Ako se buduće uređenje Srbije u diplomatskim krugovima stranih nameštenika u Beogradu razmatra kao savezno, onda to može da znači samo jedno: autonomija za Sandžak, jug Srbije, a moguće i mađarsku manjinu u Vojvodini.
Kada je Demokratska opozicija Srbije uspela 2000. godine da sa vlasti skine Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SRJ koga je Zapad, ali i dobar deo našeg javnog mnjenja smatrao i danas smatra odgovornim i za ratove i za sankcije i za bombardovanje, činilo se da će sve biti drugačije. Odnosno, da će pritisci na Srbiju nestati ili bar popustiti. Doduše, oni jesu zastali na neko vreme, ali čim je tadašnja vlada na čelu sa Zoranom Đinđićem počela da nekako „sastavlja“ razbucanu Srbiju — stigli su novi pritisci.
Zapad je tražio nezavisno Kosovo, da Slobodan Milošević odgovara za ratne zločine u Haškom tribunalu, priznanje kolektivne krivice Srba za genocid itd. Deo traženog Srbija je ispunila, dobijajući obećanje da će joj se put ka članstvu EU otvoriti. Tada je govoreno da će 2007. godina biti godina kada će Srbija postati deo evropske porodice. U međuvremenu, Zoran Đinđić je ubijen. Milošević je umro u Haškom tribunalu. Kosovo je proglasilo nezavisnost. Srbija nije pod sankcijama, nije u ratovima, ušla je u pregovore za članstvo u EU, ali Zapad i dalje smatra da Srbija treba da dâ još.
Činjenica je da dešavanja u Srbiji trenutno sablasno podsećaju na nešto već viđeno: špijuni, pokušaji atentata, otvoreni ultimatumi ambasadora….
Šta Zapad još može da uzme od Srbije?! Odgovor ili barem nagoveštaj istog je možda (ne)svesno nagovestio Nebojša Čović, bivši potpredsednik Vlade Srbije, gostujući na televiziji Pink. On je, između ostalog, rekao da malo pažnje obraćamo na ono što se trenutno dešava u Srbiji, na „element političkog pritiska“, a Čović to slikovito objašnjava: „Kada je EU direktna, ona kaže: uradite to — i mi ćemo vam otvoriti poglavlje“.
Čović, fakat, nije čovek koji ne zna političke prilike i kad on se upita — da li će možda politički pritisak ići u i u formi promene Ustava, u smislu da država bude organizovana kao savezna država i niz drugih elemenata koje je neko zacrtao, a koje neće obezbeđivati ni minimum državnosti Srbije — treba se zamisliti.
Čović lepo reče da se to sve „lako spinuje“ kršenjem ljudskih prava, prekomernom upotrebom sile, treba zaboraviti prošlost… Da je to tako, pokazale su godine iza nas. A dovoljno je pomenuti samo Albance sa Kosova i to što su oni uspeli na krilima „kršenja ljudskih prava“.
Podsećanja radi, Bošnjaci iz Sandžaka nedavno su se obratili Evropskoj uniji podužim pismom o kršenju njihovih ljudskih prava. Tu je i referendum o kulturnoj autonomiji i povezanosti sa Sarajevom, koji su Bošnjaci održali početkom devedesetih. Albanci sa juga Srbije zatražili su bliže odnose sa Prištinom, ali i Asocijaciju albanskih opština po ugledu na Zajednicu srpskih opština predviđenu na Kosovu po briselskom dijalogu. Vojvodina još odavno ima otvorenu Kancelariju u Briselu, ali posle promene vlasti, separatistički glasovi su maltene utihnuli. Međutim, tu je mađarska manjina koja delom teži za kulturnom regijom koja će biti u bliskoj vezi sa njihovom matičnom državom. Da li zapadni nameštenici u Beogradu traže od Srbije da možda ispuni ove želje?
Politikolog Dragomir Anđelković ne sumnja da je Srbija pod stalnim pritiskom Zapada, i da se od nje mnogo toga traži. Kako kaže, evroatlantski centri moći uistinu priželjkuju Srbiju svedenu na teritoriju nekadašnjeg beogradskog pašaluka, u formi federalizacije ili konfederacije same Srbije.
„Takve ideje postoje, ali mislim da čak ni unutar EU to nije preovlađujući tok misli. Mislim da priče da se Srbija uredi kao savezna država nisu realne. Zapad može na neki način da od nas mnogo toga iznuđuje, ali ovako nešto čak ni formalno neće tražiti. Posle promene vlasti u Vojvodini ili jugu Srbije i Sandžaku, nema osnova da se od Srbije traži federalizacija. Takve priče su, po meni, pre odraz osnovanih strahova nekih naših političara koji znaju kroz šta su sve prošli u odnosima sa Zapadom — jer koga zmija ujede, i guštera se plaši. Međutim, ne treba pored svega ovoga zanemariti još jedan aspekt, a to je da Zapad nekad zna da neformalno pusti informaciju da će tražiti više da bi lakše prošao manji ustupak. Tako sada možda neformalno puštaju informaciju da će tražiti federalizaciju Srbije da bi nas toliko zaplašili da olako prihvatimo promenu preambule našeg Ustava, odnosno da se odreknemo ustavne definicije Kosova kao dela Srbije, ili se to tiče nekih drugih rešenja u interesu Zapada“, objašnjava naš sagovornik.
Anđelković kaže da ne treba da podležemo ovoj vrsti psihoze, kao i da moramo da budemo jasni u odbijanju neprincipijalnih pritisaka, ali da moramo da budemo i realni:
„Oni od nas neće tražiti federalizaciju, ali će tražiti priznanje Kosova ili makar tretiranje Kosova kao nezavisne države i tražiće promenu karaktera Srbije, to jest, da Srbija ne bude definisana ko srpska nacionalna država već apstraktno kao građanska“, veruje Anđelković.
On smatra da Srbija treba da zadrži definiciju srpske nacionalne države, kao i sve druge države koje imaju veliku dijasporu, posebno u regionu, jer ovako definisana država ima pravo da se bori za kulturna prava Srba od čega zavisi — njihov kulturni i nacionalni identitet.
Brankica Ristić
www.sputniknews.com
