjačkim vlastima tih perioda).

„Duboka država“
Aktuelna vlast bi morala da shvati da je ćutanje po ovom pitanju isto što i potvrđivanje izrečenog sa „suprotne“ (drugosrbijanske) strane. Kada je ta ista suprotna strana osula paljbu po spomeniku Stefanu Nemanji u prestonici, mnogi iz patriotskih redova koji ne podržavaju ovu vlast i koji je javno kritikuju nisu „zabijali glavu u pesak“ na ovu baražnu paljbu, iako se po nekim estetskim ili urbanističkim parametrima spomenika i trga nisu u potpunosti slagali sa odlukom i praksom vlasti (o dokumentaciji i finansijskom izveštaju koje pominje u izjavi Branislav Dimitrijević izlišno je govoriti u ovom tekstu, pošto se radi isključivo o pravnom i administrativnom poslu koji mora da prethoduje svakoj gradnji u Beogradu, i kod koga se podrazumeva postojanje transparentnosti!).

Radilo se o principu da Stefan Nemanja kao jedan od očeva-osnivača srpske državnosti od pre skoro jednog milenijuma, mora imati značajno obeležje u glavnom gradu Srbije!

I upravo su oni koje se zalažu za podizanje spomenika đeneralu Draži u Beogradu bili oni koji su izneli najjaču odbranu činjenici da je u prestonici neophodan monumentalan spomenik Stefanu Nemanji; suprotno tome u oba slučaja su predstavnici vlasti uglavnom potuljeno ćutali i pravili se „da su mrtvi dok ne prođe medved“, kao što bi rekao jedan od njihovih lidera – Ivica Dačić.

Nama, ravnogorskim potomcima, poštovaocima i sledbenicima Dragoljuba Draže Mihailovića ostaje da čekamo „sunce slobode“ i da se nadamo nekom proleću u Srbiji , koje nije za života dočekao đeneral Draža. Znamo i osećamo da smo ponovo obmanuti, znamo i da smo diskriminisana većina u našem društvu.

Vidimo da je u Srbiji još uvek na vlasti „duboka titoistička država“, za koju smo mi smrtni neprijatelji. Dok nam prolazi život čekajući neko pravednije i poštenije vreme, ćutke ćemo prolaziti pored mračnog dedinjskog mauzoleja nazvanog „Kuća cveća“, gde se nalazi grobno mesto čoveka za koga sa sigurnošću ne možemo reći ni gde je rođen, ni koji mu je identitet, ni šta je radio tokom značajnog dela života – čak ni da li je stvarno tu sahranjen.

Jedino što sa sigurnošću možemo reći je da je bio zakleti srpski neprijatelj, koji nam je naneo mnogo zla. Posejao je svoju decu po Srbiji, kao novo pokolenje vazala.

Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija”. Ekskluzivno za Novi Standard.