Beograđanka kao heroina siromašnog afričkog sela

0
446
Foto: printscreen

Upoznajte Dijanu, prelepu Beograđanku koja je dala otkaz na poslu i uputila se u nezaboravnu afričku avanturu. S obzirom da je oduvek imala želju da upoznaje različite kulture, odlučila da spoji lepo i korisno i na dva meseca ode u Tanzaniju, gde je kao volonter, pomagala deci u obrazovanju. U međuvremenu se toliko vezala za njih, da je uz pomoć dobrih ljudi uspela da obezbedi kvalitetnije uslove za školovanje za preko 500 mališana tanzanijskog siromašnog sela, u kom je volontirala kao nastavnica engleskog jezika

Beograđanka Dijana Kočić, diplomirani menadžer po profesiji, odlučila je da ostvari svoju želju iz detinjstva, proputuje svetom i upoznaje različite narode i kulture širom sveta. Jedna od poslednjih destinacija bila je Tanzanija, gde joj se ukazala prilika da kao volonter pomaže deci u obrazovanju. Ostavila je siguran posao i krenula u nepoznatu dvomesečnu avanturu, koja joj se urezala u sećanje za ceo život.

Dok je volontirala u Tanzaniji kao učiteljica, posebno se vezala za afričke mališane, koji su je, kaže, jednostavnošću i iskrenošču kupili za ceo život, jer i pored ogromne bede i teških uslova za život, pronalaze radost u malim stvarma, ali i pokazuju veliku želju za školovanjem, budući da im je to jedina šansa da pruže sebi sutra koliko-toliko dostojanstvenu budućnost.

-Deca u nerazvijenim delovima Afrike su zahvalna i na banani i lizalici. Zagrliće vas kada vas vide, eto tek onako. Moj prvi dan u Tanzaniji, obeležila je devojčica koja mi je iz čista mira dobacila ,,I love you”. Kako tehnologija nije prisutna u njohovim životima, fokusirani su na igru napolju, sa skrpljenim loptama, u velikom društvu. Naučeni su od malih nogu da dele, pomažu se i žive u velikom društvu- za naš portal, započinje svoju priču o velikoj afričkoj avanturi.

Da Vas podsetimo:  Palicama na slobodu govora: Brutalno pretučen student ispred svoje kuće!

Prvi susret sa ulicama tanzanijskog grada Aruše, za ovu devojku je bio pravi šok- pune ulice prašine, velika gužva, nemaština koja se oseća u vazduhu, cenkanje za vodu i hranu na svakom koraku. Ipak, najteži trenutak doživela tek kada je stigla u školu u kojoj je radila kao nastavnica engleskog jezika.

U maloj učionici više od 100 đaka sedelo je zbijeno jedno uz drugo. Dotrajale klupe, poderana zelena uniforma, deca bez pribora za učenje i kuvano jelo makande, nalik našem pasulju, kao obrok iz lavora.

-Kada smo počeli zajedno da radimo, sve im je bilo novo i nepoznato- bili su radoznali da me upoznaju, dodirnu po kosi. Nemaju često priliku da vide belu ženu. To mi je pomoglo da dobijem njihovu pažnju na časovima, jer su sva deca u školi želela da im ja budem učiteljica– priseća se Dijana.

Ono što joj je, takođe, odmah zapalo za oko jeste da su učenici od najranijeg doba uključeni u obaveze i naučeni da poštuju starije i autoritete.

-Učenici imaju svoje odgovornosti- peru i čiste učionice, okopavaju biljke u dvorištu, donose drva za pripremu obroka i učestvuju u pripremi ručka. Odnos prema odraslima je na visokom nivou, nastavnici se jako poštuju i oličenje su institucije koje su deo– objašnjava Dijana.

Kada je kretala za Tanzaniju bila je svesna da odlazi u jednu od najsiromašnijih zemalja na svetu, koju osim slatke dečice karakteriše i nedostatak kvalitetnih uslova za život. Ipak, tek nakon što je pristigla u selo, shvatila je o kolikoj se zapravo nemaštini radi, a život tanzanijske dece, poredi sa odrastanjem naših predaka u selima.

-Tamo je doslovce vreme stalo. Primera radi, u dvorištu postoji jedna česma, na kojoj se peru ruke, sudovi i veš. Hrana se sprema na vatri koja se založi, svaka porodica gaji nešto od voća i povrća ili živine. Meso nije sastavni deo svakog obroka, već pirinač i krompir. Život je skroman i jednostavan, sličan životu koji su imale naše bake na selu– otkriva Dijana.

Da Vas podsetimo:  Čačanka ilustruje srpske zagonetke

Pomisao da samo pojedina deca imaju osnovni pribor za učenje, a da ostali nemaju čak ni sveske i olovke, ovu Beograđanku je rastužila, pa je odlučila da putem društvenih mreža, ukaže na probleme sa kojima se tamošnja deca svakodnevno susreću, i ako treba, prevrne svet kako bi deca dobila ono što zaslužuju- pravo na dostojanstveno obrazovanje.

Beograđanka je postala heroj sela, s obzirom da je u saradji sa ljudima velikog srca, uspela da obezbedi sredstva za sređivanje učionica, kupovinu računara i kompletnu opremu za 500 đaka!

U Tanzaniju sam došla sa idejom da radim nešto sa decom, u školi. Nisam znala unapred šta. Kada sam videla da nemaju olovke, sveske, klupe za sedenje, rastužila sam se. Znala sam da mogu da uradim više na njih odlučila da iskoristim svoje talemte, društvene mreže da podržim njihovo obrazovanje – pojašnjava Dijana.

Od Afrikanaca, tvrdi, naučila je mnogo, pa nakon volontiranja na svet gleda drugim očima, jer iako vrlo siromašni, ljudi u Africi imaju više radosti, a život prihvataju onakvim kakav jeste, bez opterećivanja oko sporednih stvari.

I kada se nešto loše desi prva reakcija je da okrenu na šalu i osmeh, iz tog stanja pristupaju problemima i mnogo lakše ih rešavaju. Njihova mantra je: ,,Hakuna matata” (Nema problema) i ,,Pole, pole” (Polako, polako). Ne žure da postignu sve, već su prisutni u trenutku u uživaju u malim stvarima. Rekla bih da više i kvalitetnije provode sa porodicom i prijateljima. Pokazuju solidarnost i iskazuju snažniju podršku jedni drugima – ističe naša sagovornica.

Iako će joj mnogi momenti iz ove afričke zemlji ostati urezani u sećanju, jedan od najsnažnijih trenutaka u životu doživela je na školskoj priredbi, kada su deca, u znak zahvalnosti lepoj srpskoj učiteljici otpevala pesmu na srpskom jeziku.

Da Vas podsetimo:  Svadba, svadba…

-Trenutak kada su mi prvi put otpevali pesmicu o drugarstvu na srpskom jeziku snažno me je dotakao i mislila sam da će mi srce pući. Toliko ljubavi, nedostajanja, sete, stalo je u tih par minuta. Suze su mi krenule. Bila sam tako počastvovana i zahvalna što sam imala priliku da budem deo tako nečega– naglašava Dijana.

Da može da vrati vreme, kaže, bez razmišljanja bi se ponovo usudila na afričku avanturu, jer osim što svako putovanje pokrene i promeni čoveka, u Tanzaniji je pronašla svoju drugu porodicu i naučila da govori najlepšim jezikom sveta- jezikom osećanja.

-Tamo sam upoznala divne ljude , ali i osobe koje danas zovem mamom i tatom. Kupila me je ta živost u njima. Nekada mi je bilo naporno to što svako sa svakim priča i što mi se svi javljaju na ulici. Sa druge strane, ti bliski odnosu sa ljudima čine da se čovek oseća povezano i živo. Pokazali su mi da zagrljaj na svim jezicima znače isto i da je tako lepo pričati jezikom osećanja- zaključila je Dijana.

Jovana Ristić
Izvor: zebra.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime